Foto: Predrag Cile Mihailović
Rođen sam u Palilulama, kod Zavodske stanice, blizu Lepenice i Ždraljice, gde smo učili da plivamo, a tu je bio zavodski bazen, gde je bilo puno prostora za druženje i nadmetanja u svemu a najviše humoru. Svi su se zezali, ozbiljnih nije bilo. Ako se doda, da je nedaleko odatle, na Maloj Vagi, skoro cele godine bio stacioniran ringišpil ili cirkus, onda se tu „takmičilo” u svim vrstama dečijih nestašluka.
Upisao sam Tehničku školu, ali zahvaljujuci svome bratu od strica, Boletu Miloradoviću, koji je bio slikar u Beogradu, rano sam počeo da crtam karikature, a on me je snadbevao materijalom, katalozima, i knjigama o karikaturi, i uopšte davao veliku podršku. Nije bilo baš lako, crtati karikature u tadašnjem okruženju. Bila je to, uvek, sumnjiva rabota. Jedan od mojih zaštitnika, u tom vremenu, bio je i moj deda, Janićije, Crnotravac, dunđer, u čijoj smo kući u Kragujevcu živeli. Nije znao, šta ja to radim, ali je to poštovao jer „radim po celu noć” i ubedio moje roditelje da me i oni podrže.
***
Moja generacija je počela rano da se okuplja u Domu omladine. Zahvaljujući divnom upravniku Mirku Đokoviću, tu smo se osecali sakriveni od okoline, koja nije razumela naša interesovanja. Bili su tu glumci, od Mirka Babića, Gorice Popović, Radeta Marjanovića, Bratislava Slavkovića Keše, Buce Pavlovića, Steve Obrića… zatim slikara Kepe, Rakija, Kaleta, Leke do „smakovaca”. Ko bi u ono vreme dozvolio „Smaku”, da vežba, da nije bilo Mirkeca? Ucio nas je da „grickamo život”, kako je govorio.
***
Akademik, istoričar Andrej Mitrović je u jednoj televizijskoj emisiji pomenuo da Kragujevac ima tri toponima: Gimnaziju, Korzo i Košarkasko igralište u Velikom parku. Sve glavne stvari u gradu dešavale su se na tim lokacijama. A, ja bih dodao, za moju generaciju i Dom omladine. Skoro smo probali na čelu sa Zoranom Matovićem, da se izborimo da Mirko Đoković, dobije spomen-ploču, na Domu omladine, za sve što je uradio za mlade generacije Kragujevčana. Do sada nismo uspeli. Ne odustajemo.
***
Po završetku srednje škole moja generacija je upisala Mašinski fakultet. Pesnik Sloba Pavićević, malo stariji od nas inicirao je da se pokrene studenski list „Mladi mašinac”. Naravno, da sam se i ja uključio. Počeo sam da crtam kaiš strip „Sisoje Mašinac”. U listi su bili: Zoran Erak, Stojilović, Šole, Milan Milosević, Radoš O. Dragutinović, Boža Jovanović Vrba… Uglavnom su svi postali odlični novinari. Ubrzo je ta novina prerasla u list Saveza studenata grada koja se zvala „FAKK”. Pridružili su se i student sa drugih fakulteta: Veša Obradović, Zoran Glišović, Bane Obradović, Ljubomir Milojević Ljubac, Braca Milanović, Tanja Osrečki, Bora Horvat i mnogi drugi.
***
Pošto me je crtanje „uzelo pod svoje”, prešao sam u Beograd i počeo saradnju sa „Studentom”. Tu sam zatekao sjajnu ekipu, talentovanih mladih ljudi od Duška M. Petrovića, Juge Vlahovića, Voje Ivanovića, Nikole Dmitrovića, Janka Vujinovića, braće Ormai, Zorana Bogavca… Ubrzo smo pokrenuli i satirični list „Stradija”, koji je posle trinaest brojeva ugašen posle pisma Josipa Broza.
***
Karikatura i u svetu postaje značajna grafička disciplina, tako da se javljaju mnogi festivali karikature: Montreal, Tokio, Bordigera, Sen Žist… gde naši autori počinju da dobijaju nagrade. Pošteno rečeno, za moju generaciju mnogo je učinio karikaturista Zoran Jovanović, koji je bio urednik u listu „Mladost”. Svima nam dao šansu, pa je i pokrenuo mesečni konkurs, uvek sa drugom temom. Prvi pobednik je bio Dušan Petričić. Ređali su se ostali: Miodrag Veličković, Juga Vlahović, Milenko Kosanović, Bane Radošević, Suncica Božinovska…
***
Zatim su 1972. godine krenule „Omladinske novine” gde je dobijeno jos više prostora za mlade karikaturiste i satiričare što je dodatno pomoglo naš razvojni put. Tada je u „Omladinskim” bila sjajna ekipa: Sava Dautović, Rade Cvetičanin, Erak, Srba Ignjatović, Miodrag Sinđelić. Kasnije su se pridružili Gruja Spasović, Kragović, Mrđen, Boža Andrejić, Branka Krilović… „Omladinske” su bile rasadnik sjajnih novinara.
***
Počeo sam da punim sve novine, svojim karikaturama. Ni nagrade me nisu zaobilazile. Prvi put sam nagrađen trećom nagradom u Budvi 1969. na jugoslovenskom Festivalu humora i satire, a zatim u Skoplju naredne godine na Međunarodnom salonu karikature, pa Bolonji 1972. i bogami, do sada se nakupilo preko 150 priznanja: Tolentino, Bolonja, Lisabon, Ankona, Atina, Skoplje, Seul, Kijev, Ljubljana, Istanbul i dr. Svakako da mi je najdraži Gran pri u Kragujevcu, na Međunarodnom salonu antiratne karikature prošle godine i u Poljskoj u Legnici 1999. U vreme bombardovanja, muke sam imao da stignem u Poljsku, na dodelu nagrade.
***
Kako sam se rano oženio, bio sam stalno na razmeđi između Kragujevca i Beograda. U Kragujevcu se javlja dosta karikatursita: Ljubac, Pop, Beluga, Zoran Glišović, Aca Krnja… Medjunarodni salon antiratne karikature, pokrenut je 1981. godine. Osnivači su bili redakcija „Svetlosti” (na incijativu glavnog urednika Miodraga Stojilovića) uz podršku grada. Stojilović je okupio ekipu koja sa neizbežnim dopunama traje do danas. Salon je izrastao u značajnu međunarodnu manifestaciju, sa učešcem najboljih svetskih karikaturista od Hoviva, Kosobukina, Družinjina, Kazanevskog, Bože Stefanovića, Vlahovića, Toše Borkovića…
***
Crtao sam za sve naše novine od „Ježa”, „Politike”, „Borbe”, „Nina”, „Duge”… Radio plakate, omote za ploče, korice knjiga…, prelamao mnoge novine. Najzanimljivije je svakao bilo u „Ježu”, gde je još bila stara generacija: Brana Crnčević, Matija, Ruma, Krnjetin, Miki Živadinović, Mile Dobrić, Nidža Rudi… Često je svraćao Duško Radović tako da su to bili „časovi duha”. Duška Radovića sam zapamtio i po jednoj briljantnoj formulaciji karikature: „Tamo gde nema karikature, sve ostalo je karikatura”.
***
Pojavljuje se i moja generacija: Milovan Vitezović, Duško M. Petrović, Lale Bojičić, Zoran Bogavac, Pera Cvijić, a što je najvažnije, onda se i plaćalo i moglo da se živi od toga. List „Jež” sa dugom tradicijom osnovali su još 1935. godine Pjer Križanić, Branislav Nušić, Stanislav Vinaver, Hodžić, Kuzmić i drugi, tada, napredni novinari Beograda. Atmosvera u redakciji bila je uvek pod „velikom dozom humora” i na „visokom humoristickom nivou”.
***
Velika je šteta što je danas došlo do gašenja humorističkih časopisa, ne samo kod nas, već u celoj Evropi. Nameće se zaključak da su ti listovi bili finansirani od drzava socijalističkih režima, kako bi se svetu pokazala prividna demokratija. Jer, humor nam ne prašta, ni naše gluposti, ni mudrosti, ni pohlepnost, ni krajnost, ni nadmenost. On nas „slika” kad mi to nećemo. Trenutno, „Jež” pokušava, zahvaljujući Laletu Bojičiću da ponovo „pronađe” svoj prostor i izlazi četiri puta godišnje. Novi broj izlazi sada, početkom jula.
***
Akademik Petar Bokun, neuropsihijatar, govorio je da „šale ne treba samo prepričavati nego i stvarati situacije koje omogućavaju njihovo pojavljivanje”. Tako sam se i ja „primio” na anegdote i kasnije napravio nekoliko knjiga o njima. Sa anegdotama sam počo kada mi je Neša Kauboj (Nenad Janković) kao glavni urednik Radio Kragujevca, ponudio da radim dvosatnu emisiju o humoru. Pričao sam o izložbama karikatura, satiričnim knjigama i naravno o anegdotama koje su kružile gradom.
***
Inače, Kragujervac je poznat po oštrom humoru, koji se pripisuje vremernu kada je bio prestonica Miloša Obrenovića. On je bio poznat kao ljubitelj humora ali na tuđ račun. I danas se prepričavaju anegdote o Miloševim sprdačinama sa Vukom Karadžićem, Joakimom Vujićem, Dimitrijem Davidovićem i čuvenim bricom Nićiforom Ninkovićem, koji je jedini smeo da mu se suprostavi, a li je zato i dobijao po turu, kao i kuvar Čupa. Kad god je Miloš bio na nekoga ljut, batine je dobijao Čupa. Jednom on upita Miloša:
„Molim te, gospodaru, dokle ćes ti mojom stražnjicom plašiti Kragujevac?”.
– Dokle ne odbijem sve divlje meso – da ostane samo pitomo, odgovorio mu je Miloš.
Iza Ninkovića je ostala sjajna knjiga „Žizniopisanija moja”, u kojima opisuje sukobe sa knezom.
***
Ovih dana, dobio sam zanimljivu poruku od Duška M. Petrovića, vezanu za Miloša Obrenovića i Kragujevac. Krajem maja 1834. godine u Kneževini Srbiji, uveden je srpski jezik kao službeni. U prepisci s turskim vlastima, koja je dotad vođena na turskom knez Miloš vratio je jedno pismo turskog vezira: „Evo vam šaljem pismo natrag i preporučujem da ga otvorite i na srpski prevedete, pa da mi onda u Kragujevac pošaljete”. Posle toga je prepiska s turskim vlastima obavljana na srpskom.
***
I tako malo po malo, nastaje knjiga „Nenaručene priče”, anegdote o poznatim Kragujevčanima, sa 550 anegdota i isto toliko portreta. Tu su zastupljeni svi koji su prenosili duh grada. Od Miloša do danas. Svi koji su prošli kragujevačku gimnaziju, vojsku, kafanci, a bogami najviše ima lekara, jer su te anegdote najautentičnije.
***
Za moto knjige uzeo sam anegdotu, gde se u bifeu Jugoslovenskog dramskog pozorista sreću Milivoje Živanović i Mija Aleksić. Milivoje mu kaže:„ Je li, bogati Mijo, šta ti to pričas o meni svuda gde stigneš?”.
– Pa, čika Mile, vi znate da su svi veliki glumci, kao Pera Dobrinović, Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević i Dobrica Milutinović postali slavni preko anegdota, odfovorio Mija.
– A, tako misliš?. E, onda pričaj, pričaj Mijo. Ne ljutim se ja, blagoslovi Milivoje.
***
Kad god je bilo spora, „vadio” sam se na Antona Gustava Matoša, koji je govorio „da je anegdota duhovita uspomena, kod koje se najbolje oslikava vreme, kao što se kroz ključaonicu bolje vidi nego kroz otvorena vrata”. Nemački satiričar Georg Laub u svojoj knjizi „Pohvala smehu” kaže da je anegdota verodostojnija od istorije, jer istoriju pišu pobednici, a anegdota nastaje iz života.
***
Zanimljivo je i zapažanje pesnika Jovana Dučića, simboličnog naslova „Anegdota i istorija” na primerima Herodotove istorije i srpskog narodnog blaga. On ističe da su ovi kratki i duhoviti zapisi uvek proizvod dubokog poznavanja ljudi i sredine. Dučić tvrdi da su o velikim piscima „svagda postojale anegdote, svejedno, da li istinite ili izmišljene, ali u vezi s nekom bitnom crtom njihovog karaktera i njihovog dela”. Tako sam se okuražio, i pronašao oko 600 anegdota o Ivi Andriću i Milošu Crnjanskom i nacrtao svaki lik koji se pojavljuje u njima. Da li ću naći izdavača, videće se.
***
U Domu omladine, je u okviru Otvorenih klubova, krenula i radionica karikature. I tako je krenula avantura, za koju sam mislio da će kratko trajati. Bilo je vrlo talentovane dece, a neka su završila i akademije. Radionica je trajala do 2014, godine, kada ju je gradska vlast ukinula – navodno sam ih „ružno crtao”. U međuvremenu sam dobio poiv iz Beograda i 2001. godine, počeo sam u Dečijem kulturnom centru da vodim Školu stripa i karikature. Bila je to prilika da se viđam sa svojom decom, starim društvom i obavezno sa mojim „pasuljarima”, koje traje još od 1991. godine.
***
Ono sto je najlepše u svemu, je to što sam došao do saznanja o velikom talenut koje poseduju naša deca. Sa žaljenjem mogu da konstatujem, da mladi nemaju šansu da iskažu svoj talenat, jer se novine polako gase. Srećom, u inostranstvu postoji dosta takmičenja za te uzraste, tako da su naša deca dobila dosta nagrada, a i nove tehnologije su ih privukle, tako da se bave i dizajnom, ilustracijom i video igricama.
***
Ono što mene raduje, da su brzo ukapirali značaj karikature, a smeh izražen karikaturom je čuvar ljudske slobode. To je prečica do istine. Ja sam se crtanjem branio od okoline i onoga što me ugrožava. Deca su brzo otkrila sposobnost da vide i ono što se ne vidi. Jer svet nije ono što vidiš, čujes ili osetiš, već je ono što izmisliš, oblikuješ i ispričaš. Ono što priželjkuješ, čežnja i priča.
***
Rad sa njima, spada svakako, u lepše periode moga bitisanja. Destak ih je zvršilo akademije. Prošle godine sam prestao da radim i radionicu predao dvojici svojih bivših učenika, koji su došli kod mene kad su pošli u prvi razred. Danas su završili akademije i mastere. To su Uroš Maksimović i Filip Karan, i o njima će se tek čuti. Najlepše od svega je što su DKC-u prepoznali značaj ove radionice, da mi „ne pravimo umetnike” nego ih podučavamo da negativnu energiju, koju ponekad svi imamo „prebacimo” na humor.
***
Na nagovor književnika Mirka Demića spremam monografiju. Rekao mi je: „Bolje da napraviš ti sam dok si živ, nego mi posle da se mučimo”. Pošteno. Skupio sam stotnak karikatura i još grafičkih „rešenja”, sa nekoliko tekstova o meni, naravno, mojih drugova: Duška, Stoleta, Šukija, Slobe Pavićevića, Miroslava Jovanovića, Zorana Eraka, moje drugarice, istoričarke umetnosti Lidije Seničar, kao i Vaska Ivanovića, čiju definiciju karikature često koristim: „Karikatura je mesto, da se čovek skloni u nevolji. Da nije nevolja, ne bi bilo ni karikatura”. Monografija treba uskoro da izađe u izdanju „Koraka”.
O sagovorniku
Mileta Mića Miloradović (76) Vanjin je suprug i Jelenin i Milošev otac, a Nađin i Etnin deda. Prvu karikaturu objavio u listu Mladost 1966. godine. Od tada objavio je mnoštvo karikatura u „Ježu”, „Politici”, „Borbi”, „Ninu”, „Dugi”, „Novostima”, „Danasu”, „Svetlosti”, „Pavlihi” i ostalim novinama. Učestovao je na više od 500 konkursa za karikaturu, širom sveta. Dobio 150 nagrada.
Ilustrovao brojne knjige. Objavio knjigu karikatura „Crno na belo” u „Ježu”, „Slikovnicu za odrasle” zajedno sa Duškom M. Petrovićem, „Od versah meštri” sa Dragomirom Brajkovićem, „Lopta lopta loptica”, sa Brankom Lovrenskim i Nikolom Dmitrovićem, „Uzbuna” sa Svetozarom Đurđevićem, „Četiri asa” sa Rašom Papešom, Aleksandrom Dimitrijevićem i Draganom Rajičićem, „Zemlja Radojeva” sa Vaskom Ivanovićem, „Nenaručene priče”, anegdote o poznatim Kragujevčanima, „Karađorđevići i Obrenovići u anegdotama”, u dva dela.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
