Tajna posebnnosti i znatiželje

Mislim da je moja prisnost s njom poticala iz dva razloga. Bila je ona čudesno raznolika, od raznolikosti svojih pejzaža, različitosti kultura i mentaliteta, do gastronomske raznovrsnosti, povezane s umećem življenja. Drugi razlog, bila je retka sreća da je u tom svetu bila mogućna bliskost ljudi, bez razlike iz kog kraja poticali, sasvim starinska bliskost, pravljena od fine materije koju je činila žudnja za saznanjem, širokim, sveobuhvatnim, a kao protivuteža ideološkom redukcionizmu koji nam je nametan. U tom svetu i u tom vremenu životi su se s lakoćom ukrštali u različitim prostorima, ljudi su se, uprkos dominantnoj kolektivističkoj svesti, zbližavali isključivo izborom po srodnosti koja pritom nije ukidala pojedinačnost i posebnost.

I eto, u tom i takvom svetu i vremenu, pre ravno pedeset godina susreli smo se Tvrtko Kulenović i ja: rođeni smo iste godine, studirali smo u isto vreme književnost, on jugoslovensku i svetsku, ja samo svetsku, voleli smo iste umetnosti: književnost, pozorište, slikarstvo, film, posećivali ista kultna mesta, kako bi se to danas reklo, bili bliski sa istim ljudima jedne, dopuštam sebi da kažem, neponovljive generacije, rođene tokom tridesetih godina prošloga veka. Neko će jednog dana možda prodrediti u razloge, socijalne, psihološke, pa i političke, te posebnosti, uočiće povezanost ljudi te generacije, uočiće njihove međusobne uticaje i videti, jer im to ne može promaći, da su svi ti ljudi bili drugačijeg moralnog kova, bića nezavisna i časna, možda baš zato im „ne bejaše strano iskustvo umetnosti“ (D. K.). Ali na način koji je izvan katedarskih shema, izvan proste redukcije na erudiciju, koji je izvan toga i neuporedivo više od toga. Jer živeći u jednom ateističkom svetu, koji je te ljude spasao, a to tek sada vidimo, od religijskog redukcionizma, ne manje opasnog od onog ideološkog, oni su svoju slobodu tražili u svetu umetnosti. U jednom od svojih poslednjih intervjua, iz 1989, Danilo Kiš, pripadnik te generacije, a tražeći odgovor na pitanje kako duh opstaje u ekstremnim, represivnim situacijama, navodeći primere sovjetskih pisaca, rekao je, sa izvesnom dozom upitanosti: „I ja se pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje“, misleći pritom na ono što on sam naziva izdajom „istinski ljudskih ciljeva“.

I u ovom času kad moj dragi prijatelj Tvrtko Kulenović prima ovo visoko priznanje, ja razmišljam o njegovom mestu u toj generaciji, u istoriji te generacije koju tek treba napisati. I vidim ga u središtu događanja i vidim ga u njegovoj posebnosti. I on je započeo krajem pedesetih objavljivanjem tekstova u glasovitim „Vidicima“, poput Šejke, poput Kiša i Mira Glavurtića, poput Pekića i Kovača. Mnogo je toga ostalo za mene tajna u Tvrtkovom pisanju, u posebnosti njegovoga dara. Tajna je za mene i njegova energija, tako u suprotnosti s melanholičnom prirodom njegovog bića, tajna je i širina njegove znatiželje koja je, uprkos rasutosti, tako usredsređena, do te mere kadra da izdvoji bitno. Zahvaljujući tome, on je mnogo više od ostalih i video i naučio i to preneo na druge: svojim knjigama, svojim predavanjima, u svojim razgovorima s prijateljima. Iako znam da su njegove knjige poznate svima iz ovog svečanog skupa, moram ih nabrojati, sledeći hronologiju ovog „homerskog“ niza: „Odanost jugu, Indija i umetnost, Čakra – Istok Zapadu danas, Putovanje, Teorijske osnove modernog evropskog i klasičnog azijskog pozorišta, Lektira (I,II, III), Pejzaži zrelog doba, Duh Azije, Karavan, Umetnost i komunikacija, Pozorište Azije, Mehanika fluida, Kasino,Galerije, Čovjekova porodica, Istorija bolesti, Rezime“. Sve ove knjige, nezavisno od žanra, a i u tom je pogledu spektar širok i obuhvata teorijske spise, putopise, eseje i studije o pozorištu, o slikarstvu i umetnostima s kojima se isprepliće, o književnosti, pripovetke, romane, sve one podjednako nose tragove Tvrtkove duše, u svima se ogleda njegova priroda u svom bizarnom spoju asketskog i hedonističkog, melanholičnog i razdraganog. I sve ih prožima jedna narativna nit, iz svih njih izbija strast pripovedanja. I sve su te knjige na neki način putopisi po prostranom svetu duha, i sve su one napisane u slavu komuniciranja među ljudima, u slavu različitosti i zajedništva, u isto vreme. I iz njih vidim da smo voleli iste knjige, da smo voleli iste slikare, i neretko baš iste slike, da su nam bili dragi isti filmovi, da smo se zanimali za iste teatarske fenomene, za iste teorijske probleme. I to ne treba zahvaliti samo duhu vremena, jer to je vreme pružalo različite mogućnosti, različite izbore. To proističe iz neke druge, dublje vrste prisnosti, iz one izborne srodnosti koja je izvan mode vremena i nastaje uprkos modi vremena. Jer kako drugačije objasniti činjenicu da uprkos tome što smo se relativno retko viđali i tada malo razgovarali o slikarstvu, volimo oboje Luku Kranaha, da smo jednako zapanjeno stajali u Kolmaru, u različita vremena, pred Grinevaldovim Izenhajmskim oltarom, na kojem izmučeno Hristovo telo pre izaziva mučninu no sažaljenje, da smo gledali njegove „Preljubnike“ u Muzeju strazburške katedrale, pretpostavljam sa sličnim osećanjem divljenja i nelagodnosti, da smo voleli Delvoa neuporedivo više no Đorđa de Kirika, da smo voleli Magrita i Ešera, da smo se divili Tintoretu i nikad nismo voleli Ticijana.

Ja ne znam, ja uistinu ne znam bolje eseje o slikarstvu od onih koje je Tvrtko napisao, ni preciznije, ni življe, ni intimnije, ni sveobuhvatnije a istovremeno sažetije, i oni su, uz njegove putopise i njegova najbolja proza.

Ilustracije radi navešću samo poslednje rečenice uvodnog teksta iz knjige „Galerije“, koji nosi naziv „Slike moga oca“: „Tu sam shvatio da te Tintoretove drame, ti njegovi kovitlaci nisu uopšte najvažnija stvar kod njega. Nego je on tamo na ogromnim slikama slikao raj, onako kako ga je on video, a ne onako kako su mu ga za reprezentaciju naručivali. Iz nekih mirnih tropskih voda, gotovo baruština, raste ogromno neverovatno drveće koje šiklja u nebo, i kome krošnje, kao kod nekih vrsta palmi, i počinju pod nebom. Oseća se, pod mračnim svodovima crkve, zelena izmaglica. Raj je ono predsmrtno stanje sveta u kome sve njegove stvari počinju da dišu. To je jedini raj u kome smo moj otac i ja mogli biti, ali se nismo potrefili“.

Ta raskošna slikovitost njegovih eseja, to sveprisutno prožimanje života i umetnosti, ta njihova oplemenjujuća međuzavisnost postignuti su u knjizi pisanoj u uslovima koji su poricali i život i umetnosti, u „Istoriji bolesti“. Knjiga je došla do mojih ruku 1995, zajedno sa knjigom Marka Vešovića „Smrt je majstor iz Srbije“ i ja sam o tim knjigama govorila na jednoj od sesija Beogradskog kruga. Poredeći dve knjige nastale u istom vremenu i na istom mestu, u opsednutom Sarajevu, pokušala sam da ukažem na razlike u predočavanju istih događaja, razlike što proističu iz prirode, kulture i mentaliteta dvojice pisaca. Navešću samo neke od rečenica posvećenih Tvrtkovom romanu. „Kulenovićeva knjiga nastala je … iz želje da se u vremenima u kojima je ljudski život neizvestan na način koji premaša uobičajenu neizvesnost svega što postoji, i u kojima je čovek, nezavisno od godina, u svakom času na pragu smrti, da se u takvim vremenima, dakle, rekapitulira sopstveni život, da mu se sagleda smisao, da se prizove u pomoć sećanje i tako dragi ljudi, drage knjige, presudna znanja, cela jedna lična, pojedinačna i neponovljiva sudbina, spase zaborava. A da fon na kojem ta sećanja naviru, fon rata, njegovi uzroci i posledice, nisu zanemareni, već su tu da oboje ceo život ne toliko rezignacijom koliko tugom, onom strašnom tugom što ide uz opraštanje sa svetom.“

I čitav ovaj impresivni Tvrtkov opus, osim divljenja koje izaziva kao individualni poduhvat, pruža i jedan opšti nauk koji bi nam u ovom času svima mogao biti blagotvoran. Jer to je delo nastalo na zasadama ljudskog duha, koji ne poznaje granice i koji uprkos svojim varijetetima što nastaju pod uticajem onog tibodeovskog trojstva „sredina, rasa i momenat“, sadrži jedno univerzalno jezgro, koje omogućuje sporazumevanje i bliskost među ljudima dobre volje i čini da plodove tog duha primaju sa razumevanjem i divljenjem. Kad u jednoj kulturi nestane to jezgro, s njim nestaje i ljudskost koja mu je imanentna. A kako se u jednoj kulturi taj duh može sačuvati, kako mu se mogu stvoriti uslovi da bi nastalo nešto dostojno poštovanja i divljenja, pa tako i trajanja, to je pitanje koje bismo morali postaviti sebi svi sa ovih, uprkos svemu, zajedničkih prostora. I nepodnošljivo mi je saznanje da smo svi spremni da stvaramo nekakve rajeve istovetnih i jednorodnih, ne pomišljajući na fatalne rezultate takvih spojeva, na onaj pogubni ostrvski sindrom, na njegove degenerativne posledice, i to na svim planovima, od onog biološkog, do onog socijalnog, političkog i duhovnog.

I za kraj, navešću rečenicu Kišovog i mog dragog prijatelja, pisca Ištvana Eršija, koja rezimira sve što sam rekla ili mislila da kažem. U svom poslednjem intervjuu od pre dve godine, samo koji mesec pred smrt, na pitanje novinara da li će Mađarska jednom postati demokratska zemlja, odgovorio je: „Neće, jer u njoj ima previše Mađara“. Neka nam ovo posluži kao nauk.

Brojna dela

Tvrtko Kulenović rođen je u Šapcu, 9. aprila 1935. godine, gde je završio osnovnu školu i prvi razred gimnazije. Srednju školu završava u Sarajevu. Studirao je i diplomirao jugoslavensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U zvanje redovnog profesora na Odseku za opštu književnost i bibliotekarstvo u Sarajevu izabran je 1983. godine. Predavao je i na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu, Akademiji umetnosti u Novom Sadu i Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu. Bio je prvi predsednik P.E.N. centra Bosne i Hercegovine, osnovanog 30. oktobra 1992, te direktor Narodnog pozorišta Bosne i Hercegovine (1999-2003). Također je bio redovni član Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, te saradnik časopisa Sarajevske sveske. Pisao je romane, eseje iz oblasti teatrologije i književne teorije i kritike, putopise, pripovetke, radiodrame.

K. D.

Objavljeni tekst autorka je izgovorila u Sarajevu, oktobra 2006, prilikom dodele Zlatnog vijenca MESS-a svom drugu iz mladosti Tvrtku Kulenoviću. Oprema redakcijska.