Vlada Urošević

Svuda se govori o ratu – kod kuće, za vreme ručka, na večeri, sa gostima, na ulici, u bakalnici. Glavno je pitanje da li će biti rata ili ne. Novine su pune fotografija, ne mnogo jasnih, sa nekih dalekih bojišta – japanski bojni brodovi na kojima je predstavljeno osmokrako sunce, indijski vojnici na kamilama, sa velikim turbanima na glavama, tenkovi nasukani u pesku u nekoj pustinji u Africi.

Deda me vodi u bioskop da gledam film u kome neki ljudi sa ludim kapama od životinjskog krzna pucaju topovima ka tvrđavi koja je pokrivena snegom.

Crni konjanici jure sa sabljama u rukama po belom polju.

Jedan ispušta sablju i pada, a konj nastavlja.

On je pogođen i leži mrtav u snegu.

Kapija tvrđave popušta i konjanici sada jure niz ulice grada.

Zatim se odjednom pojavljuje jedan brod i ti ljudi sa šubarama gledaju kroz durbin ka ostrvu koje se nazire u daljini.

U sobi moga dede je isti takav durbin; daju mi da gledam kroz njega kada je neki praznik.

Ako se okrene naopačke, sve stvari se udaljavaju i postaju malene, kao u nekom svetu lutki.

Deda ga je dobio u ratu kada je bio mnogo mlad.

Ima njegova fotografija u oficirskoj uniformi i sa sabljom.

U ratovima dobijaju stvari kojima kasnije mogu da se zabavljaju gosti kojima je to interesantno.

***

U sobama na čije prozore sunce udara kasno popodne, kosi zraci slikaju po suprotnom zidu palate u ruševinama, indijske hramove, biblioteke prepune prepariranih ptica, ispod kojih stoji tablica sa nerazumljivim natpisom.

Lišće sa grmova u vrtu, razigrano iza prozora, prikazuje nejasne filmove pune tajanstva i velike, prolazne i tužne lepote.

Indijanci sa sjajnim perjem na glavi jašu nojeve.

Fleš Gordon se udružio sa „crnom braćom“.

Odmazde, pljačkanja, otmice; mračne tuče, svetle svečanosti.

Leptiri sa plamenim krilima prvo postaju carske kočije, a zatim gusarski brodovi.

Nešto se naginje, zatim pada.

Kule od užarenog pepela se survavaju u jezera od rastopljenog zlata.

Lindberg, madam Blavacka i Raspućin – neočešljan i sa ogromnom bradom – lete avionom koji ima oblik vilinog konjica; odlaze i vraćaju se, odlaze i vraćaju se – avion je, u stvari, vašarski ringišpil.

U jednom trenutku kao da im se pridružuje i Čemberlen sa svojim kišobranom, a zatim nestaje.

Neko krade blago Tutankamona!

Odeću Marije Magdalene jedu moljci!

Jedan preterano veliki, jedan ogroman biskvit roni se i mrvi, njegove mrve su, u stvari, pustinjski pesak.

„Kamila, kamila – u pustinju me namamila!“

Odakle sam čuo tu pesmicu?

Lord Karnavon ulazi u faraonsku grobnicu i tamo nalazi jednu gusenicu.

A Čemberlen, gde je Čemberlen?

Gužva, trka i haos, ko je krivac, ko je progonitelj, ko je progonjeni?

Postoji gušter sa tri repa, postoji gušter sa četiri repa – ali to je jedan isti, koji se pojavljuje i nestaje.

Trakaste zavese na prozorima, u čijem vezu se prepoznaju paunovi i cvetovi perunike, unose dodatnu zabunu u te trenutne slike.

„Šta radiš tu, sam?“ pita tetka Julijana koja me zapanjena otkriva u sobi ispunjenoj poslednjom svetlošću i rojevima svetlucave prašine koja pluta kroz vazduh.

„Gledam bioskop“, odgovaram.

***

Poručnik Antun Goleš leti nad gradom.

Znam da se on udvara najstarijoj tetki Julijani, pošto se mlađe tetke smeju i upadljivo gledaju u nju čim čuju kako avion bruji nad našom malom.

Avion oštro savija pred vrhovima topola, za dlaku izbegavši sudar sa njima i, propraćen veličanstvenom grmljavinom, gubi se u visinama.

Žene iz komšiluka, na kapijama svojih dvorišta, pobožno se krste.

 

Prevod s makedonskog: Danka Andonovski

Autor je makedonski i srpski akademik, poznati pesnik, romansijer, pripovedač i esejista, čiji je roman „Madžun“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga i Dosije Studija.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari