Teatar i javnost

U Novom Sadu, usled požara u kafeu Laundž, 2008. godine, i u diskoteci Kontrast, 2012. godine, od gušenja dimom ili zadobijenih opekotina, život su napustili ovi mladi ljudi, uglavnom srednjoškolci ili studenti: Mirjana Pekić, Miloš Pekić, Milena Kolundžić, Branka Saković, Boris Bjekić, Dušica Kulaš, Marija Gavrančić, Vladan Dragović, Marina Aničić, Tamara Miladinović, Milena Dalmacija, Zoran Ignjatović, Marko Pavlović, Renato Vuković.

U Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu, takođe četrnaestoro žena i muškaraca, pripadnika tri generacije, u jesen 2016. godine, izlazi na pozornicu da govori, glumi i peva, daje odgovore i zadaje pitanja u ime onih četrnaestoro usmrćenih mladića i devojaka, da ih nakratko vrati u život, među nama i sa nama, da bismo zajedno mislili o uzroku njihove zajedničke smrti, i da bismo progledali do pitanja: radili se tu, u stvari, o ubistvu?

Glumice i glumci su Alisa Lacko, Marko Savković, Sanja Ristić Krajnov, Lidija Stevanović, Draginja Voganjac, Sanja Mikitišin, Dimitrije Aranđelović, Stefan Vukić, Marko Savić, Zoran Bogdanov, Dušan Jakišić, Miodrag Petrović, Dragan Kojić, Nina Rukavina.

A odgovor na pitanje glasi: da, reč je o ubistvu. Ko je počinio ovo ubistvo? Niz neodgovornih postupaka više lica u lancu ozakonjene neodgovornosti! Komplikovan odgovor?

Ubistvo četrnaestoro omladinaca i omladinki omogućile su i one izdate dozvole za rad kafiću i diskoteci, uprkos neispunjenim uslovima za takav rad, a te dozvole izdate su na osnovu potvrda o zadovoljenju propisa koje su izdale druge instance, među kojima je i potvrda o protivpožarnoj zaštiti… Ubistvo četrnaestoro omladinki i omladinaca omogućila su neodgovorna ponašanja pravnih lica i fizičkih lica, službenika gradske uprave i vlasnika i radnika diskoteke i kafića. Ukratko, način rada sistemskog javašluka, ili javašluka kao sistema, počinio je ovo ubistvo. Zaključak: živimo u državi koja je načinom svog funkcionisanja pretnja smrću svojim građanima.

Tamo gde smo bili 2008, u Laundžu, i 2012. god, u Kontrastu, nalazimo se i danas. To je opipljivo jasno u predstavi „Požar. Laundž/Kontrast ili Tamo gde smo stali“, čiji su tekst, prema dokumentima, napisali mladi reditelji Mia Knežević i Momčilo Miljković, a Kneževićeva ju je i režirala.

Ova predstava, koju smo prekjuče gledali na gostovanju u Narodnom pozorištu u Beogradu, i emotivna je i diskurzivna: ganula nas je duboko i razgovetno postavila pitanje: u kakvom to društvu živimo? Tačnije, kakvo smo to društvo pristali da činimo?

Mladi ljudi, rediteljka Knežević i njen kolega Miljković, ovde u svojstvu dramaturga, svoj pozorišni put, na samom njegovom početku, odredili su na najuzvišeniji način. Od njih se sada puno očekuje, jer očekuje se od onih koji daju, a ne od onih koji nemaju šta dati.

Njihova predstava oblik je drame koji nazivamo verbatim. A to je onaj momenat kad pozorište ustupa sebe društvu kao prostor-vreme u kojem se može konstituisati javnost. Jer javnosti u ovom društvu ima još samo u malim, sporadičnim enklavama.