Svi smo mi MySpace!

Nakon što mu je, na otvaranju Trećeg međunarodnog prolećnog sajma knjiga u Novom Sadu, dodeljeno ovo priznanje, razgovarali smo sa Kojom o različitim vidovima umetnosti u kojima je njegov dosadašnji rad ostavio traga, a po svemu sudeći, taj trag će i dalje nastaviti da se urezuje, jer rokenrol je neiscrpan izvor energije i kreativnosti za ovog umetnika koji ne želi da ga se samo sećaju, jer još uvek jeste tu.

Smatrate li da knjiga treba da ostane na papiru ili u digitalnom formatu i paralelno s tim, a vezano s tim, što se tiče nosača zvuka i snimanja, da li ste za stari dobri vinil ili kompakt diskove?

– Mislim da knjiga treba da postoji u oba medija, znači i u digitalnoj verziji i na papiru. Ali, u ovo digitalno, kompjutersko doba, kad stvari sve više gube taj materijalni, fizički oblik, ipak dajem prednost „papirnim“ knjigama. Mnogi ljudi provode vreme ispred kompjutera čitajući, ali mislim da je to zamorno i nije tako dobar osećaj kao kad se čita štampana knjiga – možda deluje patetično, zanimljivo, čak dirljivo to što knjiga ima korice i strane, knjiga je nešto što možete nositi sa sobom. Da budem iskren, ja CD nikad nisam pozdravio, međutim, to diktira industrija… Zbog toga je i poslednji album Discipline objavljen u DVD pakovanju, koje, samo zbog toga što je malo veće, sa onako lepim omotom, izgleda možda kao nekakav strip, a to i jeste ideja. LP je većeg formata, sa velikim omotom i tu je uvek moglo nešto da se kaže, imao si osećaj da je sve to važno, da gledaš neku veliku stvar. Dakle, uvek sam pre za vinil, ali, nažalost, ljudi to danas više ne rade, jer nije isplativo. Što se tiče snimanja, po meni je najbolje rešenje snimiti zvuk u analognom studiju, pre svega sa dobrim mikrofonima, a sve ostalo, na kraju je, ipak digitalno. Usled svih digitalnih zvukova koje primamo u poslednjih 15 do 20 godina, naše uho je naviklo na tu vrstu zvuka i na taj šum, koji više i ne čujemo. Kad danas slušamo neki snimak iz 1965, koji je napravljen sa nekoliko mikrofona, na dva, ili najviše četiri kanala, to zvuči tako snažno, ima toliko energije kao nijedan digitalni snimak.

 Strip je dosta uticao na vaš rad, da li i danas crtate?

– Moram priznati da ne crtam toliko, čak ne znam više ni da potpisujem autograme, pošto sve vreme kucam. Ovladao sam programima koji su mi neophodni za rad i sa te strane mislim da je kompjuter prava stvar, jer konačno imamo jednu mašinu koja sve to objedinjuje i ne moramo više da prolazimo neke međufaze, da jurimo neke ljude koji na primer nisu tu kad ih pozoveš, već možeš sve sam da uradiš. Mogu sam da napravim video, veb sajt, naravno muziku i dizajn, ali pri tom sam malo zapostavio pisanje i crtanje. Dobar je primer nedavno održana izložba „Dani Discipline“, gde su na velikim formatima bili prikazani omoti i plakati Discipline kroz decenije. Zanimljivo je to što je izložba bila podeljena na dva dela, do engleskog perioda, kada su ti oblici slobodnom rukom crtani, i od engleskog perioda, kad otprilike počinje kompjuterski dizajn u Disciplini kičme.

Što se tiče filmske umetnosti, imali ste nekoliko značajnih uloga. Šta mislite o ideji da neko snimi film o vama, ili da neki bend napravi „Tribute to Disciplina“?

– Za uloge ne znam da li su značajne, ali filmovi svakako jesu. Naročito, „Kako je propao rokenrol“, u tom filmu je i moja muzika i on je takoreći top cele te generacije i cele akcije osamdesetih. Od honorara koji sam dobio za film kupio sam svoj prvi bas, a od drugog filma Rickenbacker koji i danas sviram. Bilo je ideja da se pravi film o meni, ali sam ih odmah odbacio, mislim da osim nekog muzičkog dokumentarnog filma, to ne bih odobrio. Nisam penzioner, još uvek sam tu, tako da nema razloga za to, a isto važi i za cover bendove. Tribute je ubio rokenrol. To je jedan od činilaca koji su prouzrokovali pad muzičke industrije uopšte, a pre svega same ideje rokenrola. Bio sam prisutan kad je taj talas, 1992/93. krenuo po Londonu, tada su ovakvi bendovi počeli masovno da se pojavljuju. Oni ne samo da su bili kopije u muzičkom smislu, već su bili i „look-a-like“, znači i izgledali su potpuno isto. Abba tribute bendovi punili su regularna mesta za svirke po pet večeri zaredom, to je išlo dotle da su počeli da prave i tribute trenutno aktuelnim bendovima, kao što su na primer Oasis. To je jedina šansa za ljude koji nemaju kreativni momenat u sebi, a tehnički dobro sviraju, da se na neki način bave muzikom.

Da se malo vratimo na devedesete i vaš odlazak u inostranstvo. Koliko je iskustvo koje ste sticali u Londonu uticalo na vaš rad?

– Mnogo mi je pomoglo, posebno u sviračkom smislu, što me najviše i zanima. Jednostavno, nađeš se u jednom gradu koji je izvor svega što radiš, a to je muzika, to je rokenrol. Dalje sve zavisi od čoveka, koliko on uspe da shvati sve to zajedno, zašto je tu i zašto se uopšte bavi time. Uspeo sam tamo da napravim svoj bend, koji je išao na turneju po Evropi kao bend iz Engleske. Volim taj period koji sam proveo u Engleskoj, upoznao sam neke ljude koje sam samo sanjao da ću upoznati, upoznao sam čoveka koji je džemovao sa Hendriksom (Jalal Nuriddin iz The Last Poets), čak sam i svirao sa njim, a to je jedno nemerljivo iskustvo. Naravno, postoji i druga strana priče, nemilosrdni biznis koji melje sve pred sobom. Mogu da pričam o dobrim i manje dobrim stranama rokenrolindustrije, ali realno, to je sve lošije i lošije. Videćemo sada šta će biti sa padom tih velikih izadavačkih kuća, da li će to nešto promeniti, ne znam, ali svi smo mi MYSPACE danas, zar ne?

Trebalo bi da bude bar tri puta VIŠE bendova. Šta mislite o današnjoj sceni, domaćoj i stranoj, da li uopšte postoji rokenrol, recimo neka alternativa 21. veka?

– Mislim da je danas istovremeno jako teško i jako lako biti alternativa. Ne očekujem previše od domaće scene, koja je, nažalost, ugruvana svim ovim događanjima, koja je nekad imala 20 miliona ljudi, a sad se svela na samo šest. Posle svih ovih ratova, bombardovanja i svega ostalog što se danas dešava, niko ne može očekivati da će umetnička svest kod ljudi biti na visokom nivou i da će umetnici dobiti mesto koje treba da dobiju u društvu. Jako je malo bendova, trebalo bi da ih bude bar tri puta više, ali ja u svakom slučaju podržavam njihov rad. Svetska scena ima veliki problem, pošto je sada najviše izražen taj pad industrije, koja lagano gubi, ali trudi se da to nekako reguliše posredstvom internet prodaje, koja se, nažalost, svodi samo na kopiranje, jer malo ljudi zaista želi da plati taj proizvod. Jedino što mi se dopada, jeste deo scene koju čine bendovi koji nisu opterećeni produkcijom, već jednostavno izađu napolje i sviraju, to je dobro.