Svođenje računa

Dovale me gleda, oslanja se na moj pogled. Dajem mu sve što imam i sve što nemam.

„On me je brzo odveo do jedne kamene zgrade, onda smo ušli unutra. Nisam gledao. Zatvorio sam oči. Mislio sam da će tata ili mama biti tu i da će me čekati. Pomislio sam da sam čuo moje ime. Izrečeno njenim glasom ili njegovim. Ali nisam ništa čuo. Otvorio sam oči. Nisu bili tu. Čovek s bradom odvukao me je preko sobe i kroz druga vrata. Našao sam se u manjoj sobi s velikim plitkim kadama na jednoj strani, i s kofom i s nekoliko peškira ili mokrih čaršava. Bila su tu i nekakva dugačka kolica na kojima je ležao zavežljaj umotan u belu tkaninu, i tada sam shvatio da se u njemu nalazi neka osoba. Čovek mi kaže: ‘Zatraži oproštaj.’ Ali ja…“

Dovale spušta glavu na grudi, pojačava svoj zagrljaj.

„Nisam se pomerio. Stoga me on ubode prstom u plećku: ‘Traži oproštaj.’ A ja pitam: ‘Od koga?’ On me ponovo gurnu u rame: ‘Hajde, traži oproštaj.’ I ja onda ponovo upitah: ‘Ali od koga?’ I tek tada je shvatio i prestao da me ubada i upitao: ‘Zar ne znaš?’ Rekoh da ne znam. A on poče da paniči: ‘Nisu ti rekli?’ Ponovo rekoh da nisu. On se sagnuo sve dok njegove oči nisu bile naspram mojih, i tada je rekao vrlo tiho i nežno: ‘Ali ono je tvoja majka.’ A ja sam pomislio… šta sam pomislio…“

On duboko udahne vazduh. Mnogo dublje nego što je dubina njegovog tela.

„Pomislio sam da bi trebalo da mu priđem i zagrlim ga. Ali nisam mogao da idem, a sasvim izvesno nisam mogao da ga pogledam u oči. Ljudi iza mene su govorili: ‘Hajde, idi do tate, kreni već jednom, treba da kažeš Kadiš’. Odjednom je izgledao star i jadikovao je na jidišu pred svima kako smo sada samo nas dvojica, i kako je mogla da nas zadesi takva katastrofa, i čime smo to mi zaslužili, mi nikoga nismo povredili. Ja se nisam pomerio s mesta, nisam ni jedan korak načinio prema njemu. Samo sam mu gledao lice i mislio koliki je on idiot kada ne razume da je to mogla da bude kompletna suprotnost – jedan milimetar ovamo ili onamo i mogla je da bude potpuna suprotnost. I pomislio sam: ako me sada zagrli ili me samo dodirne, udariću ga, ubiću ga, mogu to da uradim, ja sam svemoćan, sve što kažem obistinjuje se. I one sekunde kada sam to pomislio, moje telo me je okrenulo naopako. Zavitlalo me je jednim udarcem, bacilo me na ruke, kapica mi je spala i čuo sam kako svi udišu vazduh i onda je sve zanemelo. Počeo sam da trčim i on je potrčao za mnom, i još nije razumeo i vikao je na jidišu da stanem, da se vratim, ali sa mnom je sve bilo naopako, učinio sam da sve bude naopako. Odozdo sam mogao da vidim kako se ljudi razmiču da me propuste i niko nije imao smelosti da me zaustavi. On je trčao za mnom i vikao i zapomagao sve dok nije zastao pred vratima. I ja sam se zaustavio ali na parkingu, i stajali smo tako gledajući jedan drugog, i tada sam stvarno video da on nije ništa vredeo bez nje i da je sva njegova moć u životu poticala od toga što je ona bila s njim. U tom jednom trenutku on se pretvorio u polučoveka.

Pogledao me je, video sam kako se njegove oči polako približavaju jedno drugom i jasno sam osetio da je on počeo da razume. Ne znam kako, ali on je imao životinjske instinkte kada su u pitanju bile takve stvari. Nikada me nećete ubediti da nije. U toj jednoj sekundi on je spoznao sve što sam uradio na putu, celo moje vašljivo svođenje računa. Pročitao je sve to na mom licu u jednoj sekundi. Podigao je obe ruke gore i mislim – ne, siguran sam – da me je prokleo. Jer ono što je izašlo iz njegovih usta bio je uzvik kakav nikada nisam čuo od nekog ljudskog bića. Zvučalo je kao da sam ga ubio. I ja sam pao istog tog trenutka. Moje ruke su klonule i ja sam se ispružio na asfaltu.“

Telo mu se beživotno opustilo. „Pa da, naravno…“ on promrmlja i onda dugo ćuti.

On polako spušta flašu pored svojih stopala. Glava mu pada na grudi kao kada je počeo priču.

„I tako je počeo naš život posle nje. Ja i on, sami. Ali to će morati da sačeka neko drugo veče. Sada sam malo umoran.“

Prevod: David Albahari

Autor je poznati izraelski pisac, autor romana „Konj ulazi u bar“, za koji je nedavno dobio Međunarodnu nagradu Man Buker. Srpsko izdanje romana nedavno je objavljeno u izdanju Arhipelaga.

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs