foto Mina AksentijevićAlberto Đakometi, švajcarski nadrealistički vajar i slikar, predstavlja srž gotovo svih dominantnih pravaca umetnosti 20. veka. Vajao je kao što su drugi slikali, slikao je kao što su drugi vajali.
Da li je on skulptor ili slikar?
Ni jedno ni drugo ili i jedno i drugo?
„Ne govorimo o obojenim skulpturama“, govorio je Đakometi svom galeristi Pjeru Matisu 1950. “Boja je deo skulpture, kao što je ulje deo slike”.
Ova problematika je i tema izložbe u Fondaciji i Institutu Đakometi, koja se može videti do 3. novembra u Parizu.
Neprestana umetnikova želja da stvara “žive” figure ostala je zauvek njegova opsesija.
Želeo je da što intimnije poveže vajarstvo sa slikarstvom, tako što je bojio skulpture izlivene u bronzi ili napravljene od gipsa, kao da slika na platnu.
Ovu tehniku je praktikovao do kraja života, a ponekad bi izložena dela na nekoj izložbi dovršavao na licu mesta.
Fondacija je otvorena 2018. godine u XIV arondismanu blizu Monparnasa.
Prelepo art deko zdanje, gde se nekada nalazio atelje umetnika i dekoratera Pola Folea, u potpunosti je posvećeno Đakometijevom delu.
U prizemlju se nalazi verna rekonstrukcija njegovog minijaturnog ateljea od 23 kvadratna metra u kome je i živeo.
Zahvaljujući Aneti, umetnikovoj ženi i njegovom omiljenom modelu koja je sačuvala sve što se nalazilo u njegovom prostoru, možemo da na vrlo uverljiv način doživimo Đakometijev intimni svet.
Ona je sačuvala i mnoštvo skica za skulpture kojima su prekriveni zidovi, boje, četkice i razne predmete koji su ga inspirisali.
U Fondaciji se nalazi i prostor za privremene i stalne postavke, biblioteka, kao i deo posvećen umetnikovim crtežima i grafikama.
Alberto Đakometi je rođen u Švajcarskoj 10. oktobra 1910.
Njegov otac je bio slikar i uticao je na svog sina od malih nogu da se okrene ka umetnosti.
Alberto je počeo tako što je uglavnom slikao portrete članova porodice ili svojih drugova.
Trudio se da ih radi u postimpresionističkom stilu i kao njegov otac, tek kasnije nalazi svoj pravi izraz u skulpturi.
U Ženevi je studirao umetnost, a 1922. odlazi u Pariz gde otkriva kubizam, grčku i afričku umetnost koje inspirišu njegova rana dela i gde upoznaje slikare i pisce među kojima su Pikaso i Sartr.
Ubrzo pristupa nadrealističkom pokretu koji napušta zbog nesuglasica sa Andreom Bretonom i zato što smatra da je ono što on radi različito od bilo kakvih šablona.
Godine 1926. seli se u jedan mali, skromni atelje blizu Monparnasa, gde je proveo najveći deo života.
Iako je Pariz bio njegova baza, Đakometi redovno odlazi da stvara u Švajcarsku gde i umire 1966. godine.
Počeo je da se bavi skulpturom jer je to bio domen koji je najmanje poznavao.
Najviše ga je interesovala ljudska figura.
Voleo je da dugo posmatra ljude, kao da je želeo da dešifruje ono što ne vidi i da bolje upozna ono što vidi.
Opsedala ga je krhkost ljudskog bića, odakle i izduženi oblik tananih figura koje su odraz egzistencijalističkih strahova.
Posmatrajući ih, imamo utisak da im je potrebna izuzetna snaga da bi se održale u uspravnom položaju i da im preti stalna opasnost da će se srušiti.
Može se reći da je Đakometi „sazreo“ radeći na projektu „Čovek koji hoda“ za konkurs za skulpturu na otvorenom prostoru u Njujorku pedesetih godina prošlog veka.
Posle dve godine izveo je dve skulpture velikog formata i bio toliko razočaran rezultatom da je na kraju odustao od svoje prvobitne namere.
Upravo te fragilne skulpture su postale ikone umetnosti XX veka i simbol esencije ljudskog postojanja referišući na osnovna pitanja: odakle potičemo, šta predstavljamo i kuda idemo?
Đakometi je smatrao da nema smisla za razmere i da su njegova dela promašena.
Za njega je cilj postojanja umetnosti način da se ovekoveči ono što nam izmiče.
On vrlo često ide do krajnosti dovodeći svoje skulpture skoro do nepostojanja.
“Finalni rezultat mojih dela nije ono što zaista vidim ili što bih želeo da predstavim. Ja počinjem od normalnih dimenzija, ali ono što na kraju stvorim svojim rukama je potpuno drugačije. Uvek dolazim do tih izduženih figura koje ne zadovoljavaju moja očekivanja.”
To nezadovoljstvo ga je upravo i podsticalo da neumorno nastavi svoj eksperimentalni rad.
Pored skulptura, na izložbi se mogu videti i portreti umetnikovih omiljenih modela i skice za skulpture što pokazuje do koje mere je Đakometi bio i sjajan slikar.
Ove su slike izvedene u vrlo sličnom koloritu, a modeli su lišeni bilo kakvog izraza na licu ili sociološkog konteksta.
Svi ti likovi zrače velikom snagom i plene kompleksnošću, bilo da se radi o njegovoj supruzi Anet, majci Riti, bratu Djegu ili drugim ljudima koji su mu pozirali.
Iako izložbeni prostor Fondacije obuhvata 350 kvadratnih metara, ambiciozni projekti oko Đakometijevog opusa zahtevaju više mesta.
Iz tog razloga će 2026. godine u Parizu, u istorijskom objektu stare stanice Invalida (Gare des Invalides), biti otvoreni škola i muzej posvećen ovom umetniku bez premca kada se radi o modernoj skulpturi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
