Tatjana Mandić Rigonat: Izgubila bih talenat kad bih sa scene govorila, a u medijima ćutala

Ja imam dužnost prema samom sebi, pisao je i Ibzen kad je birao da iz jednog pozorišta pređe da radi u drugo pozorište. U Norinom liku čuje se Ibzenov glas, njegova misao, kao što je Flober pisao. ‘Ema Bovari – to sam ja’, kaže u razgovoru za Danas Tatjana Mandić Rigonat, u čijoj se adaptaciji i režiji Ibzenov komad “Nora” – Lutkina kuća” posle 100 godina 23. decembra trijumfalno vratio na Veliku scenu Narodnog pozorišta u Beogradu.

Ako je “Nora” posle 122 godine od nastanka lako ušla u našu stvarnost, šta je za Vas bio izazov u adaptaciji i režiji uprkos njenom odsustvu sa repertoara čitav jedan vek?

– Za mene je “Nora – Lutkina kuća” nulta pozicija, drama od koje se polazi kad razmišljamo o sudbini i pobuni žene. Za Ibzena je žena kontinent, nedovoljno otkriven. Zanimalo ga je sve ono što sputava razvoj žene u njenoj jedinstvenosti. “Norino” nedostajanje na repertoaru više je nego rečito. I danas kad tema žene postaje objekat za lukrativne instrumentalizacije, a žene širom sveta govore o raznim oblicima zlostavljanja, kontrole, neslobode, mislila sam da je važno vratiti se na suštinu, na ključnu dramu – Ibzenovu “Noru”. Adaptacija originala je i jezička i dramaturška. Pisala sam scenario „Nora“ kao kombinaciju dramskog dijaloga i neverbalnih slika. Ibzen je pisac koji je snažno drmao stubove društva svog vremena, surov pisac, dubokih uvida u psihologiju čoveka. Izrazito kritičkog oka, slikao je život onakav kakav jeste, bez milosti. I pre pojave psihoanalize, dok još nije postojao formulisan pojam nesvesnog, duboko je uronio u psihologiju čoveka. Frojd, Jung, Ferenci, Lu Andreas Salome, analizirali su likove iz Ibzenovih drama kao da su to živi, stvarni ljudi. Izazov je bio rad sa glumcima, ospoljavanje Norine unutarnje drame, onog skrivenog, što je razdire, tajni svet žene, njeno nesvesno, ritam emocija. Svaki lik ima svoju intimnu dramu. Te drame se ukrštaju. Izazov je bio i kako ukupno zbivanje prevesti u današnje vreme, da likove prepoznamo kao sebe same ili ljude koje poznajemo. Izazov je bio pravljenje glumačke podele. Nada Šargin je glumica velike suptilnosti i snage. Bila je moja inspiracija. A sad posle otvorenih generalnih proba i premijere sa stajaćim ovacijama, mi kao ekipa predstave znamo da je “Nora” zaživela, da se dogodilo ono nešto – magični trenutak u pozorištu.

Da li bi žena i u današnjem svetu, koje nazivate tehno feudalizmom, mogla da lako zalupi vrata svojim muškarcima – ocu, suprugu, u našoj tradiciji i sinovima, kao što je to Nora uradila svom Torvaldu Helmeru?

– Kad je Nora zalupila vrata kuće u kojoj je živela, to je bio tresak koji je odjeknuo, jer rekla je ‘ne’ hipokriziji, lažima i patrijarhalnoj dogmi. Ona je imala snage za to. Mislim da patrijarhat ovakav kakav jeste ne bi postojao bez podrške žena, njihovog svesrdnog ulaganja u tu vekovnu konstrukciju, intimnu, društvenu, koja doduše ima razne modalitete. Naravno da vreme u kome sada živimo nije identično vremenu u kome je Ibzen pisao, kada se postavljalo pitanje da li je žena čovek ili dopuna muškarcu. Danas se to pitanje na takav način ne postavlja. Ali bez obzira na pravo glasa, veći stepen ekonomske samostalnosti, tri talasa feminizma, seksualnu revoluciju, razne emancipatorske ideje i pokrete, i dalje živimo u muškocentričnom svetu. Moje stanovište je da revolucija počinje od promene samog sebe, ma kakav svet da jeste. To važi i za žene i za muškarce i sve druge… Od pitanja ko sam ja, od preispitivanja samog sebe i dovođenja u pitanje sopstvene pozicije u braku, porodici, društvu. “Nora” je drama koja je pokrenula brojne polemike, inspirisala mnoge pisce da pišu nastavke ovog komada. Razmaštavalo se na temu šta se dogodilo sa Norom posle Ibzenovog dramskog kraja. Najpoznatija je drama Elfride Jelinek. Za mene je to kao priželjkivanje nagrade ili kazne za Norin čin hrabrosti. Poenta nije ni u nagradi ni u kazni. Poenta je u onome što se dogodilo u Norinoj duši, u njenom biću – trenutak obasjanja istinom, šta je njen život bio, kakva je ona bila, a kakav njen muž i nepristajanje na mimikriju, ulogu žrtve i neljubav. Misliti sopstvenom glavom, imati svoje misli, odluke, preuzeti odgovornost za svoj život to je Ibzenova misao da ‘svaka ptica treba da peva iz sopstvenog grla’. To jeste individualizam, što nije isto što i hladni narcizam i egoizam. Pisao je da ljudski rod mora da počne da gradi svet iz početka i počne od pojedinca. Taj izuzetni pojedinac, graditelj, jeste Nora.

Pobuna protiv samog sebe jedan je od osnovnih hrišćanskih koncepata na ličnom planu. Ibzen, a i njegovo delo imaju kontradiktoran i komplikovan odnos prema religiji. Da li “Nora” može da se stavi u širi religijski hrišćanski koncept, koji možda nije u prvom planu? Na kraju, da li je slučajno to što su premijera i prva repriza ove produkcije uoči božićnih praznika po gregorijanskom kalendaru?

– Ne mislim da postoji ikakva kontradikcija u Ibzenovom delu. Naprotiv, postoji jasna misao: ljubav i brak nisu sinonimi baš kao što vera u Boga i Crkva nisu isto. On je pisac izvan svake dogme, onaj koji preispituje sve. To je sloboda kritičke misli. Drama se zbiva u vreme Božića. Praznuje se Hristovo rođenje. U Lutkinoj kući svetli veliko božićno drvo, veliko kao što je veliki i Ego Norinog muža, novopečenog direktora Deoničarske banke, a međuljudske odnose razdire laž. Na ovoj planeti žive milioni ljudi koji se izjašnjavaju kao hrišćani koji idu u crkvu, a svet grade kao surovo mesto u kojem je čovek čoveku vuk, novac Bog. U ime Boga gorele su lomače, proganjani jeretici, pokretani ratovi. Danas u ime profita takođe gori planeta, a oni koji te ratove vode zaklinju se da su hrišćani. Ibzen je kritikovao licemerje. Verovao je da će promene u društvu doneti žene i radnici, oni koji su u istoriji najviše patili. Ibzen je Bibliju držao na radnom stolu, ali Volter i Kjerkegor su ključni mislioci koji su uticali na razvoj Ibzenove misli. Reč koja se najčešće pominje u “Nori” nije ljubav, nego novac.

Koliko ste uspeli da u ovom komadu držite ravnotežu između ženskog pitanja i univerzalnosti ideje o ličnom oslobađanju?

– Individualizam i feminizam kod Ibzena su povezani. Ibzen nije mislio da je napisao programski feministički komad. Ali u Kini za feminizam se kaže norizam, ili noraizam. Bitna je tema metamorfoze i muškarca i žene. Mogućnost promene. Pitanja kako biti svoj, kako se postaje svoj čovek. To znači birati čemu kažeš ‘da’, a čemu kažeš ‘ne’. Čovek sebe izgrađuje kroz izbore, kroz ono što čini i mora biti svestan odgovornosti pred sopstvenim izborima. Zato ova predstava i jeste sagledana u duhu filozofije egzistencije. Kjerkegora je Ibzen čitao kad je imao osamnaest godina. NJegovo delo “Ili-ili”, tek objavljeno dobio je od DŽordžine Kraford, obrazovane žene koja je imala najbogatiju biblioteku u Kristijaniji, današnjem Oslu.

Postoji li pozorišna ili filmska produkcija “Nore” koja je uticala na Vas dok ste radili na ovoj predstavi?

– Ne, ne postoji. Uvek tragam za svojim glasom i trudim se da svaka moja nova predstava ne liči na onu prethodnu. “Nora” ne liči na Čehovljevog “Ivanova”, “Balkanskog špijuna”, “Veneru u krznu”, “Dabogda te majka rodila”… Sledim svoju intuiciju, znanje. Svakoj režiji prethodi istraživanje. Naravno da sam pročitala puno toga o ”Lutkinoj kući”, razna tumačenja drame i Norinog lika. Kroz predstave pokušavam da razrešim nešto što se mene kao čoveka duboko tiče i trudim se da ne budem deo nikakve pozorišne mode oponašanja, nego da zaista razvijam svoju misao i emociju. Režija je razgovor i sa piscem čije delo postavljam na scenu i sa vremenom u kojem živim, sa publikom. Posle predstave u komentarima čula se rečenica, Norina rečenica koju upućuje mužu: ‘Mi moramo da razgovaramo.’ I stvarno, i kao pojedinci i kao društvo mi moramo da razgovaramo, da osvojimo slobodu razgovora, da čujemo jedni druge.

Koliko smo kao društvo spremni da se, kao Nora, suočimo sa lažima, predrasudama i istinom o sebi?

– Savremeni svet je komplikovan, utoliko što smo bombardovani mnoštvom informacija i što je jako teško stići do istine. Živimo u medijskoj kapsuli koja melje, ispira mozak, budi u ljudima ono najgore. Mnogo ljudi koje znam više ne sluša vesti, ne čita novine, ne gleda TV, ne mogu više da podnesu političku propagandu, medijski rat, projektovanu stvarnost, razne analitičare koji vrte priče u korist vlasti ili opozicije ili interesnih grupa. Neki žive na Tviteru i bilduju svoj tviter ego. Mržnja je gusta i otrovna kao i vazduh koji udišemo. A da li smo sposobni da se suočimo sa stvarnošću – naravno da jesmo! Videli smo u protestima, koje su organizovali “Kreni, pokreni” i druga ekološka udruženja, da jasan cilj, insistiranje na pravnim argumentima imaju smisla. Rio Tinto je simbol ekonomske okupacije i devastacije zemlje. Nije poenta u poruci ‘Rio Tinto, marš sa Drine’, nego ‘Marš svi!’ I nemačke i kineske i sve druge kompanije koje uništavaju zemlju, a dobro su se utalile sa propagandistima koji nam objašnjavaju da je sve to za naše dobro, da je tragedija koja nam je namenjena progres. Svet je došao kod nas sa kolonijalnom logikom. Mi o ovoj temi pričamo 2021, a to je trebalo da radimo i prethodnih godina. Odgovornost medija je da pažnju usmere na bitne stvari pogotovo kad opozicija to ne čini, zaneta svojim autističnim borbama oko liderstva. U društvu se moraju plasirati činjenice, a ne obrađene propagandne interpretacije. S jedne strane imate medije u rukama države, gde aktulena vlast, bilo koja, a sadašnja brutalno, kontroliše medije. S druge stane, imate koncetraciju medijske moći u rukama krupnog kapitala. Tako da je istina žrtva. Zato je tu umetnost, pozorište kao društveno mesto gde preispitujemo sve. I u njemu istina i dijalog zaista postoje.

Umetnički i građanski angažman

Da li Vaš umetnički pristup diktira i određeni javni angažman umetnika kad je reč o društvenim problemima?

– Angažman doživljavam složeno. Mislim da je bilo koji umetnik, muzičar, pisac, reditelj… stvaranjem dela, ako to delo ima umetničku vrednost, angažovan zato što daje nešto jedinstveno ovom svetu – sadržaj, misao, stil, umetnički oblik. Važan je i građanski angažman. Umetnici imaju pristup medijima, izloženi su pogledu javnosti, pa kao vid poštenja i odgovornosti doživljavam i to da govore o problemima društva, bez obzira na moguće posledice. Posledice mogu biti svakakve – od javnog unižavanja, do onemogućavanja da rade. Ja biram da govorim. Ako bih ćutala, izneverila bih sebe i pred sobom samom izgubila pravo da sa scene propitujem odnos pojedinca i sveta, da režiram dela Dostojevskog, Čehova, Ibzena, Nušića… Mislim da bih izgubila i talenat kad bih živela kao podvojena ličnost: ona koja sa scene govori, a u medijima ćuti. Imati svoj stav, neminovno za sobom povlači osudu. To nikad u istoriji nije bila prijatna pozicija.

Da li bi Bernhard preživeo da je srpski pisac

– Na reditelja Gorana Markovića obrušila se sva prljava mašinerija ove vlasti po metodu već viđenog. Kroz to su do sada prošli i predsednik SANU, i Sava (Janjić), i vladika Grigorije i mnogi, mnogi, mnogi… Ali, u ovoj priči ne radi se jedino o medijskom progonu, uz izvrtanje onoga što je Marković rekao, a ima pravo da misli i govori onako kako oseća vreme u kojem živi, dopadalo nam se to ili ne, mislili kao on ili drugačije. Ovde se radi i o onemogućavanju da umetnik radi, stvara. Filmski centar Srbije, njegov Upavni odbor, postao je mač u rukama vlasti. Ne zaboravimo šta se dešava sa filmom “Košare” mog kolege Balše Đoga. Prekinuto je snimanje!!! I ne zna se kada će i da li će film biti snimljen. O svemu što se dešava oko Balšinog filma, može da se snimi triler. Onemogućiti umetniku da radi isto je što i ne dati mu da živi. Šta bi ova vlast uradila sa Tomasom Bernhardom da je živ? Da li bi je on preživeo da je srpski pisac? Šta bi radila sa Ibzenom, koji je nemilosrdno kritikovao stubove društva i govorio da buržoaziju treba giljotinirati – komentariše Tatjana Mandić Rigonat aktuelne progone na srpskoj umetničkoj sceni.

Gornje Nedeljice, doktrina šoka, ekonomska okupacija

– Bila sam u Nedeljicama jer sam želela da upoznam ljude koji se bore za svoje njive, plodnu zemlju, i za sve nas kojima ova zemlja nešto znači, koji je volimo. Želela sam da budem na licu mesta. Tačne informacije, iz prve ruke, i solidarnost su neophodni. Ekonomska okupacija je kontinuitet koji traje i koji neće biti preko noći zaustavljen. Mi smo u situaciji da smo kao i Nora spoznali veliku laž i iluziju koju smo živeli. Kod nas je sprovedena doktrina šoka, uvijena u priče o demokratiji i ljudskim pravima, a došli smo do tačke da se borimo za zemlju, vodu, vazduh – za opstanak. Pažnju su nam zaokupile razne afere koje nam se na dnevnom nivou isporučuju kao meni, dok je glavni tok, pljačke, rasprodaje zemlje na veliko i malo, relativno mirno tekao. Recimo, pre dve godine kad su bili veliki požari u Australiji, Rambo Amadeus je gostovao u “Utisku nedelje” i pričao o ekologiji, o povezanosti svega što se događa na planeti. Komentari posle toga bili su grozni – šta on sad priča o tome kad je biti ili ne biti, ići na izbore ili ih bojkotovati. Bojkot je bila glavna tema. Afirmacija bojkota koji sam, i onda i sada, doživljavala kao antipolitiku i nesposobnost da se očigledno nezadovoljstvo građana opoziciono artikuliše. A i tada je postojao Rio Tinto kao i druge kompanije koje pustoše i zagađuju zemlju. Samo ta tema nije bila u fokusu, ni medijski vidljiva. Sad je trenutak da se svede šta jeste naše, a šta nije naše. Prodali su i institut “Jaroslav Černi”. Ta privatizacija je katastrofa. Za tranziciju se govorilo da će biti bolna i da je taj bol normalan, da će nas on valjda dovesti do ozdravljenja u raju života u kapitalizmu. To je stvarno cinično. Tranzicija je pokazala svoju tamnu stranu i mislim da smo mi upravo u Norinom trenutku kad moramo da preispitamo surovo bukvalno sve i počnemo da mislimo budućnost – kaže Tatjana Mandić Rigonat.