Tanasković: Politička sfera medijski atraktivnija od kulturno-civilizacijske

O tome koliko zapadni svet, uključujući i Srbiju, ako se gleda geografski u odnosu na Bliski Istok, odistinski poznaje arapski svet za „Danas“ govori jedan od najpoznatijih srpskih islamologa, profesor na Katedri za orijentalistiku „Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta“ i ambasador Srbije pri „Unesku“ Darko Tanasković.

– Iran ne pripada arapskom svetu, ali jeste muslimanska i u širem smislu bliskoistočna zemlja, tako da se vaše pitanje u punoj meri može odnositi i na ovu staru i veliku državu, negdašnju Persiju. Teško je, međutim, odgovoriti bez nepreporučljivo velike mere uopštavanja. Srbiji, a i zapadnom svetu, kojem nas pomalo pojednostavljeno civilizacijski priključujete, svojstveno je neujednačeno i, u celini, srazmerno površno i fragmentarno poznavanje arapskog i bliskoistočnog prostora, iako se o nekim izdvojenim aspektima u novije vreme zna neuporedivo više nego ranije. Književnost i kultura nisu, nažalost, među tim oblastima.

* Da li to upoznavanje postaje nužnost posle migrantske krize koja je zahvatila Evropu?

– Ovaj fenomen mogao bi se nazvati iznuđenim upoznavanjem pod pritiskom, pri čemu se evropske zemlje grubo suočavaju s tragičnom ljudskom dimenzijom nesreća koje već decenijama, dobrim delom i usled određenih štetnih zapadnih politika, čine tužnu i beznadnu svakodnevicu znatnog dela muslimanskog istoka. Pribojavam se da izloženost produženom migrantskom talasu na širem društvenom planu neće dovesti do boljeg suštinskog poznavanja i razumevanja sistema vrednosti, kolektivne svesti i kulture muslimanskih naroda, već do pretežno instrumentalnog ovladavanja tehnikama disciplinovanja i kontrolisanja neželjenih pridošlica. To je i logično i neizbežno, ali ne vodi ka uspostavljanju istinskog međucivilizacijskog dijaloga, već pre porastu onoga što je uobičajeno nazivati islamofobija, pa i opšte ksenofobije u Evropi. Politički korektno i ideološki osuđivati te „predrasude“ nema nikakvog smisla, jer su one neminovna posledica procesa koji već (pre)dugo traju, kako na Zapadu tako i u islamskom svetu. Svi su i svi smo tu žrtve… A ljudi su prema drugačijem i stranom i u normalnim uslovima nepoverljivi, što je u čovekovoj prirodi.

* Zbog čega je, kako se čini, na interesovanje Zapada za arapski svet više uticala aktuelna migrantska kriza od „Arapskog proleća“, čije su se posledice mogle odmah naslutiti?

– „Arapsko proleće“ se, ipak, dešavalo podalje od životnog prostora Evrope, iako je ubrzo počelo da ga zapljuskuje. Izbeglice su, međutim, u evropskoj avliji, na pragu i već u kući, pa je burno samoodbrambeno reagovanje Evropljana više nego razumljivo. A što se tiče posledica tzv. „Arapskog proleća“, njihovo realistično spoznavanje, koje je tok događaja nezaustavljivo nametao svakome ko ume i hoće da misli svojom glavom, bilo je, naročito u početku, ometano i usporavano „zadatim optimizmom“ u pogledu demokratskog potencijala i priželjkivanih političkih ishoda tzv. „Arapskog proleća“, koji je zapadna propaganda svim sredstvima nekritički širila.

* Da li su i koliko politika i povezivanje islama sa radikalizmom i terorizmom gurnuli u drugi plan arapsku kulturu i civilizaciju i gde je njeno u današnjem svetu?

– Politička sfera je uvek u pogledu društvene i medijske pažnje atraktivnija od kulturno-civilizacijske, a pogotovo ako je „politika“ povezana ili posredovana nasiljem. Ono što je u konkretnom slučaju bremenito najtežim posledicama jeste odvojenost, odsečenost najvećeg dela arapske i muslimanske omladine od sopstvene, autentične arapske i islamske kulture. O tome je ubedljivo pisao i rano preminuli italijanski sociolog i politikolog alžirskog porekla Fuad Haled Alam, čije se knjige „Globalni islam“ i „DŽihadista iz susedstva“ srećom mogu pročitati i na našem jeziku. Mladi s amputiranom dimenzijom autentične vlastite religijske i nacionalne kulture, izglobljeni iz okruženja, lako podležu zovu radikalizovanog fundamentalističkog islama svedenog na imperativ sveopšteg džihada.

* Kakav je položaj Arapa koji ne pripadaju islamu – arapskim hrišćanima i šta je sa njihovom kulturom tradicijom?

– NJihov položaj je izuzetno težak i oni tiho, ali masovno napuštaju svoju postojbinu. Preti opasnost da sveta Hristova zemlja ostane bez hrišćana! Došlo se u apsurdnu situaciju da starohrišćanske zajednice, koje su na Bliskom Istoku postojale mnogo pre pojave islama, od strane većinskih muslimana, posebno onih radikalizovanih, budu doživljavane i optuživane da su „peta kolona“ objektivno posthrišćanskog Zapada. A baš su Arapi hrišćani bili glavni nosioci arapskog kulturnog preporoda tokom XIX i početkom XX veka.

* Koliko su za obrazovanje i informisanje ovdašnje javnosti važne knjige poput „Istorije arapskih naroda“ Alberta Huranija i „Oksfordska istorija islama“, čije drugo izdanje treba da se pojavi na Sajmu? Vi ste za obe pisali pogovor?

– Reč je o kapitalnim delima savremene istoriografije i islamologije. „Oksfordska istorija islama“, u redakciji uglednog DŽona Espozita, doživljava drugo izdanje. U međuvremenu je postala standardni, gotovo enciklopedijski priručnik za sve one koji žele da činjenički pouzdano i naučno utemeljeno upoznaju istoriju i civilizaciju islama, dok se Huranijeva magistralna sinteza istorije Arapa smatra jednom od dosad najuspelijih. Naravno, obe ove značajne knjige nose teorijska i metodološka obeležja određene islamološke škole i načina mišljenja, tako da se radi sticanja potpuno uravnotežene predstave o suštini tematike kojoj su posvećene, a pogotovo o njenom savremenom stanju i dinamičnom razvoju, valja obraćati i drugim izvorima znanja. Dodao bih da je saznajno neprocenjivo vredan, ali i zanemaren doprinos koji poznavanju arapskog sveta može dati sve veći broj kvalitetno prevedenih dela arapske umetničke i narodne književnosti. Nedopustivo bi bilo, u ovom kontekstu, ne pomenuti obol neumornog pregaoca Srpka Leštarića.

* Katedra za orijentalistiku Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta, prva na Balkanu, ove godine obeležava 90 godina od osnivanja. Gde je današnja srpska nauka danas kad je reč o islamskom, posebno arapskom svetu?

– Ovaj značajan jubilej prilika je da se objektivno sagledaju i ocene bilans i aktualno stanje naše univerzitetske orijentalistike. Od vremena kad je, u Evropi visoko uvaženi, profesor Fehim Bajraktarević udario temelje naučnom proučavanju muslimanskog Istoka na „Beogradskom univerzitetu“, postignuto je mnogo, ali ne i onoliko koliko se možda moglo. Ako izuzmemo arabistiku, ostale grane klasične orijentalistike – turkologija i iranistika, na „Univerzitetu“ su, nažalost, zakržljale i nerazvijene, pa je utoliko, kao opomena, ali i podsticaj, važnije to što je Iran ove godine počasni gost Sajma knjiga. O pravoj islamologiji je, inače, teško i govoriti, jer se ona nigde sistematski ne izučava i ne predaje. Mislim, naravno, na islamologiju koja podrazumeva poznavanje jezika, društava i kultura muslimanskih naroda, a ne na nenaučno i površno apsolutizovanje samo jedne, političke dimenzije složenog islamskog fenomena, bez obzira na to što ona, kao jedna od najbitnijih, u sagledavanju celine nikako ne sme biti zanemarena.

Kulturna diplomatija

* Kolika je realna moć kulturne diplomatije i da li bi gostovanje Irana na Sajmu knjiga moglo da doprinese smanjenju predrasuda i neznanja o ovoj zemlji izuzetno bogate prošlosti i kulture?

– Da je moć kulturne, kao segmenta javne diplomatije velika, najbolje dokazuje baš primer Irana, ozbiljne države koja je, uprkos politički motivisanim nastojanjima da bude negativno predstavljena međunarodnoj javnosti, upravo delotvornošću dobro osmišljene i adekvatno organizovane kulturne diplomatije uspela da posvuda bude primana s uvažavanjem i radoznalošću. Na ovakvim primerima se može mnogo naučiti.