Teatarska zbilja u koliziji sa zlatnim dobom opštih iluzija

Dakle i u kvantitativnom, a što je još poraznije i u kvalitativnom smislu smo – nadam se – dotakli dno pozorišnog života. I kada kažem „nadam se“, to znači da želim da verujem da se ispod ove razine ne može ići, ali kako se to ove godine često čulo u foajeima srpskih pozorišta nakon odgledane premijere – nada poslednja umire!

Permanentno zabadanje glave u pesak svih onih koji su odgovorni za ovo stanje, krštavanje objektivne kritike, koja je zasnovana na dostupnim činjenicama, atributima „defetističke tirade“, ili pak, što je postao manir u poslednje vreme, izvođenje stručne kritike izvan domena profesije na način da se ta kritika tumači kroz političku prizmu tako što se svi oni koji ne vide carevo novo odelo proglašavaju opozicionarima, a oni koji hvale svaki štep tog odela golog kralja trudbenicima sveopšteg zlatnog doba, dakle sve ovo je godinama unazad uticalo da dođemo u ovakvu situaciju, u kojoj su jasno detektovane opasne tendencije – nerazumevanje mnogih instanci vlasti šta su specifičnosti kreativnog procesa u teatru – počele da uzimaju vidljivi danak.

Smanjenje broja zaposlenih u javnim preduzećima i institucijama, koje je sprovedeno linearno, te zabrana zapošljavanja, doveli su do velikih problema najpre u ansamblima teatara, a potom i u stručnim službama i tehnici.

I dok smo mi ukazivali da se, paralelno sa smanjenjem kapaciteta stručnih službi, umnožavaju birokratske procedure koje su inkompatibilne sa teatarskom praksom, što ozbiljno utiče na kreativni proces, dok smo kao važan problem označavali odumiranja umetničkih zanata, što dovodi u pitanje kvalitet izrade scenografije i kostima, teatri su ostajali bez ljudi čije odsustvo dovodi u pitanje čak i izvedbu postojećeg repertoara, pa tako danas – a ovo je najdrastičniji primer – imamo jedan profesionalni teatar u kojem nema sistematizovanih mesta svetlo majstora, tonca, inspicijenta i suflera, ljudi bez kojih se ne mogu odigrati predstave!!!

Dakle, darvinistički uprošćeno rečeno: dok pozorištnici govore o problemima sa perspektivom evolucije, vlastodršci dovode u pitanje i prostu reprodukciju.

Svako ko ovu očiglednu i jasnu sliku ne želi da sagleda i da se pobuni protiv nje, bilo da to radi iz politikantskih, utilitarističkih ili čisto autističnih poriva, ozbiljno ugrožava budućnost celokupnog srpskog teatarskog života.

To se posebno odnosi na one pripadnike našeg esnafa koji su na menadžerskim pozicijama, a sa kojih za narednu godinu najavljuju desetine premijera, nikad više gledalaca i nikad više izvedenih predstava, dok iza sebe imaju poražavajuću teatarsku zbilju koja je, na nivou elementarnih i čak lako proverljivih činjenica, u ozbiljnoj koliziji sa novokanonizovanim zlatnim dobom opštih iluzija.

Na planu finansiranja teatara, ali i uopšte ustanova kulture, postoje dva nivoa problema koji se međusobno prožimaju, tj, rade na principu spojenih sudova.

Naime, izrazito male plate, posebno kada su u pitanju neumetnička zanimanja u pozorištu (gde su primanja manja od poštara koji su onomad glasno štrajkovali, a tiho se zadovoljili mrvicama) se ne mogu povećati bez povećanja budžeta teatara, čak i da postoji dobra volja da zakonodavac sagleda, već ko zna koji put pomenute, specifičnosti procesa rada. A kako povećavati budžete teatara kad mnogi od njih nisu u stanju da, što zbog lošeg menadžmenta koji se ne bavi planiranjem, što zbog nedostatka kapaciteta u stručnim i tehničkim službama, potroše i te postojeće budžete.

Naime, stepen realizacije budžeta ustanova kulture početkom decembra ove godine bio je, u proseku, na nivou nešto većem od 60 procenata. Naravno, kada je to objavljeno, mnogi menadžeri, pa među njima i neki teatarski, su brže bolje u roku od 20 dana požurili da isprazne račune.

A da li su to činili u skladu sa zakonom, poštujući tendersku proceduru koja ima svoj vremenski rok, o tome bi trebalo da sude nadzorni i upravni odbori, ili, ne daj Bože, budžetski revizori. E sad, ako vam kažem da u ovoj zemlji postoji čak i pozorište koje skoro deset meseci nema nadzorni odbor, onda se, na osnovu svega ovoga postavlja pitanje da li naše sasvim opravdano zalaganje za uvećanje budžetskih sredstava ima smisla kada sagledamo stanje, pre svega kadrovsko, u koje smo dovedeni.

Na eventualno pitanje šta je rešenje svih ovih nagomilanih problema, prvi odgovor pozorištnika trebalo bi da bude jasan i jedinstven: rešenje nije u tome da se okrenemo Dejvidu Koperfildu kao spasitelju.

Rešenje je, možda, u tome da sagledamo šta su problemi koji mogu da budu rešeni u kraćem roku, a među njima su svakako kadrovska popuna pozorišta na planu neumetničkih zanimanja, osvežavanje ansambala, povećanje plata, posebno onih najnižih, te objektivna valorizacija umetničkih i menadžerskih rezultata rada.

Na planu dugoročnih rešenja trebalo bi hitno pristupiti pripremi Zakona o pozorištu koji bi bio donesen u formi lex specialisa i koji bi uvažio – pomenuću još jednom, sa jasnom namerom – specifičnosti procesa rada u teatru!

A dokle god se sve to ne dogodi, važno je da na svim razinama teatarskog života jasno izgovaramo ono što svako od nas vidi – car je go!

I još nešto: ko god misli da je ovo puka unutaresnafska polemika, koja se ne tiče šireg kruga ljudi, dakle ko god dovodi u pitanje ulogu teatra u društvu, trebalo bi da zna da je, još od antičkog doba, teatar bio i ostao važno stecište slobode ljudskog duha i prostor u kojem se postavljanjem bitnih društvenih pitanja, na artificijelan način, valorizuje moralni i svaki drugi kontekst smisla života.

Autor je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu