Rumena Bužarovska: Svi očekujemo da će se svet promeniti nakon ovakve krize

Neko je rekao da je sad pravo vreme za čitanje ‘Slepila’ Žozea Saramaga, ali čini mi se da je to užasna ideja. Ova me situacija – tišina, nevidljivost virusa – podseća na knjigu ‘Černobiljska molitva’ Svetlane Aleksijevič, ali imajući u obzir krhko stanje naše psihe, ne bi ni to preporučila. Koristim vreme da pročitam sve ono što mi se nagomilalo, a nisam imala vremena kad pročitati, ili knjige mojih kolega iz regiona. Evo juče me obradovao poštar kad mi je doneo novi roman Nikole Nikolić iz Crne Gore, koji mi je poslao i paketić vlažnih maramica da dezinficiram poklon. Trenutno čitam i roman sjajne američke spisateljice Catherine Lacey ‘Nobody is evermissing’. Ovako u razgovoru za Danas odgovara makedonska književnica Rumena Bužarovska na pitanje šta čitati u karantinu koji nam predstoji. S druge strane, na mnogim spiskovima preporuka ovih dana nalaze se upravo njene zbirke priča – „Moj muž“ i „Nikuda ne idem“ (u izdanju Booke).

*Vaša poslednja zbirka „Nikuda ne idem“ govori o fenomenu egzila ili ekonomske emigracije, ali i nemoći ukorenjivanja, prinudnim odlascima i dolascima… Kako iz pozicije vaših junaka vidite trenutnu situaciju u Evropi, kada se zatvaraju granice?

– To što se zatvaraju granice samo ističe intimne drame prouzrokovane tim migracijama. Svako od nas u ovom trenutku ima nekoga u inostranstvu o kome se brine. Činjenica da ne možemo videti naše prijatelje i naše porodice koje su u inostranstvu trenutno je užasno uznemiravajuća. S druge strane, ljudi su u panici za vlastito zdravlje, zbog čega se ponašaju sebično i agresivno. Vidimo kako verbalno linčuju one koje su se zarazili u Evropi i vratili se kući, ili samo one koji bi radije bili među svojima nego sami negde u inostranstvu. Upravo sam pročitala apel jedne naše intelektualke koja traži da se objave imena ljudi koji su u samoizolaciji, pa da susedi sami preuzmu ulogu policije. Iz naših ratova i istorije čovečanstva znamo puno o ljudskosti suseda, ali očito je da ljudi u ovoj situaciji traže krivce, kazne i nasilje.

*Da li je ideja ujedinjene Evrope raspršena? Kada se situacija smiri, sa čime ćemo morati da se suočimo?

– Ne znam. Ništa ne znam. Bitno mi je da kažem da ne znam jer se puno ljudi trenutno bavi proročanstvom i ekspertizom tamo gde nisu stručni i gde u suštini ništa ne znaju. Neću da učestvujem u tome. Društvene mreže daju im taj privid slobode i znanja. Neko pročita tri statije o koroni taj dan, na primer, ili nekoliko statusa, pa smatra da je sada informisan i stručan. Takođe, u ovim trenucima, kad sedimo sami i razmišljamo, a stanje, pa s tim i svet, jako se brzo menjaju – znači, situacija je različita svaki dan – čini nam se da smo u nekim trenucima dobili otkrovenje, a u drugom trenutku vidimo da smo pogrešili. Tako sam i ja mislila da je ovo sa virusom lažna fama i da će se to sve brzo i lako završiti, i evo nedelju dana nakon što sam tako razmišljala, strah me je da se počešem za nos. Ali evo, što se tiče pitanja – ja još uvek verujem u ujedinjenost. Evropska unija nije savršena. Elitistička je, surova i isključiva, a pokazalo se sad i da nije solidarna. Ali verujem u to da možemo da se ujedinimo i da treba stremiti ka kontinentu bez granice. Svakako, pokazalo se da je lakše rukovoditi i kontrolisati manje administrativne jedinice, pogotovo u kriznim situacijama, i ne verujem da od toga možemo ili trebamo pobeći.

*Kako vam se inače čini kako su države u regionu odreagovale u celokupnoj situaciji iz pozicije običnih građana? Oslanjamo li se previše na sistem?

– Bitno mi je da kažem da se situacija tako brzo menja da sam i ja u jednom trenutku verovala u to da je naša reakcija – koja je slična u regionu – ispravna, i da se vlada generalno brine o svojim građanima. Ali nakon što su uveli policijski čas u Makedoniji, nisam više sigurna da je tako. Vidim da ljudi slepo veruju u sistem, a taj sistem ih iskorišćava. Ne verujem policiji, ne verujem vladi. Ne verujem institucijama, pogotovo ne kad koriste ovakvu krizu da bez debate uspostave totalnu kontrolu iznad naše slobode.

*Opet smo u situaciji da društvo počiva na radnicima – lekarima, pekarima, komunalcima, prodavcima, vozačima…  Šta nam to govori?

– Pa vaše pitanje indicira šta nam to govori. Možda ćemo nešto naučiti od toga, nadam se. Svi očekujemo da će se svet promeniti nakon ovakve krize, pa videćemo da lisistem i društvo može da se reorganizuje i da se prekine neviđena klasna i ekonomska nejednakost. Ili će se to dogoditi, ili obrnuto – poklopiće nas autoritarna vlast koja iskorišćava svoje radnike.

*Trenutna kriza za neke je bila otkriće da je solidarnost među ljudima retka. Kupuju se maske, alkohol, asepsol, toaletni papir na tone, da nikome drugom ne ostane. Da li je za vas bilo tako, s obzirom na to da se vaše junakinje često nalaze u odnosu inferiornosti i nemoći?

– Nisam sigurna da li pitate da li sam i ja napunila stan namirnicama kao da dolazi sudnji dan, kao što bi napravile moje junakinje, i kao što je uradilo puno mojih prijateljica i prijatelja, zbog čega ih ne mogu osuditi, jer situacija nije normalna. Znajući da Amerikanci žive u konstantnom strahu, na primer, moji prijatelji u Americi su napravili ono što ne treba – već davno su napunili svoje ogromne kuće i podrume stvarima koji im ne trebaju, što rade i obično. Mi smo te sreće da jednostavno nemamo taj novac, a nemamo ni prostor gde možemo nagomilati 70 pakovanja toalet papira i brašna. Ali priznajem da sam kupila više nego što mi je trebalo jer sam se bojala da će nestati ono što mi je potrebno. Kad mi je nestao toalet papir u kući, nije mi bilo svejedno da idem i da kupim, da ne izgledam kao da sam i ja deo te histerije. Ali ne verujem da nismo solidarni. Krizne situacije su oduvek pokazivale i jedno – nesolidarnost, panika iz vlastite sebičnosti, želja da se zaštiti i održi vlastiti život i život porodice, kao da su vredniji od drugi – i ono drugo: ljubav, solidarnost, jedinstvo. Mi se ipak brinemo jednim o drugima u ovoj situaciji. Ljudi volontiraju i pomažu starijim ljudima. Koriste kreativne i alternativne načine da pomognu, da održavaju društvo u život. Nije sve tako mračno i ružno kao što nam izgleda – samo što se to lakše primećuje i lako se pamti.

*Književnost već vekovima piše o pandemijama, o reakcijama ljudi u takvim kriznim situacijama, o našim krhkim ličnostima… Zašto ne učimo iz literature?

– Čitanje nije masovna aktivnost, tako da vrlo malo ljudi mogu naučiti nešto iz književnosti. Književnost, takođe, nije pamflet i ne služi samo da izvučemo neku pouku. Nisam sigurna da uopšte ljudi postaju pametniji ili bolji zbog toga što su čitali knjige, jer nam historija kaže da su neki genocidaši uživali u knjigama. A i progres dolazi polako. Čovečanstvo uči kroz generacije, pa često ne vidimo progres dok smo živi. Ali mislim da progres postoji, i da je svet sve bolji i bolji.

*Hoće li vama korona doneti inspiraciju za nove priče? O čemu ćete pisati nakon svega ovoga?

– Bojim se da ćemo svi slično pisati i da će korona postati trend. Da će ljudi koji misle da su njihova iskustva jedinstvena – a zapravo imali smo ih svi, i to zajedno –  pisati predvidljive romane, pesme i priče. Meni je već dosadno da pričam o tome, i kad otvorim oči ujutro, kad shvatim u kakvom svetu sam se probudila, muka mi je da ustanem.

Đavolski dobra

„Anton Pavlovič je bio najveći, a Rumena Bužarovska đavolski je dobra, toliko dobra da bi se i osetljivi ruski lekar osetio odlično u njenom društvu“, ovim rečima je Ivan Milenković opisao prozu naše sagovornice. Za njene junakinje iz knjige „Moj muž“, koja se sastoji iz ispovesti žena o stereotipima sa kojima se susreću u svakodnevnom životu, vezali su se čitaoci širom Balkana. Isto se dogodilo i sa zbirkom „Nikuda ne idem“, koja predstavlja skup ličnih priča o zgodama i nezgodama ekonomskih migracija. Rođena 1981. godine u Skoplju.  Predaje američku književnost i prevođenje na Filološkom fakultetu u Skoplju.