Taj divni muzički haos

Ova je premijera – kako za sam orkestar, tako i za domaću publiku, čak i za maestra Mandeala! – pokazala u trenu sve bogatstvo neiscrpne kompozitorske fantazije Dmitrija Šostakoviča. Pokazala je, međutim, i njegovu čudesnu intuiciju i erudiciju, ono reagovanje u isti mah na stvarnost umetničke imaginacije iznutra, kao i na pogubnu i zastrašujuću zbilju sivila upodobljenja spolja. Naime, Dmitrij Šostakovič ovo delo stvara na prelazu iz 1935. u 1936, u jeku velikog sovjetskog i internacionalnog čuvenja njegove „Ledi Magbet Mcenskog okruga“. No, nakon otrovnog članka u listu „Pravda“, primoran je da povuče svoju Četvrtu Simfoniju, iako je premijerno izvođenje već zakazano, pa se prvo predstavljanje ovog dela odlaže za čak čitavih 25 godina!

Upravo to zvučno jezgro ove Simfonije, sačinjeno od spleta društveno-političkih okolnosti, lične darovitosti autora, njegovog perfektnog razumevanja ambijenta u kome stvara, a da pri tom u takvom ambijentu uspeva da ostane nepodvrgnut unutar sebe samog bilo kakvom partijskom diktatu, to dakle izmicanje ideologiji u slavu istine, ali ne jeftino realizovano kao kakav maskirani pamflet, paškvila, već neustrašivo kriknuto na sav glas – pronašlo je svog dostojanstvenog tumača sada i ovde u orkestru Beogradske filharmonije, pod upravom izuzetno rafiniranog maestra Kristijana Mandeala.

Počelo je, naoko, krajnje ljupko. Aleksandar Latković, prvi violončelista Beogradske filharmonije, otvorio je ovo veče svojim solističkim angažmanom u uvodnom Bokerinijevom Koncertu za violončelo i orkestar br. 9 u Be-duru G 482. Delo neporecive lepote i skladnosti, u kojem današnjica interpretacije progovara ovde kroz muževnu veštinu i energični zanos soliste, svejedno je pak bilo obujmljeno aurom umilnosti što je zdušno donosio mali orkestar u svom prefinjenom tonu. No, naš novi milenijum, usredsređen na onu poslednju trećinu 18. veka iz koje potiče Bokerinijev Koncert, potcrtao je upravo taj autentični momenat jednog – gotovo pa sasvim novootkrivenog – pogleda na stvari, kroz smenjivanje misaonosti i žestine emocija na sceni. Kao da su ljudi još u to davno vreme počeli da sasvim svesno opažaju ne samo prirodu i svet oko sebe, već i da osluškuju sopstveno biće iznutra, što je Bokerini nadahnuto sažeo u obraćanju tom novom duhu kroz svoj autorski iskaz. Delikatan i osetljiv, sadržajan u izrazu na jedan veoma moderan način, specijalno u Gricmaherovim kadencama obojenim gotovo posve tim novim senzibilitetom, ovaj Koncert bio je tako uzbudljivo uzimanja daha pred trijumfalnog Šostakoviča, ali i osvrtanje unazad u zametak već naslućene budućnosti. Sve čestitke Aleksandru Latkoviću koji, osim svoje ambiciozne orkestarske i kamerne karijere, sa uspehom istupa i kao solista zanimljivog ličnog glasa.

Ali, ako su ljudi Bokerinijevog doba već uperili svoja čula prema unutra, sa pojačanom senzitivnošću, onda je čovek od mramora Oktobarske revolucije definitivno podrhtavao od udara senzacija iz prirode i grada, približavanja Drugog svetskog rata, mehanike svakodnevnih radnji koja je razdešavala mehanizme normalnog života, predosećajući skori tragičan slom svih ljudskih vrednosti. Otuda zapanjujuća moć raskošnog instrumentarijuma ove Šostakovičeve Četvrte Simfonije (1936), koja kao da je progovorila uglas u ime svih sugrađana ondašnje Sovjetske Rusije, iz apsolutno svakog grla.

Ukrštanje polifonije i tribalnih ratničkih plesova, kontemplacije i demonstriranja sile, odvažnosti da se nešto kaže i saopšti na supersoničnom ubrzanju koje potom poput epidemije zahvata sve orkestarske divizije i uzdiže ih do vrhunca, da bi ih namah bacila u pojas meditiranja nekog nezemaljskog predela, sa metafizičkom setom, ali i nepokolebljivošću pred terorom u tadašnjoj „Pravdi“ bilo je predupređeno napadom pod nazivom „Haos umesto muzike“. U ovom divnom muzičkom haosu, decenijama kasnije, čuli smo baš zato razgovetno svaku reč, izgovorenu sa mudrošću i strastvenošću čitavog orkestra, nošenog vihornim udelom njegovih solista, među kojima su koncertmajstor Miroslav Pavlović, fagotista Sava Đurić, Nenad Marinković na engleskom rogu, flautistkinje Stana Krstajić i Snježana Pavićević, klarinetista Veljko Klenkovski, hornista Nikola Ćirić, trombonista Ričard Viler … I otišli nakon koncerta veoma potreseni, ali toliko samo ozareni.