Tanja Mandić Rigonat o Dejanu Mijaču: „U pozorištu se nikad nije ponavljao“

– Pamtiću ga kao izrazito duhovitog čoveka,  mudrog čoveka, nesvakidašnje širine i kao nekoga ko se u pozorištu nikada nije ponavljao , ističe Rigonat dodajujući da Dejan Mijač  spada u retke koji su  otišli  iz pozorišta, a da nije postao uobražen.

– Nije mislio da o pozorištu sve zna, već je za njega pozorište ostalo tajna koja se odgoneta. I, pored tolikih velikih i izuzetnih predstava, a gledala sam ih od „Pučine“ , pa sve nadalje što je radio,  pozorište je za njega bilo i ostalo nešto što ga i dalje inspiriše da otkriva i da misli o njemu kao o nepoznatom. Pored sve svoje veličine. I po tome je redak – konstatuje Tanja Madić Rigonat.

Ona skreće pažnju da je imala sreću u tome da je Mijač uči azbuci pozorišta,  iako je kao profesor, kako kaže, bio strog.

– Bio je jako strog ali on je za mene bio najbolji profesor režije kojeg je imala Akademija. Bio je neko ko nas je podsticao na stalno tragalaštvo za znanjem, upućivao na izučavanje, na dubinsku analizu dramskog teksta. Prvi esej koji smo kod njega čitali kao školski zadatak je bio Tomasa Eliota „Tradicija i individualni talenat.“  Ko je čitao taj esej zna zašto nam je dao da nam to bude važan deo osnove pozorišnog života. Imala sam sreću i da radim s njim, ne samo da mu budem đak.  U Jugoslovenskom dramskom pozorištu radio je moju  dramatizaciju „Mrtvih  duša“.  Puno vremena smo proveli u kreativnom procesu nastanka predstave i u nezaboravnim pričama o životu i pozorištu. Mijač me je nagovorio i da uradim dramatizaciju romana Dostojevskog Zli dusi . Imala sam zaista  priliku da upoznam Mijača i kao profesora i kao pedagoga i kao umetnika.  Ovo je tužan dan za sve nas. On je veliki čovek umetnosti. Mnoge predstave, koje je uradio su antoligijske . Postoje snimci predstava i iz njih se može videtti na koji način je on pomerao naše pozorište ka modernosti . I oni koji nisu gledali njegove predstave, koji su čitali njegove intervjue znaju da su njegove opservacije, njegov govor o nama, o društvu  obeležile i našu javnu misao. To je bilo duboko,  misaono i tačno. Kad je otišao iz pozorišta, prestao da režira, ostao je pozorišno mlad. Duhom, mišlju,  mlad – zaključuje Tanja Mandić Rigonat.