Tain kao ikona i najvažnija amajlija

Priče o hlebu ne bi bilo da nije Alekse Zdravkovića, pirotskog regruta i terzije, krojača narodne odeće, koji je uoči Prvog balkanskog rata, kao i mnogi njegovi vršnjaci, dobio poziv za mobilizaciju, “da vojuje“, kako se tada govorilo, i “spasava čast Srbije“.

– Ovo je zaista jedan od naših najdražih eksponata o kome posebno brinemo, kaže Mila Panajotović, istoričarka-kustos u Muzeju.

Dugogodišnji direktor Muzeja Branislav Najdanović, prepričavajući priču o tainu, govorio je da je Aleksu, pre nego što će krenuti u rat, majka zavetovala da nipošto ne pojede prvo sledovanje vojničkog hleba koji dobije u kasarni. Verovalo se da prvi vojnički hleb čuva vojnika, da na njega neće tane, ni geler. Uz hleb su obično išle i druge amajlije koje su se ušivale u šinjel i drugu vojničku odeću.

– Kada je Aleksa Zdravković dobio poziv da kao regrut krene na front 1912. godine, njegova majka spremajući mu torbu i blagosiljajući ga da se živ i zdrav vrati kući, stavila mu je u amanet da prvi vojnički hleb ne pojede, već vrati kući. Znala je da će on biti gladan, znala je gde ga šalje i bila svesna da se možda neće ni vratiti. Kada je Aleksa stigao u kasarnu i primio svoje prvo vojničko sledovanje – vojnički hleb tain, odmah je pao u iskušenje da ga proba, ali je odoleo i umesto njega pojeo domaći hleb, sir i pečenu piletinu, koju je poneo od kuće, govorio je svojevremeno Najdanović.

Te 1912. brižna majka nije ni slutila da će svog Aleksu, ako uopšte preživi, videti tek za šest godina. Jedna za drugom, krenule su bitke. Sa tainom na dnu torbe, Aleksa je ratovao na jugu Srbije, u Makedoniji, a zatim je kroz kosmetske i albanske gudure dospeo do Krfa. Sledi proboj Solunskog fronta, Kajmakčalan, Bitolj, Skoplje i, konačno, 1918. otadžbina Srbija.

Aleksa se posle šest godina ratovanja vratio kao narednik u svoj Pirot, sa tainom u torbi, ali i ovenčan brojnim odlikovanjima.

– U Muzeju, pored njegovog taina, čuvaju se i njegova ratna odlikovanja. Spisak je zaista impozantan. Tu su vojnički orden Karađorđeva zvezda sa mačevima, koji je Zdravković kao narednik Trećeg pešadijskog puka dobio 1915. godine, zatim Albanska spomenica, medalja za hrabrost Miloš Obilić, tri spomenice rata učesnika od 1912. do 1918. godine, medalja za revnosnu službu i orden Svetog Save, kaže Panajotovićeva.

Da je Aleksu, kako kažu, „Bog gledao“ svedoči i to da je, po njegovoj priči potomcima, usred najvećeg okršaja, u novembru 1912, metak pogodio u Aleksinu posudu punu vode, koja je bila od stakla i obavijena sa dva sloja drugog materijala. Metak je probio materijal i staklo i ostao u čuturici. Aleksa je ostao nepovređen i pošto mu je ova čutura spasila život, čuvao ju je zajedno sa metkom kao ratni trofej.

Aleksin tain Zdravkovići su u jednoj drvenoj kutiji čuvali sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka. Aleksa je svojim sinovima često pričao kako je sa drugovima, pre svakog juriša, ljubio „buđavi tain“ i opet ga vraćao u torbu. Nijednog momenta mu na pamet nije palo da prekrši majčin zavet pa je tako ova „amajlija“ nadživela svog vlasnika, ali i mnoge u porodici Zdravković. Aleksa se posle ratovanja oženio i podigao četvoricu sinova i jednu ćerku. Jedno vreme je radio kao poštar, zatim terzija, a naprasno je umro 1941. godine, kada je bugarska okupaciona vojska ušla u Pirot.

Priča o ovom junaku i njegovom hlebu svojevremeno je inspirisala i crtača Igora Krstića i scenaristu Nenad Pejčića, jer su oni u stripu ovekovečili ovo predanje. Strip o Aleksi i njegovom tainu objavljen je na srpskom i francuskom jeziku u izdanju Francuskog instituta i Izdavačke kuće „Sistem komiks“ u specijalnoj ediciji stripova na temu Prvog svetskog rata pod nazivom „Linije fronta“.

Neobična „trampa“ – vekna za struju

Krajem šezdesetih godina prošlog veka tain je, zajedno sa kutijom u kojem su ga čuvali Zdravkovićevi potomci, dospeo u pirotski Muzej i to na nesvakidašnji način. Tadašnji direktor Muzeja Ponišavlja Branko Najdanović je u dogovoru sa direktorom Elektrodistribucije, Predragom Igićem Tomicom, potomcima Alekse Zdravkovića obećao priključak za struju, pod uslovom da tain poklone Muzeju! Obećanje je ispunjeno i od tada je tain na sigurnom u Muzeju. Hleb tain je prvi put javnosti mogla da vidi na izložbi u starom Domu JNA u Pirotu, povodom 60 godina od proboja Solunskog fronta.

Recept za snagu i izdržljivost

Tain je vekna od 800 grama, dnevno sledovanje hleba srpskih vojnika u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Reč je turskog porekla, a znači obrok, sledovanje. Taj hleb se pravio od 70 odsto raženog i 30 odsto belog brašna, soli i vode, a mešen je sa starim kvasnim testom – kominom. Ova vekna je mogla da traje dugo, a davala je snagu i izdržljivost u kretanju i borbi. Priča se da je uspehu srpske vojske u Cerskoj bici doprinela i specifična ishrana: tain u kombinaciji sa slanijim sirom (punim belančevina), uz beli i crni luk, papriku i pasulj. Tada su i suve šljive deljene vojnicima. Hleb sa suvim šljivama se i danas nalazi na meniju vojske u vanrednim uslovima.

Francuzi i Englezi nudili velike pare

U Prvom svetskom ratu Aleksa se borio kao drugopozivac. Aleksa je i u ovaj rat poneo svoje ratne „amajlije“. Dok se njegov puk nalazio na položajima u Mačvi i dugo odolevao austrougarskim napadima, u jednom trenutku puk je bio primoran da se povuče sa prve borbene linije. Tada je Aleksa primetio da je ostao bez torbice sa amajlijama i odlučio je da se vrati u rov po nju. Uzalud su ga drugovi odvraćali od te namere, on je tvrdoglavo ostajao pri svome: „Moram da je potražim, dok Švabe nisu zauzele rov, pa makar poginuo“, govorio je.

Sreća ga je pratila i on je uspeo da se domogne torbice. Inače, ceo puk je znao za Aleksin tain i svi su u njega verovali kao u neku svetinju, pa su ga i drugi vojnici celivali kao ikonu pred svaki odlazak u boj. Aleksa je preživeo i strahovito povlačenje preko albanskog krša u zimu 1915. godine i stigao na Krf. Priča o „čudesnom hlebu“ širila se među našim ratnicima, pa je dospela i do Francuza i Engleza, koji su dolazili da ga vide i nudili vlasniku velike pare da ga kupe, ali ga Aleksa nije prodao, zapisano je, pored ostalog, u rukopisu “Doživljaji Piroćanaca u balkanskim i Prvom svetskom ratu“, učitelja i nekadašnjeg upravnika Muzeja Ponišavlja Duška Ćirića.