– Godišnje priznanje Centra za medije Ranko Munitić – „Trepetalo iz Trogira – regionalna nagrada za medije Ranko Munitić“ pripalo je filmskom reditelju i direktoru fotografije Karpu Aćimoviću Godini. Slavni autor nagrađen je za „ogroman doprinos jugoslovenskoj i slovenačkoj kinematografiji kratkometražnog i dugometražnog filma“, a priznanje će mu biti uručeno u nedelju, 3. aprila, na rođendan čuvenog filmskog kritičara i scenariste.
„Karpo Aćimovic Godina je svojom snimateljskom poetikom, filmskom senzibilnošću i scenarističkom empatijom za likove i situacije koje je predstavljao, utemeljio eksperimentalni i osobeni režijski pristup filmu (…) Subverzivan a tako nadaren više puta je bio na granici da ga uhapse i zatvore. Istorija jugoslovenskog filma je i njegova lična istorija“, navodi između ostalog regionalni žiri, koji je radio u sastavu: Janko Baljak, Veljko Krulčić, Dušan Makavejev, Igor Galo i Zorica Jevremović Munitić.
Podudarnost je da je Godina sinoć u Slovenačkoj kinoteci obeležio 50. godina karijere. U razgovoru za Danas, on govori o zabranama, subverzivnosti, umetnosti…
Ranko Munitić je govorio da ste vi autor „čiji filmovi odskaču od svih standarda slovenačke kinematografije“ – reditelj koji „nalazi čudesno u svakodnevnom životu“…
– Uvek sam bio iznenađen time da je Ranko gledao na moj rad sa ljubavlju. Te rečenice uzimam kao kompliment. Posao koji radim proizlazi iz fotografije. Ja sam sa šest godina već dobio svoj prvi aparat i otada živim sa fotografijom. Mislim da je to borba da se nešto sačuva, da se ne zaboravi. Svi ti filmovi su u stvari na neki način fotografije. Svaka od fotografija koje napravim ima svoj unutrašnji život, ima vezu sa mojim emocijama i razmišljanjem. Ako bih razgrnuo milion fotografija koje sam napravio, bilo bi tu hiljade i hiljade filmova. Ali se nekom selekcijom zaustavim i napravim samo nekoliko. Osnova za te Rankove rečenice je ipak fotograf u meni.
Većina tih filmova koje ste ipak napravili završili su u „bunkeru“. Kako vi pamtite „crni talas“, najkreativniji period jugoslovenske kinematografije?
– Većina autora se slaže da je „crni talas“ nezgodna, pogrdna reč. U pitanju je novi talas jugoslovenskog filma. To je bio jedan pokret. Autori koji su bili njegov deo radili su individualna dela. Nisu imali uticaj jedni na druge, već je došao period gde je svako mogao da se slobodno izrazi kroz film. Slobodno su tretirali ondašnju svakidašnjicu, realnost u kojoj živimo, a koja je u medijima bila ulepšavana. Te nesretne 1972. godine kada se dogodio pogrom nad novim jugoslovenskim filmom, u korenu je bio presečen jedan divan filmski pokret na tlu bivše Jugoslavije.
Zbog filma „O ljubavnim veštinama“ umalo ste završili u zatvoru…
– Opet pričamo o nekoj divnoj mladosti koja je imala hrabrost. Nismo želeli da nekoga fasciniramo sa svojom hrabrošću, jednostavno smo otvoreno pričali. Normalno je da smo se služili i nekim podvalama. Ja sam u vojsci u časopisu Front otkrio da u Špitu ima oko 7.000 devojaka u fabrikama, školama… i 14.000 vojnika i da se nijedan par nije spojio do sada. Napisao sam scenario koji je bio srdačno prihvaćen u filmskoj vojnoj kući Zastava film u Beogradu. Znali su da smo pre toga napravili neke dosta dobre stvari na filmu. Prevario sam kada sam otišao na teren. Napravio sam antiratni film sa parolom „Vodimo ljubav a ne rat“. Kada su to otkrili, poslali su me pred vojni sud da se pravdam. Potrošio sam novac, uzeo dane vojnicima za neku stvar koja nije dovela do onog propagandnog cilja koji su želeli u vojsci. Da ne dobijem sedam godina robije, spasao me je jedan umetnički urednik u Zastava filmu koji je došao na samo suđenje i generalima održao lekciju o umetničkoj slobodi. Oni se u tome nisu snašli. Pustili su me, ali su naredili da film bude uništen. Do nedavno sam i mislio da je tako. Onda sam ukrao probnu nultu kopiju koje se obično u laboratoriji baca. To je kopija koja se danas gleda. Međutim, Slovenačka kinoteka, koja trenutno restaurira moje kratke filmove, pitala je u Zastava filmu da li je možda ostalo nešto od tog filma. Otkrilo se da ga ipak nisu rasekli. Sada se u Beču radi nova kopija filma.
I film „Nedostaje me Sonja Heni“ na kome ste uspeli da okupite najeminentnija imena svetske kinematografije u tom trenutku, bio je zabranjen u Jugoslaviji sa objašnjenjem da je inspirisan „dekadentnim Zapadom“…
– Formulacija je bila opširnija. Karpo, koji već sam pravi dekadentne filmove, pozvao je strane najdekadentnije režisere, da mu za jugoslovenski novac izrežiraju dekadentne filmove iz kojih je nastao potpuno neprihvatljiv dekadentni film.
Na sajtu Miloša Formana piše da ste ga čekali u lobiju hotela da ga pitate da učestvuje na vašem filmu. Niste očekivali da će svi pristati…
– Opet smo bili hrabri i drski. Veliki udeo imao je i Branko Vučićević. U to doba na Fest su dolazila velika filmska imena. Imao sam ideju da ono što ja radim sa statičnim kadrovima primene i drugi reditelji i da bi to sve trebalo spojiti u jedan film. Svi su rekli da je to nemoguće i da niko neće pristati. Ali kad je prvi reditelj pristao, lista se vrlo brzo proširila. Oko dva sata u noć posle poslednje projekcije u jednom potkrovlju kod Ateljea 212 dešavale su se lepe stvari. Dobili smo stvarno sjajno društvo: Forman, Bak Henri, Pol Morisej, Frederik Vajzmen, Tinto Bras, od naših Dušan Makavejev, Puriša Đorđević, filmski kritičar Bogdan Tirnanić…
Zašto su tada slavni reditelji i glumci želeli da dođu na Fest, u Jugoslaviju u kojoj ste vi zamalo završili u zatvoru zbog snimanja filmova?
– „Nedostaje mi Sonja Heni“ je poslednji film koji je napravljen u takozvanoj „slobodi“ stvaralačkog dejstvovanja, pre svih tih događaja 1972. godine, koju sam već pomenuo. Strani reditelji i glumci su voleli da dolaze na Fest jer se pročulo da je Jugoslavija kako tako slobodna zemlja. Znamo kako je bilo u Češkoj, Poljskoj… celom istočnom bloku. A ta naša bivša Juga bila je neka čudna zemlja u kojoj je bilo veselja i egzotike. Kako god mi iz današnje pozicije gledali na taj period i mislili na neki mrak, to nije bio mrak na tom nivou.
Da li vlast danas misli da je umetnost opasna, kao što su misli i tada kada ste vi bili najaktivniji?
– Ako govorimo o prostoru bivše Jugoslavije, svuda se smanjuju sredstava i kultura se postavlja na marginu. Ako pogledate programe stranaka, nema ni slova K od kulture ni U od umetnosti. Na taj način već se u korenu cela stvar sprečava. Ako se neko direktno time i bavi, onda tek imamo probleme. Pomenuću Hrvatsku gde novi ministar kulture Zlatko Hasanbegović kaže da još nema pravog hrvatskog filma o vojnim zbivanjima, pa traži da se napravi takav film. Ili dodela Prešernove nagrade nedavno u Ljubljani. Čovek koji je režirao događaj želeo je da postavi bodljikavu žicu na scenu ali su mu zabranili. Čak i proslavu koja slavi slobodu umetničkog izraza i hrabrost i životno delo koje iz sebe ima neki umetnik, morao je da radi po direktivi. Sve je to način da se kultura fino potisne na marginu.
A kako vi, kao neko ko je radio na filmu „Okupacija u 26 slika“ Lordana Zafranovića, vidite povratak nacionalističkih tenzija na prostorima bivše Jugoslavije?
– Povodom obeležavanja 50-godišnjice mog umetničkog stvaranja u Slovenačkoj kinoteci, želeo sam da ne ide neki film koji sam ja režirao, već upravo „Okupacija“ na kojoj sam bio direktor fotografije. Namerno sam odabrao taj film jer mislim da, iako je nastao 1978. godine, i te kako priča o današnjem vremenu.
A zašto se vama čini da je se ponovo nalazimo u trenutku kada treba gledati ovaj film?
– Istorija se ponavlja. To je zatvoren krug. Ja nemam optimizma po tom pitanju.
Pominjete Lordana Zafranovića. Ko je od reditelja sa kojima ste radili znao da prepozna šta sve čini rad direktora fotografije?
– Svaki reditelj je svet za sebe. Sa Zafranovićem sam radio tri igrana filma, mogu reći, sa uživanjem. On je završio slikarstvo, tako da se ono što sam na početu govorio o fotografiji lepo spojilo sa njegovim viđenjem šta je to filmska fotografija. Lepo smo se nadopunjavali. Žilnik i ja smo bili mladi kada smo radili. Išli smo glavom kroz zid. Ni on sa strane režije ni ja sa strane kamere nismo se držali neke dogme i pravila. Radili smo po svom nahođenju i bio je to trenutak izražajnosti, mladalačkog poleta i neobaveza prema formi. Kod Čengića je bilo najteže jer nikada nisam želeo da svoju formu namećem. Ali u filmu „Slike iz života udarnika“ Čengić nije znao kud i kako i predložio sam ono što sam radio u svojim kratkim filmovima – da se kamera jedva pomera. Pitao sam ga da li ima hrabrost da napravimo takav dugometražni film, rekao je da ima, ako imam ja. Krenuli smo u neku formu koja je za njega bila strana, ali u kojoj se on u snašao i napravili smo film koji smatram jednim od svojih kapitalnih filmskih radova kao direktora fotografije.
Pored svih tih reditelja koje ste pominjali, radili ste i sa Brankom Vučićevićem. On je bio scenarista vaših filmova „Splav meduza“ i „Veštački raj“, ali i vašeg narednog projekta „Benjamin u Moskvi“?
– Sa njim sam se upoznao na snimanju Žilnikovih „Ranih radova“ i od onda smo bili nerazdvojni. On je na neki način moj guru, ako mogu upotrebiti tu smešnu reč. Ali ne samo moj. Otvorio mi je neke prostore koji su trasirali put mog razmišljanja i filmskog stvaralaštva. Pošto je bio skroman, on je danas zapostavljen kod mnogih filmskih teoretičara. Ali kada bude neko istraživao koliki je uticaj imao na novi talas jugoslovenskog filma, mislim da će se tek otkriti kakvu veličinu smo imali u našim redovima. Film „Valter Benjamin u Moskvi“ je zasad zastao jer producent ne može da sastavi finansijsku konstrukciju do kraja. Trenutno čekam, mislio sam da ću na leto početi rad, ali, koliko sada vidim, to se neće desiti. Film je rađen po Vučićevićevoj knjizi „Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika“.
Kako je moguće da nema novca za vaš naredni film? Kako izgleda produkcija filmova u Sloveniji kada za neke renomirane autore nema novca?
– Desilo se tako da sam ja dobio najmanje novca od svih na konkursu. Producent je rekao da sa tim ne može napraviti film. Ja bih možda i mogao, ali nije pristojno tražiti od saradnika da rade bez novca. Tako se sada čekaju neki novci od Srbije i Hrvatske.
Kako generalno vidite savremeni film na prostoru bivše Jugoslavije? Čini li vam se nešto zanimljivo, možda na tragu onoga što ste nekada vaše kolege i vi radili…
– Ja sam nekako još uvek ambasador bivše Jugoslavije, pa me uvek pozivaju u sve bivše republike da budem član žirija na festivalima. Tako da vrlo dobro znam šta se dešava na filmu. Moram reći da angažovanost i novine nalazim u dokumentarnim celovečernjim filmovima, koji danas imaju prednost u odnosu na igrana ostvarenja. Tu se zapravo može videti život koji živimo.
Bez obzira na to što ste aktivni u celoj bivšoj Jugoslaviji, živite u Sloveniji. Kako vidite savremenu društvenu situaciju u Sloveniji, koja trenutno za nas deluje kao daleki Zapad?
– Prizor zavarava. Cela scena na jugoslovenskom prostoru je toliko slična, samo je neko malo više uštogljen a neko je malo više temperamentan. Neke stvari se sa elegancijom kod nekog mogu prikriti a kod drugih su već na prvi pogled očigledne. Ali manje-više mentalitet je svuda isti.
Zajednički kulturni prostor kao bratsvo-jedinstvo
* Kako iz ove današnje pozicije gledate na bratstvo i jedinstvo?
– Nažalost, već onda se naslućivalo, a kasnije i sve više, da to ne može opstati. Desilo se šta se desilo. Tu povratka, nažalost, nema. Jedino što je ostalo od svega je zajednički kulturni prostor. On je za vreme rata zamro. Ali kultura se poslednjih godina ponovo spaja. Toliko je bogat i raznolik taj prostor koji se međusobno oplemenjuje. To je ono što sad mogu nazvati bratstvom-jedinstvom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
