Tanja Mandić Rigonat: Živimo u vremenu novog totalitarizma

To kaže Tatjana Mandić Rigonat na početku razgovoru za Danas povodom premijere drame Dušana Kovačevića „Balkanski špijun“ u njenoj režiji, koja će se odigrati večeras u Narodnom pozorištu u Beogradu. Rigonat ističe da su se najveće izmene ticale biografije likova što je uticalo i na izmene teksta.

* U kakav kontekst ste stavili vašu verziju Balkanskog špijuna i zašto?

– Stvarnosni okvir se promenio, kontekst u kojem se drama dešava. To više nije SFRJ, već Srbija danas. Ilija Čvorović više nije neko ko je ležao na Golom otoku jer je bio staljinista, pa odležao kaznu i krenuo u obračun sa ideološkim neprijateljem, s idejom da čini dobro delo. Osnovno pitanje je bilo“Ko je Ilija Čvorović danas, a ko je podstanar Petar Jakovljević?“.“Balkanski špijun“ je imao jedan stvarnosni okvir kad je drama pisana, a potpuno drugačiji ima danas. Ja ovo vreme osećam kao vreme smišljene proizvodnje društvene i političke paranoje, kao vreme svakodnevne proizvodnje novih i novih neprijatelja i teorija zavera. A najveća zavera je zavera protiv normalnosti, dostojanstva i slobode građanina. Mediji u službi propagande stvaraju nepodnošljivu atmosferu mržnje i nesigurnosti, u kojoj se teško diše, i u službi su kreiranja političke i društvene patologije. Razum posustaje.

* Šta je glavna tematska linija komada?

– Društvena paranoja, tragedija jedne porodice i čoveka koji poveruje u deo te medijske propagande i počinje da vodi svoj rat protiv neprijatelja. S druge strane, podstanar je čovek, koji je pre 20 godina, u periodu između demonstracija i bombardovanja, otišao u Pariz s glavom punom snova. Vraća se u Srbiju da ovde napravi nešto lepo, drugačije. I Ilija i podstanar naši su savremenici. Žrtve u ovoj drami su mnoge. Veliki je tragički realizam te drame danas, njena savremenost je potresna. Dramaturškim izmenama promenjene su ideološke martice originalnog komada, baš kao što se promenio naš svet u proteklih 35 godina. Te protekle godine dale su nove moguće značenjske nivoe i slojeve drami.

* Spomenuli ste medije. Kuda prema vašem mišljenju vodi medijska situacija koja obmanjuje pojedinca i društvo?

– Mediji su posledica politike i nisu svi isti, ali, za razliku od onog vremena kad je postojao jedan stvarnosni okvir kojeg je projektovala partija, danas postoji mnoštvo stvarnosti, jedna od njih je moćna medijska stvarnost kroz koju se širi politička propaganda. Za mene je demokratija polifonija, a mi živimo u vremenu novog totalitarizma, koji je sofisticiran i nije ga lako personalizovati, živimo u neoliberalnom i korporacijskom kapitalizmu, u vremenu kada se zakoni štimaju tako da odgovaraju korporacijama, a osnova demokratije je snaga parlamenta i glasa građanina. Zašto bi zakoni bili suspendovani zbog želje korporacije? Ilija Čvorović je antikapitalista bez stranke i jedino s čime se on identifikuje jeste zemlja.

* Da li je „novi“ Ilija zaslepljen kultom ličnosti?

– Ilija nije poklonik kulta ličnosti. On je ono što je Kovačević napisao „vlasnik ideja o slobodnom čoveku i slobodnoj zemlji“, i to njega određuje, preko tog mosta sam prelazila iz 1983. do 2018. godine. On je čovek koji se oseća poniženim, sebe doživljava kao žrtvu istorije i raznih politika. Ilija je voleo Jugoslaviju, bio svedok njenog krvavog raspada, sad voli Srbiju. LJudi poput Ilije plen su populističkih politika.

* Kako je Ilija zapao u paranoju?

– Lako. Živeći pedeset godina ovde. Koliko istorije, koliko laži, zločina, koliko iluzija se sakupilo na ovom prostoru, u dušama ljudi. Društvena paranoja je različita od dijagnoze koju dobija pojedinac. NJom se svi mi hranimo. Ona vidi neprijatelja kao protivnika nacije, vere, uverenja, i gradi atmosferu u kojoj se svi plašimo jedni drugih. Bilo koji fanatizam je opasan. Zaslepljuje i oslepljuje. Dovodi nas do poremećaja percepcije. Za vreme devedesetih verovali smo da ćemo smenom Miloševića ući u bolje vreme, na kratko vreme i jesmo, a onda su se matrice promenile. Došlo je do pljačkaških privatizacija, vreme socijalizma sada izgleda kao izgubljena Atlantida. Živimo u istorijskom revizionizmu i vremenu strašne propagande, u suspenziji slobode mišljenja, a došli smo do toga da raspravljamo da li je rijaliti kultura ili nije.

* Ilija kaže „Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste“, ljudima u Srbiji govori se kako je ovde sve super i napredujemo, a veliki procenat ljudi živi u jako lošim uslovima…

– Od sedam miliona stanovnika, milion je gladnih, 450 hiljada nezaposlenih, PKB je prodat, i ovde se prodaje sve, a ako prodaš zemlju, šta ti ostaje? Od 30 do 50 hiljada ljudi napušta godišnje Srbiju.

* Umetnost menja svet i svest, ali koliko je njena poruka u stanju da dopre do šire publike?

– Sve što pročitamo i vidimo utiče na našu duhovnu dimenziju. Mi smo bića duha. Sve što sam čitala, gledala uticalo je na formiranje moje ličnosti i pogleda na svet. Za mene je Ana Karenjina stvarno biće, baš kao i grofica Sanseverina, Frederik Moro, Kirilov itd. Apsolutno sam sigurna da ljudi ne bi gledali rijaliti da se u isto vreme pušta dobra domaća ili strana serija, filmovi… Znam koliko ljudi hrli u pozorište kad je cena karata povoljna. Sve što pročitamo i vidimo utiče na našu duhovnu dimenziju. Propast nastaje kada prema tim ljudskim dimenzijama delujemo logikom tržišne politike. Rijaliti je lukava forma, jer je u njenoj bazi matrica koja govori – sve je dozvoljeno, bez srama, za minut slave i pare. To je produkt neoliberalnog kapitalizma koji te od malena uči kako je sve dozvoljeno radi novca, i vodi se parolom „čovek je čoveku vuk“. Iako konkurencija postoji, u osnovi svega ipak stoji solidarnost, jer da zlo pobeđuje ne bi bilo civilizacije i ne bi nas bilo. Tragedija je što televizije koje imaju nacionalne frekvencije koje smo im mi dali, rade protiv nas, i umesto da imaju kulturnu, obrazovnu dimenziju, one su destruktivne. A tako lako cinično mi zvuči poruka – uzmi daljinski, promeni program. Hoću da promenim program, kako da ne, ali i sve vlasti koje manipulišu potrebom i pravom čoveka na kulturu i umetnost. I normalnost.

Prvi korak

Upitana na koji način bira glumce Tatjana Mandić Rigonat kaže da ona zapravo misli kroz glumce – Mislim kroz glumce i kroz ono što sobom nose kao svoju neponovljivu boju i dramsku snagu. Podela je prvi autorski korak reditelja u stvaranju smisla, jezika predstave scenskih značenja, mogućih i željenih emocionalnih i misaonih putanja. Od prvog trenutka mišljenja o „Špijunu“ LJubomir Bandović je bio Ilija Čvorović.

Pozorište nas okuplja

Na pitanje o mestu teatra danas Tatjana Mandić Rigonat kaže: – Za mene je pozorište Agora, misliti naglas, zajednički pretresati temu, u određenom estetskom i etičkom ključu. U njemu se povezujemo da preispitujemo, to je odgovornost pozorišta, da nas okupi da mislimo i osećamo.