Što više razmišljam, dame i gospodo, sve sam uvereniji da je Bog izmislio kolumnu kao nužnu samoodbranu autora od kritike; da nema ovog razloga – kao i davno definisane formule: „jedna ideja, dva primera, tri šlajfne“ – bojim se da bi pisci zauvek imali ulogu polupripitomljene divljači za odstrel.
Elem, u Danasu od 17/18. marta tekućeg leta gospodnjeg, pojavio se tekst „Pod krilatim znamenjem“, zrenjaninskog kritičara Gorana Lazičića; povod su bile dve prozne knjige biblioteke Albatros, objavljene prošle godine: zbirka priča „Tačke topljenja“ moje malenkosti – iako dobro upućeni tvrde da do tog nivoa svojeglavosti sadašnji merni uređaji ne dosežu – i roman „Prikaza“, autora Dejana Simonovića. Ne ulazeći u kritičarev vrednosni sud da „ove knjige nisu vrhunski dometi (uzleti) savremene srpske proze, čak ni u granicama prošlogodišnje produkcije, ali su knjige koje vredi pročitati i koje imaju svoje kvalitete“, nikako mi ne može biti jasan „uvod“ koji se bavi istorijatom same biblioteke Albatros; uključujući i oštru ocenu da je „ugled Novog Albatrosa u toku poslednje dve decenije (nepopravljivo) urušen“. Htedoh reći, čak i da su sve vreme objavljivali samo angloameričke priručnike za kupoholičarke, dnevnike domaći(čki)h ala & akrepa i testisoparajuće memoare svetskih porno-diva – a nisu, ipak je to najstarija biblioteka na ovim prostorima koja, pored poštovanja za devet decenija tradicije, traži još nešto: pošteno predstavljanje remek-dela svetske književnosti, koja su štampana „pod krilatim znamenjem“ ove edicije.
Da vidimo najpre šta se desilo sa domaćim piscima? Elem, Goran Lazičić je uspeo da jednom rečenicom učini ono za šta srpska književna kritika troši cele decenije; da u isti „recycle bin“ ubaci Ljubomira Micića i Mila Lompara, Jovana Deretića i Petra Pijanovića, Stevana Tontića i Jovana Hristića; ako ste pomislili da je neko „zaboravljen“ onako grubom generalizacijom o padu kvaliteta, red je da nepravdu ispravim daljim nabrajanjem: Radovan Beli Marković i Danilo Nikolić, Jaša Grobarov i Aleksandar Gatalica, Marko Nedić i Miodrag Perišić, Miroslav Josić Višnjić i Laslo Blašković, Slavko Gordić i Dobrilo Nenadić, Ljiljana Đurđić i Slobodan Zubanović, Sanja Domazet i Aleksandar Jugović, Saša Stojanović… (Ovo na kraju je bilo jače od mene!) Nego, suština je sledeća: mogu ja da volim ili ne volim neke od spomenutih, ali ovo jeste reprezentacija koje se ne bi postidele ni mnogo ozbiljnije kulture od srpske; što, naravno, neće sprečiti mlađahnog kritičara da sve spomenute kolege podvuče pod hrabru – i ništa manje paušalnu – odrednicu „nepopravljivo urušavanje kvaliteta“.
Da ne bude zabune, i ja mislim da niko – ko iole drži do sebe – nije smeo ni da pomisli da Miru Vuksanoviću dodeli NIN-ovu nagradu; možda treba zamoliti članove žirija da nam ponove razloge za nagrađivanje i ukratko nam prepričaju dinamičnu fabulu parastosno razigrane „Semolj zemlje“: veći kuluk od ovog im ne treba. Situacija se drastično menja ako govorimo o Milovanu Danojliću; dame i gospodo, ipak se radi o majstoru pisane reči, koliko god se ja ne slažem sa njegovim vanliterarnim stavovima: na kraju, govorimo o književnosti, a ne o politici. Mada, izgleda da je ovde najveći problem krštenica: zaista je teško objasniti junoši srpske kritike šta bi „Dobrislav koji je protrčao kroz Jugoslaviju“ značio i njemu kao kritičaru. Samo da je pročitao…
Pogledamo li u spisak stranih autora, situacija postaje još gora; po kritičara, naravno, nikako po ediciju. Počevši od Brandisa i Čestertona, od Šalamova i Miltona, od Borhesa/Kasaresa i Konrada preko Kuvera, Vaginova, Lodža, pa sve do Alesandra Barika, Iana Makjuena, Sergeja Dovlatova, Kješlovskog/Pjesjeviča, Margaret Atvud i Šarla Bodlera, Džona Apdajka i Ljudmile Ulicke, Đakoma Leopardija i Barbare Alberti, biblioteka Albatros zaista ispunjava zavet Todora Manojlovića i Stanislava Vinavera: „reč će imati pre svega, dela intuicije, bilo pesničke, bilo mislilačke (…), najzad i one osobene umetničke igre mašte i osećanja (…). Jednom reči, sve ono, u čemu se pokazuje ceo čovek i cela duša i što govori čoveku i duši kao takvima“.
U stvari, štovani auditorijume, čini mi se da mogu da razumem jade „mladog kritičara u portretisanju“; svi smo već navučeni na tešku izdavačku industriju u kojoj je svaka knjiga „delo koje obavezno treba pročitati“ ili „roman koji ostavlja bez daha“ – pod uslovom da ste moron/ka kome/joj čitanje služi da ubije pustu prazninu između dve otomanske serije – toliko da izdavačka kuća, kao što je Albatros Plus, sa ozbiljnim autorima i naslovima zaista može da se oseća ko krme u Kapali-čaršiji.
Baš zato, hajde da malo ispreturamo latinsku poslovicu u „quod licet bovi, non licet Iovi“! Jer, marketinška lapidarnost „dozvoljena“ navodnim izdavačima, nikako ne može biti oproštena ozbiljnim kritičarima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
