Svuda se govori o ratu – kod kuće, za vreme ručka, na večeri, sa gostima, na ulici, u bakalnici. Glavno je pitanje da li će biti rata ili ne. Novine su pune fotografija, ne mnogo jasnih, sa nekih dalekih bojišta – japanski bojni brodovi na kojima je predstavljeno osmokrako sunce, indijski vojnici na kamilama, sa velikim turbanima na glavama, tenkovi nasukani u pesku u nekoj pustinji u Africi.
Deda me vodi u bioskop da gledam film u kome neki ljudi sa ludim kapama od životinjskog krzna pucaju topovima ka tvrđavi koja je pokrivena snegom.
Crni konjanici jure sa sabljama u rukama po belom polju.
Jedan ispušta sablju i pada, a konj nastavlja.
On je pogođen i leži mrtav u snegu.
Kapija tvrđave popušta i konjanici sada jure niz ulice grada.
Zatim se odjednom pojavljuje jedan brod i ti ljudi sa šubarama gledaju kroz durbin ka ostrvu koje se nazire u daljini.
U sobi moga dede je isti takav durbin; daju mi da gledam kroz njega kada je neki praznik.
Ako se okrene naopačke, sve stvari se udaljavaju i postaju malene, kao u nekom svetu lutki.
Deda ga je dobio u ratu kada je bio mnogo mlad.
Ima njegova fotografija u oficirskoj uniformi i sa sabljom.
U ratovima dobijaju stvari kojima kasnije mogu da se zabavljaju gosti kojima je to interesantno.
***
U sobama na čije prozore sunce udara kasno popodne, kosi zraci slikaju po suprotnom zidu palate u ruševinama, indijske hramove, biblioteke prepune prepariranih ptica, ispod kojih stoji tablica sa nerazumljivim natpisom.
Lišće sa grmova u vrtu, razigrano iza prozora, prikazuje nejasne filmove pune tajanstva i velike, prolazne i tužne lepote.
Indijanci sa sjajnim perjem na glavi jašu nojeve.
Fleš Gordon se udružio sa „crnom braćom“.
Odmazde, pljačkanja, otmice; mračne tuče, svetle svečanosti.
Leptiri sa plamenim krilima prvo postaju carske kočije, a zatim gusarski brodovi.
Nešto se naginje, zatim pada.
Kule od užarenog pepela se survavaju u jezera od rastopljenog zlata.
Lindberg, madam Blavacka i Raspućin – neočešljan i sa ogromnom bradom – lete avionom koji ima oblik vilinog konjica; odlaze i vraćaju se, odlaze i vraćaju se – avion je, u stvari, vašarski ringišpil.
U jednom trenutku kao da im se pridružuje i Čemberlen sa svojim kišobranom, a zatim nestaje.
Neko krade blago Tutankamona!
Odeću Marije Magdalene jedu moljci!
Jedan preterano veliki, jedan ogroman biskvit roni se i mrvi, njegove mrve su, u stvari, pustinjski pesak.
„Kamila, kamila – u pustinju me namamila!“
Odakle sam čuo tu pesmicu?
Lord Karnavon ulazi u faraonsku grobnicu i tamo nalazi jednu gusenicu.
A Čemberlen, gde je Čemberlen?
Gužva, trka i haos, ko je krivac, ko je progonitelj, ko je progonjeni?
Postoji gušter sa tri repa, postoji gušter sa četiri repa – ali to je jedan isti, koji se pojavljuje i nestaje.
Trakaste zavese na prozorima, u čijem vezu se prepoznaju paunovi i cvetovi perunike, unose dodatnu zabunu u te trenutne slike.
„Šta radiš tu, sam?“ pita tetka Julijana koja me zapanjena otkriva u sobi ispunjenoj poslednjom svetlošću i rojevima svetlucave prašine koja pluta kroz vazduh.
„Gledam bioskop“, odgovaram.
***
Poručnik Antun Goleš leti nad gradom.
Znam da se on udvara najstarijoj tetki Julijani, pošto se mlađe tetke smeju i upadljivo gledaju u nju čim čuju kako avion bruji nad našom malom.
Avion oštro savija pred vrhovima topola, za dlaku izbegavši sudar sa njima i, propraćen veličanstvenom grmljavinom, gubi se u visinama.
Žene iz komšiluka, na kapijama svojih dvorišta, pobožno se krste.
Prevod s makedonskog: Danka Andonovski
Autor je makedonski i srpski akademik, poznati pesnik, romansijer, pripovedač i esejista, čiji je roman „Madžun“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga i Dosije Studija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
