Svi smo mi Nemanja

I tom trijumfu svedočimo, evo već ko zna koliko kalendarskih februara za redom, povodom rođendana – ovom prilikom 86-og – našeg bez sumnje najuglednijeg koncertnog zdanja. Prenaseljena dvorana Kolarca, kao i svaki prethodni put, željno dakle iščekuje svog idola i njegovu uvek sjajno raspoloženu internacionalnu družinu Double Sens. Zašto? Pa, zato što ovo pleme oduševljenih muzičara donosi po pravilu sa sobom izvrsnu interpretaciju fino probranog repertoara, zarazni dah ornosti i poleta, te otuda zaslužuje netremičnu pažnju auditorijuma, veoma demokratski uostalom sačinjenog od tvrdokornih ljubitelja klasike, ali i svih ostalih muzičkih ljubitelja. Čak i ako to uopšte niste – Nemanja i prijatelji zaista imaju tu moć da vas preokrenu na svoju stranu, stranu dobre muzike. Treba razmisliti o takvom plemenitom dejstvu. I negovati ga iz sve snage u zvučnoj svakodnevici sada i ovde. Možda samo tako, mnogo koji klinac poveruje s pravom da je klasika totalno ‘cool’. Što je skroz i istina, zar ne.

Potpuno u duhu nekakvog Najdžela Kenedija najnovije generacije, Nemanja Radulović svoj imidž neprikosnovene zvezde večeri stavlja u drugi plan, uperivši naprotiv svetlost ka zvučnom doprinosu svojih talentovanih prijatelja iz ‘benda’. Tako on od samog starta deluje kao „samo jedan od“ svih ostalih okupljenih na sceni, ali svakako onaj najneumorniji, najenergičniji, najmaštovitiji i dabome najatraktivniji. Izvodeći odmah po stupanju pred publiku čuvenu Hendlovu „Pasakalju“, ovde u Halvorsenovoj transkripciji, Nemanja Radulović i violončelista Dragan Đorđević predstavljaju se tako momentalno kao duo od koga zastaje i bukvalno dah, uopšte se ne služeći pri tom pukom akrobatikom, već afirmišući susret i suživot dva autentična umetnička bića, kojima ni slučajno nisu nepoznate zanatske tajne sviranja na sopstvenim instrumentima, ali im je usput znano i ono ‘nešto’ čime pojedinačna muzička samosvojnost definitivno ume da oplemeni zajednički sadržaj višeg reda. I izgleda da to funkcioniše izvanredno i tokom nastavka večeri. Vivaldijev Koncert za četiri violine ha-mol okuplja kao soliste pravi tim iz snova – Nemanja Radulović, Tijana Milošević, Ksenija Milošević i Gijom Fontanaroza prikazaće upravo onaj atletski aktivitet blistavog tona, u kojem čujete svakog od njih ponaosob sa ličnim bojama, shvatanjem Vivaldijeve osobenosti unutar epohe i ukusnim virtuozitetom koji se razmahuje fino doziranim merama za istinske dragocenosti. Ti drhtaji velike snage, filigranska uspenja u zvuku i jedan misteriozan no zato nezaboravan drugi stav, ukrasiće i naredni Vivaldijev Koncert za dve violine a-mol, u kojem je Radulovićeva partnerka Ksenija Milošević, veoma inače upečatljiv i interpretativno zadivljujuće podstaknut član Double Sens u aktuelnom koncertnom izdanju.

Ovoj otmenosti ugođaja, u drugom delu koncerta priključiće se još i divljačnost izraza, recimo u Bartokovim „Rumunskim igrama“, sa onim neukrotivim galopiranjem kroz kakav sjakteći i nemiran zvučni pejzaž. U narednom Dvoržaku, Radulovićeva violina će zato jednom neupitnom sentimentalnom elegancijom nijansirati ambijent tonom kao sa kakve stare ploče nekog uglednog davnašnjeg majstora instrumenta. Dotle će u Šostakovičevim izabranim komadima, suptilost i radost zajedničkog muziciranja malih grupica umetnika, slaviti onu nezaboravnu pedagošku misiju profesora Dejana Mihailovića. Između će se umetnuti i Kusturičin „Ovo je muški svet“ nalik egzotičnom čardašu, delikatno odmerene strastvenosti. I još, nakon Fibihove „Poeme“, naći mesta i snage za neverovatnu Hačaturjanovu „Igru sabljama“, u kojoj tarabuka(!) dodaje sasvim novi puls onom dobro poznatom ultimativnom ritmu. I na vrhuncu doživeti „Šeherezadu“ Rimskog-Korsakova, ovde u aranžmanu starog saradnika Aleksandra Sedlara, gde će čudesnost dela biti podignuta, čini se za još stepen više, pravo u čistu metafiziku gudačkog zvuka … i ljudskog zvižduka.

Posle je već usledio pir južnih ritmova, humora i svečarske razdraganosti, ali su to uobičajeni dodaci. Uključujući i poneki neočekivani, kao kada članovi ansambla Double Sens svoju desetogodišnjicu postojanja odluče da proslave izlazeći na bis sa kovrdžavim dugim perikama u stilu Radulovićeve frizure, kojima kao da poručuju: Je suis Nemanja! Pa, u pravu su. Svi smo mi ove večeri Nemanja, barem pomalo.