"T2 Trejnspoting": Oslobađajuća drskost margine

Uzmimo na primer najbolji orgazam koji ste doživeli pomnožite ga sa hiljadu i još niste ni blizu. Kada ste na džanku, jedina vam je briga da se uradite. A kada niste, upadate u čitav niz sranja. Bez kinte, ne možete da se napijete. Sa kintom, pijete previše. Bez ribe ne možete da karate. Nađete ribu, stalno vas smara. Morate da brinete o računima, hrani, o fudbalskom timu koji nikako da pobedi. O međuljudskim odnosima i ostalim stvarima koje vas ne interesuju kada ste iskreno i istinski navučeni na džank. Jedina sitnica ili barem glavna zamerka jeste što morate da trpite svakakve pizde koje vam kažu: „Nema teorije da ja trujem svoje telo tim sranjem.“ „To ti je jebeno bacanje života.“ „Uprskao si svaku šansu koju si imao, sine. Trpaš u vene tu prljavštinu.“

Ovako je mladi Mark Renton, glavni junak „Trejnspotinga“, (Trainspotting) pre 20 godina jasno objasnio benefite drogiranja. Tome je, sećate se, prethodilo deklamovanje spiska životnih (ne)izbora tj. konvencionalnosti kojima nikako nije mogao da se prilagodi. Zato je lako izabrao – da ne izabere život…

„Izabrao sam nešto drugo. A razlozi? Nema ih. Kome trebaju razlozi kad ima heroin?“, poručio je Renton.

Gledaocu je ostalo samo da se s njim na brzinu složi budući da ga ritam filma vuče za rukav dalje – od euforične scene bežanja, upoznavanja s glavnim protagonistima u sastavu: Renton, Spad, Bolesnik i Bagbi, preko odluke o skidanju s heroina, bizarne smrti bebe i Tomija, do Rentonove veleizdaje prijatelja na kraju. Specifičnom montažom brzog smenjivanja kadrova kao u video-spotovima, „Trejnspoting“ („T1“) je uneo dah svežine u kinematografiju ’90-ih, inaugurisao „heroinsku estetiku“, doneo likove psihološki sjajno razrađene s kojima se mladost Srbije lako poistovetila bilo da je kao i junaci filma bila sklona lošim navikama, bilo da nije. Zbog toga što je „Trejnspoting“ i snažan socijalni film o mladima s društvene margine Škotske i radničkoj klasi, koja je jedini izlaz iz svog lošeg položaja pronalazila u upotrebi heroina uvek „zgodnog“ za instant otklanjanje bola.

Posle silnih peripetija oko toga da li će se snimati nastavak „Trejnspotinga“, reditelj Deni Bojl i ekipa filma u istom sastavu je prelomila i sutra uveče u Dvorani kulturnog centra od 20 sati je zakazana premijera „T2 Trejnspotinga“. Film će biti prikazan u sklopu Festivala PlayUK koji organizuje British Council od 16. do 19. februara. Nastavak kultnog filma “ T2 Trejnspoting“ biće prikazan u šest gradova Zapadnog Balkana a beogradsku premijeru će pratiti i izložba u foajeu DKC-a čiji je naslov „Pa šta ste radili… ovih 20 godina?“ inspirisan replikom koja otvara nastavak filma pri susretu glavnih junaka koji se u međuvremenu nisu videli. Izložbu su osmislili Maja Medić i Stefan Arsenijević a njen koncept je baziran na preispitivanju fenomena „Trejnspotinga“ i njegovog uticaja na publiku u Srbiji. Ona je pozvana da i sama učestvuje u izložbi slanjem video-klipa mobilnim telefonom u trajanju od minut u kojem treba da se odgovori na tri pitanja – gde ste i sa kim gledali prvi „Trejnspoting“, šta ovaj film za vas znači i šta ste radili… ovih 20 godina?

Pisac Vladimir Arsenijević se priseća da je „Trejnspoting“ igrom slučaja gledao u Danskoj kad je tamo bila premijera.

– Tada mi je izašao prevod knjige, pa sam bio na promociji. To je bilo nešto ovih dana pre 20 godina, dok je kod nas film zvanično prikazan kasnije, kada sam ja, kao i većina ljudi iz Beograda, bio na onim zimskim protestima. Naravno, filmu je prethodila knjiga Irvina Velša, koja je u stvari imala nezapamćen uspeh i bila svuda po knjižarama par godina pred film. Kako je to koincidiralo sa izlaskom knjige „U potpalublju“ u Americi je njen prikaz u „Vilidž Vojsu“ naslovljen „Srbspoting“, tako da je naša, generalna atmosfera u Beogradu tih godina prepoznata i dovođena u vezu sa ovim filmom – kaže Arsenijević za Danas.

On se seća da je Velšovu knjigu kupio u Parizu i da ju je čitao na engleskom i na tom neobičnom škotskom idiomu kojim je ona napisana.

– Zato sam posle bio jako razočaran našim prevodom jer je on bio onako klot, sveden na neki bezlični književni jezik. Izgubila se boja tog uličnog žargona kroz knjigu – smatra Arsenijević i potvrđuje popularnost muzike iz filma na protestima.

– Pored „Lust for Life“ bilo je i drugih stvari koje su slale subliminalne poruke. Nešto manje subliminalna je bila ona „Fuck The Police“ od N.W.A. koju je B92 u to vreme promovisao šireći ideju da su vlasti suviše glupe da bi mogle da učitaju poruke u tim pesmama. Već sam naslov „Lust for Life“ je indikativan u tom smislu da su te demonstracije bile definisane i obeležene nečim što pripada urbanim gradskim strukturama, mladim ljudima koji imaju pogled ka slobodama potpuno različit u odnosu na politički mejnstrim. A s druge strane, nekako se Beograd u to vreme i dalje ponosio onom svojom marginom, alternativom i naročito je muzička scena bila jaka. Naravno, bilo je tu i dosta loših navika, mnogo heroina po ulicama. Tek kasnije smo mi u punoj meri shvatili da je to imalo veze sa državnim poslovima, budući da je država bila glavni diler – ukazuje Arsenijević. Prema njegovim rečima, bilo je tu i bitnih razlika, naročito kada je reč o strukturi ljudi i načinu na koji koji su konzumirali droge ovde.

– Kod nas se to značajno razlikovalo jer ono što predstavlja „Trejnspoting“ jeste socijalna struktura sa dna, neka vrsta lumpenproleterijata koja se trudi da se snađe u kapitalističkom miljeu kako zna i ume. Ovde je to uglavnom bilo svedeno na decu neke srednje ili više srednje klase jugoslovenskog tipa, koja je, naravno, bila u apsolutnom propadanju, ali je način života bio značajno drugačiji. Vi kod nas nikada niste viđali ulične narkomane, propalitete. To su bili ljudi koji na kraju opet odu kući a najčešće je ta kuća bila kod mame i tate – zaključuje Vladimir Arsenijević, kome je „Trejnspoting“, kako kaže, jedan od najintenzivnijih filmova ’90-ih.

– Ja sam na ime Denija Bojla naleteo slučajno, još dok uopšte nije imao celovečernje filmove, u nekom intervjuu sa jednim od mojih omiljenih režisera iz ’80-ih godina, i sigurno najvećim majstorom upotrebe stedikema u građenju atmosfere pred scene nasilja Alanom Klarkom – kaže za Danas Stevan Vuković, teoretičar umetnosti i urednik Filmforuma u Studentskom kulturnom centru. On skreće pažnju kako je Bojl tada bio zaposlen u BBC-ju i radio kao producent Klarkovog filma „Slon“ iz 1989. godine.

– Klark je u Bojlu prepoznao nekoga ko može biti i kvalitetan režiser. Negde sam to ime zapamtio, i čekao priliku da vidim nešto od njega. Nakon što sam ipak propustio prvi Bojlov film „Plitki grob“ iz 1994, naleteo sam na „Trejnspoting“, i to tako što sam šetajući Berlinom, u pauzi neke dosadne konferencije o umetnosti, video plakat na kome je bio Sikboj, naziv filma i Bojlovo ime. Pobegao sam sa te konferencije i film odgledao sam, i to dva puta zaredom, s tim da sam se za drugu projekciju snabdeo ozbiljnom količinom alkohola iz obližnje radnje. Ne znam gde sam posle išao, ni s kim, a ni kako sam na kraju svega ipak stigao i do hotela gde smo bili smešteni. U stvari, neke ključne dijaloge u filmu tada uopšte nisam razumeo, jer je bio sinhronizovan na nemački, ali su me montaža i muzika, kao i neke od scena, po načinu na koji su snimljene, baš bili poneli. Razmišljao sam o tome da li je to bio samo trenutak dobre zabave, ili je taj film u tom trenutku imao nešto zajedničko sa iskustvom koje sam poneo iz Beograda. U tom aspektu on je pružao dve stvari – cinični odnos prema muzici sa kojom smo odrasli, i koju smo još voleli, a da je ipak malo već počela da nam dosađuje (upotreba „Savršenog dana“ Lu Rida u sceni Rentonovog predoziranja i reanimacije u bolnici, i „Duboko plavog dana“ Brajana Inoa u sceni Rentonovog zaranjanja u toalet), kao i još mnogo ciničniji odnos spram koncepta nacije i nacionalnog identiteta kojima su tada još u sećanju sveži ratovi na području bivše Jugoslavije legitimisani (Rentonov govor o tome kakvo je sranje biti Škot). Međutim, to čak mnogo bolje deluje u knjigama Irvina Velša, po kojima su rađeni scenariji i za originalni film i za nastavak koji sada igra po bioskopima, a Velš se u oba filma pojavljuje i kao glumac, u ulozi dilera Majkija Forestera. U njima se još više potenciraju nemogućnost identifikacije sa bilo kakvim društvenim kolektivitetom, potpuna otuđenost i neka prokleta praznina u životima protagonista, koju Renton stalno iznova privremeno uklanja heroinom, Begbi alkoholom i nasiljem, a Sikboj seksom. A onda, sasvim iznenada, kada se već stekne utisak da se svi oni vrte u začaranom krugu svojih poroka, bez svesti o društvenoj strukturi koja ih je na to navela, od njih čujemo rečenice poput sledeće: „Podele u fudbalu su glupe i nerelevantne besmislice, koje deluju protiv interesa jedinstva radničke klase, i obezbeđuju nepoljuljanu hegemoniju buržoazije“. Takve rečenice prosto prolete, ostavljajući čitaoca da pokuša da ih mapira na skali levičarskih teorija, i shvati njihovu ulogu u opštem narativu, te da na osnovu toga odredi i političku poziciju autora i društvenu ulogu njegovih romana. Ali, u međuvremenu ga dočekuju i sadržinski srodne, ali stilski sasvim različite tvrdnje, kojim protagonisti izjavljuju da su, na primer, što se tiče narkotika, oni „klasični liberali“ i to u smislu da se „drastično opiru intervenciji države u bilo kakvom obliku“. U pokušaju da plastično dočara pozicije krajnje transgresivnog i potpuno neukroćenog škotskog i britanskog lumpenproletarijata, ciklus knjiga Irvina Velša od „Trejnspotinga“ iz 1993, do „Umetnika sečiva“ iz 2016, ređa afektivne scene iz njihove svakodnevice, u kojima se, na način epifanije, ponekad jave i neki eksplicitno politički sadržaji i poruke, sa veoma jasno definisanim empacipatorskim smerom delovanja – konstatuje Stevan Vuković.

Reditelj i jedan od autora izložbe Stefan Arsenijević kaže da se ne seća ni gde ni sa kim je prvi put gledao „T1“.

– Vrlo moguće da je to bilo sa nekog muljavog piratskog VHS-a ili u akciji „Bioskop za 3 dinara“ u nekom od bioskopa koji sada više ne postoje. Ali se jako dobro sećam da sam ga dve godine kasnije gledao na FDU, u sklopu studija režije. Te projekcije u maloj sali, na kojima sedi samo nas nekoliko koji studiramo režiju i koje obično počinju u osam ujutru, dobro su mi urezale u pamćenje. Ne znam šta je bila tema predavanja u okviru koga smo gledali „Trejnspoting“, ali se sećam da smo mislili kako su profesori prilično kul što puštaju taj nama važan, recentan film.

On smatra da je „T1“ ovde brzo stekao status kultnog ostvarenja jer je povezan s ondašnjim društvenim trenutkom koji je jako korespondirao sa filmom.

– Beznađe, začarani krug iz koga se ne može izaći. Osećaj da živiš na dalekim rubovima civilizacije kojoj možda i ne želiš da pripadaš. Onaj Rentonov čuveni monolog o Škotima. I nasuprot tome, uprkos tome, velika žudnja za životom. A onda, naravno, ingeniozna režija Denija Bojla, koji nalazi ključ da napravi film koji pokazuje sve užase narkomanije, ali je sagledava kroz jednu subjektivnu stilizaciju koja čini taj film začudnim, prijemčivim i čak zabavnim. Ima drskosti u tom pristupu, zadivljujuće i oslobađajuće drskosti, koja celu stvar onda čini istinitom – zaključuje Stefan Arsenijević.

Lust for Life

Ključnu ulogu u filmu je imala muzika zbog antologijskog načina njene upotrebe u pojedinim scenama, ali i zato što smo je mi ovde voleli. Ona je, ne samo u filmu dobro okruživala košmarni svet droge, nego se slušala na studentskim protestima 1996/97. u Beogradu i moćno uklapala u sve ono za čime je većina ljudi u Srbiji tada žudela – za životom, baš kao u pesmi Igija Popa – „Lust For Life“.

„T2“ – kao da se ništa nije promenilo

Istovremeno u šest gradova Zapadnog Balkana. Renton (Ewan McGregor), SickBoy (Jonny LeeMiller), Begbie (Robert Carlyle) i Spud (Ewen Bremner) ponovo su tu, a život u Škotskoj 2016. godine deluje kao da se ništa nije promenilo tokom 20 godina. U brutalnoj crnoj komediji prepliću se tuga, gubitak, radost, osveta, mržnja, prijateljstvo, ljubav, čežnja, strah, kajanje, samodestrukcija, ali i smrtna opasnost…

Deset premijera savremenih britanskih filmova

Festival novog britanskog filma PlayUK, koji počinje sutra uveče od 20 sati premijerom „T2 Trejnspotinga“ i traje do 19. februara, okupiće bioskopsku publiku u Beogradu, Podgorici, Prizrenu, Sarajevu, Skoplju i Tirani na premijerama deset igranih i dokumentarnih filmova aktuelne britanske produkcije. Nastavak „T2 Trejnspoting“, dokumentarni film o uticaju britanske muzike „Čovek iz Movaksa“, komedija o odrastanju „Veštine odrastanja“, snažna drama „Una“, dokumentarac o širenju džihada u savremenom svetu „Priznanje“, samo su neki od intrigantnih naslova koji će publici širom regiona omogućiti da otkrije nove snage britanskog filma. Pored filmova, beogradska publika će moći da vidi izložbu „Pa šta ste radili… ovih 20 godina?“, koja će biti postavljena u Filmskoj galeriji u foajeu Dvorane Kulturnog centra Beograda. Celokupan program festivala je dostupan na www.britishcouncil.rs/PlayUK. Festival se održava uz podršku Britanske ambasade u Beogradu, a ulaznice za PlayUK su od ponedeljka u prodaji i mogu se naći na blagajni Kulturnog centra Beograda, po ceni od 300 dinara.