Tapiserija kao tajno oružje

Ovu vest objavili su na naslovnim stranama vodeći britanski dnevnici krajem prošle nedelje, kada je francuski predsednik Emanuel Makron posetio britansku premijerku Terezu Mej. Tema razgovora dvoje političara bila je sasvim očekivano Bregzit i odnosi ove dve evropske zemlje nakon njega. Kao znak dobre volje francuska strana je odlučila da Britancima pozajmi na pet godina jedno od najznačajnijih dela srednjevekovne umetnosti. Ovu pozajmicu odobrio je Predsednik Pete republike lično i to će biti prvi put nakon 1945. da tapiserija napušta Francusku. Danas se ona čuva pod posebnim uslovima u Muzeju u Bajeu. Jedina kopija koja je identična originalu u Engleskoj se čuva u muzeju u Redingu od 1985. godine.

Ova tapiserija široka 50 i duga 70 centimetara veoma je važna za Britance. Na njoj su oslikane scene iz bitke kod Hejsatingsa 1066. godine. U istorijama umetnosti i po enciklopedijama se može pročitati da tapiserija priča priču normanske invazije na Englesku. Na jednoj strani, Englesku su branili Anglosaksonci, koje je predvodio Harold Drugi Engleski, a na drugoj su bili Normani koje je predvodio Vilijam Prvi osvajač . On je polagao pravo na engleski presto, u skladu sa dogovorom koji je imao sa pokojnim kraljem Edvardom. Sa druge strane, Harold Drugi je bio najuticajniji vlastelin u Engleskoj pa je prenebregao Edvardom i Vilijamov dogovor. Smatrao da je da mu engleski presto pripada. Priča o ovom umetničkom delu možda najilustrativnije oslikava komplikovane odnose dve velike evropske sile.

Najraniji zapisi o ovom delu potiču iz popisa inventara katedrale u Bajeu, a samo poreklo platna je i danas predmet spekulacija i kontroverzi. U Francuskoj se veruje da je tapiseriju naručila, a možda i učestvovala u njenoj izradi, zajedno sa svojim dvorskim damama, Matilda Flandrijskla, žena Vilijama Osvajača, pa se ova umetnina često naziva i „Tapiserija kraljice Matilde“. Međutim, ozbiljnijom istorijskom analizom došlo se do zaključka da je platno naručio polubrat Vilijama Osvajača, Odo, koji je bio i biskup Bajea. Ovoj tezi idu u prilog tri podatka: na tapiseriji se pojavljuju trojica Odovih ljudi, tapiserija je nađena u katedrali Bajea, koju je sagradio sam Odo i naručena je u isto vreme kada je počela izgradnja katedrale, i završena 1077, kada je katedrala i osveštana.

Ako se pretpostavi da je Odo naručio tapiseriju, onda je isto bilo najverovatnije rađeno u Engleskoj, pošto je Odovo biskupsko sedište bilo u Kentu. Takođe, latinski tekstovi na tapiseriji sadrže mnoge anglosaksonske idiome, a kao i sve postojeće tapiserije iz tog vremena u Engleskoj, rađene su istom tehnikom uz korišćenje istih boja. Budući da su najveštiji majstori u izradi tapiserija onoga doba, kako se veruje bili monasi iz manastira Svetog Avgustina u Kanterburiju, koji se nalazi blizu Kenta, najverovatnija je pretpostavka da su tapiseriju izradili upravo oni.

Tapiserija je ponovo pronađena krajem 17. veka u Bajeu. Tokom francuske revolucije, borci za Republiku su nameravali da ovim platnom prekriju kola sa oružjem i municijum, ali je nepoznati poštovalac umetnosti shvatio njenu vrednost i zamenio je drugim pokrivačem. Napoleon tapiseriju 1803. prenosi u Pariz kako bi mu poslužila kao inspiracija za invaziju na Englesku. Kada je invazija otkazana, delo je vraćeno u Baje. Drugi svetski rat tapiserija je preživela u podrumskom depou Luvra.

Predsednik Emanuel Makron i njegovi savetnici znali su šta rade. Kultura se pokazala kao odlična diplomatska veština ili čak oružje. Tapiserija iz Bajea nije odabrana slučajno kao poklon premijerki Terezi Mej. Reč je o francuskom nacionalnom blagu koje je tipičan je primer anglosaksonske umetnosti.

Tokom novije istorije Britanci su dva puta pokušali da umetninu dopreme u domovinu i to povodom krunisanja sadašnjeg državnog i crkvenog poglavara kraljice Elizabete Druge 1953, ali i 1966. kada se obeležavalo 900 godina Bitke kod Hejstingsa. Poznavaoci diplomatskih odnosa dve zemlje ovaj gest tumače kao francuski znak dobre volje, koji će ublažiti tenzije u pregovorima Britanije o izlasku iz Evropske unije, ali i učvrstiti i produbiti francusko-britanske veze.

Pregovori ministarstava kulture na liniji Pariz – London trajali su nekoliko meseci. Još uvek je, međutim, nepoznato, gde će delo biti izloženo. Među najozbiljnijim kandidatima za izlaganje je Britanski muzej. Njegov direktor Hartvig Fišer je poručio: „U pitanju je gest ogromne velikodušnosti i dokaz dubokih veza naše dve zemlje. To je zasigurno i najznačajnija pozajmica Francuske Ujedinjenom Kraljevstvu. Biće nam čast da tapiseriju pokažemo odakle će biti najvidljivija i u Britaniji i u svetu.“

Britanski istoričar Piter Frankopan, autor knjige „Put svile, nova istorija sveta“, u autorskom tekstu u „London ivining standardu“ piše da „ponuda predsednika Makrona da pozajmi ‘Tapiseriju iz Bajea’ Ujedinjenom kraljevstvu je maestralan diplomatski potez“. On kaže: „Čak i najtvrdoglaviji bregzitovac u ovome može da prepozna gest evropskog lidera koji pruža ruku prijateljstva u vreme nesloga i teškoća. Možda bi Jelisejsku palatu trebalo da pitamo s kime bi najviše voleli da pregovaraju onda kad Britanija stvori ozbiljnog političara. Čak bismo mogli da organizujemo još jedan referendum, pa da opet glasamo ko bi to mogao da bude.“