Svi žele da pišu samo kolumne

Pošlo se od  teze, koju  je još 1910,  napisao Matoš „da je najveći dušmanin književnosti žurnalizam“ jer je knjiga izraz pojedinca,  a žurnal glas gomile. Međutim, na pitanje  da li kolumna može da bude lepa književnost ili ne Goran Gocić je uzvratio sa sigurnošću da može.

– U žurnalističkoj hijerarhiji kolumna bi trebalo da bude na vrhu, da prethodno prođete ono što se smatra nižim činovima u novinarstvu. Kod nas kolumna nije shvaćena dovoljno ozbiljno. Da biste u Britaniji postali kolumnista stvarno treba da ste faca u novinarstvu. Kod nas nije tako i dosta se lako postaje kolumnista. Ima mnogo sveta koji nije dorastao tom zadatku. Valjda svi žele da pišu samo kolumne,  misle da je to slobodna forma a zapravo je veoma zahtevna  i velike su šanse da ispadnete glupi u društvu ako toga niste svesni  – kazao je Gocić. On smatra da ima malo primera gde su novinari postali ozbiljni literati, a da su kolumne nekih pisaca kao recimo Mome Kapora, prešle u literaturu kratkih priča. Kada je reč o svetskoj literaturi, Gociću je omiljeni primer Markes.  –  To je zbilja literatura. – ocenio je, dodajući da su autori  koji su uspeli dobro da pišu i u žurnalistici i u literaturi pravi virtuozi.

Muharem  Bazdulj, takođe smatra da kolumna može biti literatura kao zaseban žanr.

–  Imate pisce koji nisu pokušavali da budu ništa drugo do kolumnisti, međutim ovo pitanje se kod nas postavlja zato što je zbog tranzicije i drugih socioloških faktora došlo do toga da ljudi koji bi možda u nekom drugom društvenom uređenju bili urednici u velikim izdavačkim kućama sada gravitiraju ka publicistici iz egzistencijalnih razloga.  Pošto pišem i jedno i drugo kad god me pitaju šta mi je draže ja odgovorim književnost ali i da sam lišen egzistencijalnog pritiska,  da imam, recimo bogato nasledstvo ja ne bih prestao da se bavim novinarstvom, ali bih pisao za novine manje – objasnio je Bazdulj. Na pitanje šta ga motiviše da piše kolumne  Bazdulj je odgovorio da je reč  potrebi da kaže nešto o nečemu za šta misli da zna i da može s tim u vezi da iznese neki relevantni stav.

Ali u određenom broju slučajeva, dodaje, motivišu ga dedlajn i to što mu je pisanje za novine osnovni izvor prihoda.

– Ima  autora koji su pisali izvanredne kolumne i bez egzistencijalnog pritiska kao što je Umberto Eko. Njegove kolumne ne samo da su ukoričene i bile jako popularne  nego je on, kao što se zna, savršeno dobro živeo i od honorara za Ime ruže, filmskih tantjema, te kao profesor semiotike u Bolonji. Umberto Eko je pisao kolumnu pod nazivom Minervina kutijica  čiji su naziv ljudi često razumeli kao hvalisav ili ironično pozivanje na boginju mudrosti. Međutim Minerva je brend šibica u Italiji i kao i svaka kutija šibica ima određene dimenzije. U eri interneta ljudi često previde da je kolumna kao sonet. Važno je da uvek bude jednako dugačka. Mislim da je to kao trening veoma korisno u književnosti da se naučiš  da u određenom zadatom okviru nešto iskažeš. – istakao je Muharem Bazdulj. Osvnuvši se na Matoševu tezu Vule Žurić je rekao da danas ljudi jedva čekaju da pišu kolumne iako je reč o sitnoj lovi u odnosu na to kako se autorsko pisanje cenilo ranije, pre 20,  25 godina . Žurić je ispričao da je to posebno Predrag Marković ilustrovao kada je rekao da bi za svoj tekst, ranije u kulturnom dodatku, mogao da ode s porodicom na more,  dok danas jedva da može da pokrije troškove nedeljnog ručka. U nastavku razgovora učesnici diskusije dotakli su se i fenomena interneta , tviter priča ali i drugih svetlih primera kolumnista među kojima su pomenuti Bogdan Tirnanić, Petar Luković i Svetislav Basara.