Svođenje računa

I sve je zavisilo od Titovog imidža u svetu do kog mu je bilo najviše stalo. Ili kako se to cinično govorilo – kad je Milovan Đilas u zatvoru, Tito se približava Sovjetima, kad je Đilas na slobodi Tito se opet domunđava sa Zapadom.

Naučno delo i život Zagorke Golubović ne mogu se razumeti bez te ambivalentnosti titoizma kojem je pripadala, a opet je istovremeno bila i neka vrsta uslovnog disidenta: Profesorka Golubović je verovala u proklamovano, ali se profesorskom i ličnom etikom suprotstavljala deformisanoj praksi. NJen humanistički marksizam je najpre asketski u svetonazorskom smislu. Od Tita do Koštunice. To je dokazala i u vremenu kad je nacionalizam razorio titoizam i njegovo nasleđe, i kad se odlučno suprotstavila toj orgiji ekspresnog povratka u varvarstvo zemlje koja je imala relativno visoke domete unutra i u odnosu na njih natprosečni ugled spolja. Ma koliko se idejni sistem profesorke nekome učino anahronim i rigidnim, taj ‘pogled na svet’ u postistoriji deluje kao široka projekcija alternative u koju treba učitati novu praksu, drugačiju od deformacija (birokratizacije, represije i lične vlasti), koje su kompromitovale jednu globalno zavodljivu ideju.

Mladim ljudima koji naginju osvešćenijoj levici (takvih danas ima i na protestima), se može preporučiti sledeće: Ako želite da vam se ogadi borba za promenu sistema, socijalizam i marksizam, čitajte zapise Gabrijela Garsije Markesa – njegove putopise iz zemalja ‘realnog socijalizma’ (Sovjetski Savez i njegovi sateliti), a ukoliko želite da da osnažite veru u humanističku levicu, onda čitajte izabrana dela Zagorke Golubović. Vest o njenoj smrti i reakcije, podsetile su koliko je ona zaista bila markantna u društvenoj misli (sociologija i antropologija), i koliko je personifikovala možda presudno potrebno svojstvo inteligencije – integritet. I tu jasno treba razdvojiti skepticizam i kritičnost koji su joj bili imanentni, od moralnog arbitriranja i popovanja raznih ‘vlasnika istine’.

Imao sam privilegiju da mi je predavala i da s njom uradim nekoliko intervjua. Kad pogledamo i aktuelna previranja i nedoumice, delo profesorke Golubović može biti inspirativno i podsticajno. Osnovna definicija demokratije koju je ona zastupala znači da demokratija ne može biti samo predstavnička (a znamo kako ona mutira u ‘partijsku demokratiju’), već da mora uključiti i participaciju građana. Možda i ono što bi danas bila vizija ‘trećeg puta’ rudimentarno artikulisana kroz lokalne građanske pokrete širom Srbije. To je vapijuća leva pozicija.

Profesorka Golubović je empirijski prva uočila dublja razočarenja bilansima 5. oktobra. To nisu bile ankete već metodološki zahtevni dubinski intervjui, na terenu. Dobijena slika bila je jako onespokojavajuća: Već decembra 2006, pokazalo se da je zavladalo potpuno očajanje.

Stanje u Srbiji najčešće je definisala kao ‘autoritarnu demokratiju’, iako se iz te perspektive ipak nije nazirala Vučićeva ‘stabilokratija na steroidima’. Svom studentu Borisu Tadiću, koga zna od detinjstva, obratila se otvorenim pismom kao predsedniku države 2007. upozoravajući ga da ne podleže lukavstvima Vojislava Koštunice. Pomalo bizarno, ali Srbija je u jednom trenutku sa Koštunicom, Đinđićem i Mićunovićem na vlasti ostvarila ideju (utopiju) Platonove ‘Države’, sa filozofima na vlasti.

Smatrala je kako je Zoran Đinđić donekle uspevao da svoju filozofiju pretoči u pragmatične odluke. Pisala je i njemu pismo. I ne samo to, kao član Saveta za borbu protiv korupcije protestovala je što vlada ne uzima u obzir njihove analize. Kod premijera Zorana Živkovića, kad je prisustvovao sednicama Saveta, uočila je autoritarne crte. Za ministra policije Dušana Mihajlovića na Savetu su utvrdili da je u sukobu interesa. Sa dolaskom Koštuničinog saziva, smatrala je, užas se još više nazirao, i u pismu za javnost istakla je da daje ostavku u Savetu, prvo zbog toga što je za ministra pravde došao čovek koji je njene studente osuđivao na robiju zbog verbalnog delikta, i drugo, što je Koštunica sklopio savez sa SPS. NJeno implicitno pitanje Tadiću je bilo – zašto to dozvoljava? Bio joj je stran ‘demokratski centralizam’ koji je Dačić reafirmisao kao model SPS.

Kako piše dr Trivo Inđić povodom njenih ‘Izabranih dela’ u šest tomova (Službeni glasnik, 2007), Zagorka Golubović je početkom šezdesetih godina prošlog veka utemeljila socijalnu i kulturnu antropologiju kao naučnu disciplinu na našim univerzitetima, i prva empirijska istraživanja iz te oblasti.

Bavila se problemima identiteta, ispitivala je različite kulture, analizirala (kvazi)socijalizam, (post)socijalistička društava, probleme demokratije i globalizacije. NJena ‘Izabrana dela’ se završavaju indikativnim naslovom – ‘Svođenje računa’. Nije pristajala na poziciju antropološkog pesimizma. O socijalističkoj Jugoslaviji pisala je kao o kontroverznom društvu. S velikim pravom tvrdila je da je Srbija nakon SFRJ i dalje društvo presudno hibridnog i kontroverznog karaktera. Ali, taj hibrid nije isti kao onaj YU koji smo imali. Tada je to bila hibridna situacija bazičnog autoritarizma i delimičnih liberalnih promena, pre svega u ekonomiji. Tranziciono srpsko društvo imalo je delimično bazičnu demokratsku podlogu, ali sa jakim recidivima autoritarnosti Jer, pazite, građani koje je njen istraživački tim ispitivao do kraja ‘prve dosovske petoletke’ naročito ističu da su za vreme Đinđićeve vlade postojale neke reforme, kao što ističu i da je premijer imao viziju kuda Srbija treba da ide. Građani koji su učestvovali u istraživanju 2006. ne znaju kuda ide Srbija. Tu je bio taj sudbinski prekid, generisanje konfuzije, koje se nastavilo do danas i koje je realno povezano sa kosovskim kontekstima. Uprkos svoj hipokriziji i elita i naroda prema tom pitanju.

Pitanje je da li bi građani koji su tada davali dubinske intervjue, i danas posle iskustva – naročito onih od 2016. pa naovamo – ponovili stari iskaz ‘da Koštuničina vlada teško može da se nazove demokratskom’? Cenila je knjigu koju je Koštunica o višepartizmu napisao sa Kostom Čavoškim. Dodajući da je Koštunica i sa Ratkom Markovićem pisao o samoupravljanju. ‘I to vrlo pohvalno, i na način kako nisam pisala ja i takozvani praksisovci, jer smo mi tu vrstu samoupravljanja kritikovali. Kada su me 6. oktobra iz Bi – Bi – Sija iz Londona zvali i pitali šta mislim o Koštunici, pošto je postao predsednik, a čuli su valjda da smo bili kolege, i radili zajedno u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, ja sa rekla da je to dobar izbor jer je Koštunica mogao da pobedi Miloševića, ali više zbog toga što se nije znalo mnogo kakav je njegov ideološki profil. Đinđić je bio toliko stigmatizovan da nije mogao pobediti. Tada sam rekla kako mislim da je Koštunica demokrata, kako znam da je nacionalista, ali umeren, znam da je pobožan, ali ne klerikalan’.

Kad bi bio referendum, govorila je da ona lično ne bi glasala da Srbija uđe NATO, ali je osećala perfidnost da se iza antinatovskih osećanja krije i otklon od vrednosti i standarda EU. Kao što je smatrala da je za Srbiju katastrofalan stav da ne možemo ničim drugim da se bavimo dok ne rešimo problem Kosova, ‘a i ptice na grani znaju da ga mi ne možemo rešiti’.

Konverzija iz komunizma išla je uglavnom u dva pravca – nacionalizam (besprizorni i takozvani demokratski) i u liberalizam (uključujući i onaj kao blaži – takozvani socijalni). I nije to baš puko pranje biografija, društveno poželjno ili lukrativno pretrčavanje. U okviru Saveza komunista realno su (‘prirodno’) se razvile (evoluirale) i nacionalistička i liberalna struja. U odnosu na te raskolničke dihotomije, ‘zaokruženo delo’ (L. Perović), profesorke, njen slobodarski duh, oštra kritika svake društvene stvarnosti i vlasti, naročito ona referentna – antimiloševićevski stav, približavanje ‘civilnom društvu’, ali istovremena privrženost antikapitalizmu i humanističkoj levici, sinteza pojmova demokratije i socijalizma, omogućili su joj jednu zaista ekskluzivnu poziciju. Biti avangardan na kraju takvog života nije mala stvar u društvenoj misli.

Jer, kad sam u jednom intervjuu 2007. pitao njenog kolegu, praksisovca, Milana Kangrgu u kom je trenutno stanju kapitalizam, on mi je ‘lenjinistički’ ironično odgovorio – ‘tačno u poslednjem’.