Talenat koji se rađa samo jedanput

Jedan od najznačajnijih domaćih kompozitora za film i pozorište komponovao je muziku za više od 60 igranih filmova, serija, brojnih animiranih i kratkih ostvarenja i reklamnih spotova. Bio je profesor nekoliko fakulteta i dobitnik brojnih nagrada.

Tvorac je muzike za najznačajnije domaće filmove: „Specijalno vaspitanje“, „Miris poljskog cveća“, „Nacionalnu klasa“, „Zemaljski dani teku“, „Boško Buha“, „Petrijin venac“, „Majstori, majstori“, „Sok od šljiva“, „Sjećaš li se, Doli Bel“, „Maratonci trče počasni krug“, „Variola vera“, „Balkan ekspres“, „Nešto između“, „Šta se zgodi kad se ljubav rodi“, „Otac na službenom putu“, „Jagode u grlu“… Značajan trag ostvario je i u rokenrol muzici.

– Zoran Simjanović je bio najbolji, bolje reći jedini pravi kompozitor primenjene muzike. Napisao je stotine tema i prateće muzike za film, televiziju i pozorište. Ova vrsta stvaralaštva bila je njegov izbor, nikada nije ni pokušao da ističe sebe kao autora umetničke, ili ozbiljne muzike, iako je napisao nekoliko klasičnih tema, opet za potrebe filma. Njegova glavna osobina je stvaranje u službi zajedničkog dela, grupe koja ostvaruje umetnički projekat. Takve su i njegove kompozicije: ni jedna ne liči na drugu, sebe je pretvarao uvek u novu osobu, neprepoznatljivu od ranije. To je posebna vrsta talenta koja se rađa samo jedanput – kaže za Danas reditelj Goran Marković.

Njegov kolega Srđan Điđa Karanović podseća da je s njim radio seriju „Grlom u jagode“ i osam igranih filmova od devet koliko je režirao.

– On je za mene bio možda najbolji kompozitor koji je postojao na našim prostorima, kompozitor filmske muzike za koju se opredelio posle svoje rokerske karijere. Bio je najbolji, i po mom ukusu, jedini jer se s njim vrlo lako dogovaralo oko onoga što mi treba, i bio sam uvek više nego zadovoljan onim što je uradio. Osim toga, radeći na tim filmovima i serijama postali smo i vrlo dobri prijatelji i skoro do poslednjeg dana smo održavali kontakt koliko smo mogli i koliko nam je to ovo vreme dozvoljavalo. Umro je stvarno jedan veliki, veliki umetnik – konstatuje Karanović.

Rok kritičar i novinar Petar Peca Popović podseća da je Zoran Simjanović učestvovao u procesu afirmacije beogradske popularne muzike.

– Bez njega je nezamisliva priča o beogradskim šezdesetim godinama. Ne to što je učestvovao u osnivanju Silueta koje su zvanično rođene 20. oktobra 1961. nego zato što je on vođa grupe koja je pobedila ne velikoj gitarijadi u Beogradu 1966. Ne zaboravite da je njegov filmski skor ipak najveći u našoj kinematografiji. I to je skor za poštovanje. Teško je drugu polovinu dvadesetog veka zamisliti bez zvuk Zorana Simjanovića – kaže Popović.

Upitan koji Simjanovićev opus više voli – rokerski ili filmski, odgovara da njegov opus u ovim grupama nije bio toliko autorski kao što je bio filmski opus.

– Znate šta, ja sad kad sam nažalost čuo tu tužnu vest, pošto sam sedeo u bašti i gledao u rascvetano dvorište, prvo što mi je palo na pamet, bilo je muzika „Miris poljskog cveća“. Zašto? Jer su to neke domaće teme koje je on uspostavio kao standard – zaključio je Popović.

Zoran Simjanović rođen je u Beogradu 1946. godine, gde je završio Muzičku akademiju. Tokom šezdesetih svirao je u muzičkima sastavima Siluete i Elipse. U periodu od 1965. do 1999. godine je izdao 24 muzička albuma. Bio je jedan od začetnika rokenrola. Tog perioda prisetio se i nedavno u novogodišnjem intervju za dnevni list Danas.

– Svet je muzički je bio oslonjen na Italiju (Sanremo), francusku šansonu pa i ruske pesme. Odjednom se kod nas pojavio rok, niko ne zna kako. Te godine (1961) kad su se Siluete formirale, čuvena grupa The Shadows izdala je prvi LP. Kako smo mi došli do toga da to sviramo ne znam. Pre toga iz Amerike smo slušali Fets Domina, Elvisa, pa i Bil Hejlija. Preko nekih neshvatljivih veza dobijali smo snimke, presnimavali ih, a kasnije i slušali sa Radio Luksemburga usred noći u krevetu, pokriveni jorganima da drugi ne čuju da ne spavaš. U razredu je bilo, od nas tridesetak, desetak gramofona i dva magnetofona. Jedan je bio Grunding, mnogo veliki i težak, od, danas, reditelja Branka Baletića. Njega nismo nosili. A od Stanka Gakovića, danas arhitekte, lakši, koji se nosio na žurke. Muzika je bila nova. Svake nedelje se pojavljivala gomila originalnih kompozicija koje su punile Top listu Radio Luksemburga. Danas je drugačije. Čini mi se da su se svi istrošili. Nema originalnosti ili ima, ali se teško sluša. Čekaju se nove šezdesete, da se nešto desi, da se preokrene i da muzika opet bude sveža i dostupna – govorio je Simjanović.

Karijeru komponovanja muzike za film započeo je 1975. godine. Njegov angažman u toj oblasti, kažu upućeni, više je nego dragocen i smatra se da pre njega filmska i pozorišna muzika i nisu primećivane kao umetničke kategorije.

Impresivna je lista filmova koji su zaodenuti u njegove note, a neki od njih su: „Petrijin venac“, „Nacionalna klasa“, „Sjećaš li se Doli Bel“; „Maratonci trče počasni krug“, „Tango argentino“, „Falsifikator“. Ovaj čuveni stvaralac dobitnik je i brojnih nagrada u ovoj oblasti među kojima su i dve Zlatne rene („Balkan ekspres“ i „Miris poljskog cveća“), „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskom filmu, „Zlatna mimoza“ („Tito i ja“),“Darko Kraljić“, Nagrade grada Beograda, nagrade za životno delo…

Radeći na filmu najčešće je sarađivao sa autorima praške škole, a kako je govorio, njegov prvi pravi početak bio je sa TV serijom „Grlom u jagode“ reditelja Srđana Karanovića.

– Tih deset epizoda bila je moja specijalizacija, disertacija… Onda je došlo „Specijalno vaspitanje“, „Miris poljskog cveća“, pa redom – pričao je jednom prilikom Simjanović, čija je muzička tema iz serije „Grlom u jagode“ vremenom postala ilustracija sećanja i nostalgije.

Govorio je i da ga je obeležila saradnja sa rediteljima, koji su otprilike počinjali kad i on, ali i da je zahvaljujući njima, filmska muzika postala umetnost.

– Prethodno, muzika je uglavnom rađena kad se snimanje završi. A mi smo od početka, od nastanka scenarija, da tako kažem, zajedno mesili muziku i zato ona dobro funkcioniše u filmovima. Drugo, prethodno su muziku pisali uglavnom ozbiljni kompozitori. Sem u nekolicini slučajeva. Darko Kraljić je radio par filmova uz, da tako kažemo, zabavnjake. Zoran Hristić je bio jedan od retkih koji je uz tu ozbiljnu muziku imao i folklorne i džez elemente. A moja generacija, kad sam ja došao, onda je počeo rokenrol i mi smo praktično već sa Kokanom Rakonjcem i „Nemirnima“ počeli da se u filmskoj muzici bavimo i rokenrolom – pričao je kompozitor.

Neka od najvažnijih filmskih ostvarenja koja je radio, snimana su sa malim budžetom, ali je Simjanović napominjao da se takve situacije nikada nisu odrazile na kvalitet.

– Ne radim muziku za film koji nema novac potreban da se napravi muzika kakva treba. To ne znači da mislim da muzika mora da bude skupa. Za „Balkan ekspres“ Branka Baletića završili smo sve pesme i sve je bilo plaćeno, ostalo je da se uradi filmska muzika. Producent kaže ostalo mi je samo hiljadu maraka, plus imaš studio i tri usna harmonikaša. Ja sam već pre toga razmišljao da muzika bude zasnovana na te tri usne harmonike: probao sam, i dobio Zlatnu arenu u Puli. Ali to ne sme da bude pravilo – govorio je autor koji se uvek vodio time da stvara originalnu muziku koja će ostati i posle filmova.

Dragocen je bio i njegov angažman u pedagogiji, odnosno profesuri. Predavao je na Fakultetu dramskih umetnosti od 1993. godine, a od 1999. do 2002. godine i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Jedno vreme bio je predavač i na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci. Među osnivačima je i Evropske filmske akademije. Zalagao se za osnivanje Mediateke, ustanove koja će čuvati sve što je snimljeno, a ne samo filmove koje čuva Kinoteka, već i fotografije i partiture.