Tek u pedesetoj sam shvatio da sam profesionalni muzičar

Istom prilikom je izdao i komplet od pet CD-ova na kojima se nalaze njegove najomiljenije kompozicije od 1974. do 1982. godine. Zbog fascinacije Đangom Rajnhartom, početkom svoje karijere je dobio nadimak „mladi Đango“. Svirao je sa Četom Bejkerom, Čarlsom Mingusom, Deksterom Gordonom, Benijem Gudmanom, Birelijem Lagrenom, Stefanom Grapelijem i mnogim drugima. Neki muzički kritičari kažu za Katrina da je jedan od poslednjih džez romantičara jer njegovu muziku karakteriše poseban lirizam, dok u njegovom uvek prepoznatljivom stilu sving ostaje glavni sastojak.

Srela sam se sa Filipom Katrinom u Briselu, nekoliko dana posle jubilarnog koncerta. On mi je u veoma spontanom i otvorenom razgovoru otkrio neke delove iz svoje bogate muzičke karijere.

– Cela organizacija koncerta je bila dosta kompleksna i ja sam uvek prilično zabrinut pred tako velike događaje, kada treba uklopiti mnogo muzičara. U početku, ideja je bila da sviram samo sa jednim pijanistom, ali posle toga sam odlučio da to budu dvojica pijanista, Nikola Andrioli i Bert van den Brink sa dva bubnjara. Sa jednim od njih, DŽerijem Braunom, koji je Amerikanac, nisam svirao još od sedamdesetih, tako da sam se pomalo plašio kako će se uklopiti sa mojim sadašnjim bubnjarem Antoanom Pjerom. Na kraju sam isto tako pozvao trubača Berta Jorisa i moju ćerku koja je pevala na dve stvari. Kao što možete zaključiti, na sceni je bilo dosta ljudi! – priča na početku razgovora Katrin o svom rođendanskom koncertu. – Veoma sam zadovoljan rezultatom, jer smatram da je ceo koncert bio vrlo dobro izbalansiran. Svako od nas je ostavio mesto drugima i sve je vrlo dobro zvučalo, s obzirom na to da skoro uopšte nismo vežbali zajedno. Listu kompozicija koje ćemo svirati te večeri smo sastavili dva sata pre koncerta! Želeo sam da se svi osećamo dobro i slobodno. Ja muzičarima nikada ne namećem neka striktna pravila, volim spontanost i imam ogromno poverenje u ljude sa kojima radim.

* Kako je počelo vaše interesovanje za muziku i kada ste shvatili da ćete postati profesionalni muzičar?

– Počeo sam da sviram u četrnaestoj godini, što je dosta kasno, kada mi je otac kupio gitaru. Bio sam očaran Đangom Rajnhartom i Brasansom. Odmah sam počeo da učim džez melodije, jer mi se to posebno dopadalo. Kada sam završio gimnaziju, poželeo sam da se upišem na Konzervatorijum, ali je jedan prijatelj moga oca, koji je bio čuveni dirigent, rekao da bi me tamo upropastili i da sam ja već muzičar! Tako sam se upisao na jezike i posle toga na ekonomiju, jer džez akademija tada nije postojala. U tom momentu ispiti su mi bili važniji od muzike, ali sam uzimao privatne časove klasične gitare tokom devet meseci. Posle završenog vojnog roka nisam znao čime bih mogao da se bavim i tako sam počeo da sviram sa raznim muzičarima. Zato mogu da kažem da sam u nekom smislu samouk i da sam sve naučio od muzičara sa kojima sam radio. Ozbiljnije bavljenje muzikom je počelo kada sam imao tridesetak godina i kada me je čuveni francuski džez violinista Žan-Lik Ponti pozvao da sviram sa njim. On je u to vreme dosta svirao sa Frenkom Zapom. Međutim, ono što je svima smešno je to da sam tek u pedesetoj godini shvatio da sam ja u stvari profesionalni muzičar!

* Sedamdesetih godina ste svirali u grupi Fokus gde ste zamenili Jana Akermana. Možete li nam reći nešto o tom iskustvu?

– To je bilo 1975. kada sam bio sa jednim bendom na svirkama u Holandiji. Jedne večeri su me pitali da li bih zamenio Jana Akermana na turneji i ja sam pristao, iako nisam imao predstavu ni kakva je to muzika ni ko je grupa Fokus. Bilo mi je dosta teško da se uklopim u progresivni rok, jer to nisam nikada svirao, ali sam ipak uspeo da zadovoljim Akermanova iščekivanja. Tek posle mnogo godina sam shvatio koliko je to veliki bend i koliko sam imao sreće da radim sa njima.

* Svirali ste sa najčuvenijim džez muzičarima. Koga biste posebno izdvojili?

– Pre nego što vam odgovorim na ovo pitanje, voleo bih prvo da pomenem da sam isto tako mnogo naučio od ne tako poznatih muzičara, ali naravno njihova imena ne znače ništa široj publici. Za mene je bio veoma značajan džez klavijaturista Lu Benet i njegov bend. Svirali smo stalno zajedno. Sećam se da smo jednog leta neprestano nastupali svake večeri u nekom klubu u Barseloni tokom tri meseca. Što se velikih imena tiče, svirao sam sa Benijem Gurdmanom, Larijem Korijelom, Čarlsom Mingusom, Deksterom Gordonom, Birelijem Lagrenom, Stefanom Grapelijem… ali, posebno bih izdvojio saradnju sa Četom Bejkerom koja je počela ranih osamdesetih. Ustvari on je prvo predložio nekoliko koncerata i ja sam stalno oklevao, jer mi se njegova muzika učinila čudna, bez mnogo nota. Nisam odmah reagovao na to da je on jedinstven i da je njegovo izvođenje posebno. Onda sam postepeno počeo da se osećam veoma dobro kada bih svirao s njim i na kraju smo čak zajedno snimili dve ploče. Čet Bejker je bio neobična osoba, ali na sceni je bio neverovatan! Imao je poseban osećaj za ritam. Obožavam njegov romantizam i melanholiju.

* Koji deo sopstvene karijere najviše volite?

– Na to pitanje mi je veoma teško da odgovorim. Možda period sedamdesetih-osamdesetih, kao što sam vam rekao na početku… Svaka etapa u mojoj muzičkoj karijeri je bila intenzivna i zanimljiva, jer se sve stalno menjalo kako u mom životu tako i u muzici. Pored svega, mislim da je period sa Četom Bejkerom bio jedan od najupečatljivijih.

* Koju vrstu muzike slušate?

– Slušam često džez, to se podrazumeva! U jednom periodu sam mnogo slušao Fets Domina, DŽona Koltrejna ili Majlsa Dejvisa. Jedan od mojih omiljenih džez muzičara je Erol Garner koga i dalje vrlo često slušam. Isto tako volim filmsku muziku, to je za mene nešto posebno. Međutim, klasična muzika je isto tako važna i ponekad me inspiriše u komponovanju. Posebno volim Šopena, Baha, Stravinskog, Ravela Debisija i Satija.

* Kako biste opisali vaš kontakt sa publikom?

– Za mene je kontakt sa publikom veoma važan. Umetnici su narcisoidni, to je dobro poznato, tako da ukoliko mi publika pokazuje da voli ono što sviram, ja onda pokušavam da dam sve od sebe da to bude najbolje što mogu da im pružim. Najvažnija je ta razmena energije i entuzijazma između mene i publike. Volim da osetim da ljudi cene ono što radim. Isto tako volim da steknem utisak da dajem smisao notama koje sviram. Gde god da nastupam, publika mi govori o magiji i emocijama koje pokreće moja muzika. Zato možda više volim male koncertne sale gde se taj efekat magije više oseća.

* Šta vas inspiriše i kako dobijate inspiraciju?

– To nije lako objasniti… Kada dobijem inspiraciju, ja onda dosta meditiram. To mi pomaže da ideja sazri. Ceo taj proces stvaranja je veoma dugačak. Svaka moja kompozicija počinje na drugi način, ali volim da je DNK, da tako kažem, svake kompozicije prepoznatljiv. Prvo počinjem sa harmonijskom linijom na koju dodajem melodiju. Ponekad me inspiriše neki ritam i onda od toga nastane cela kompozicija.

* Da li bi moglo da se kaže da belgijski džez ima neke posebne karakteristike?

– Nisam o tome nikada razmišljao. Ne verujem u generalizovanje stvari. Verovatno ima razlike između evropskog i američkog džeza na primer, ali ne bih mogao da kažem da je belgijski džez različit od francuskog, nemačkog ili nekog drugog… možda se moze više govoriti o uticajima, a manje o karakteristikama.

* Mislite li da je nova tehnologija mnogo promenila muziku?

– Sigurno da jeste i ne samo muziku, ali da li je pravac u kome idemo dobar, to već ne bih znao da vam kažem. Danas je sve dostupno. Ako poželim da proverim neku melodiju, samo otkucam naslov na internetu ili je odslušam na spotifaju. Isto tako koristim „The Real Book“ gde se nalaze svi mogući džez standardi. Danas čak nije neophodno ni vežbanje s muzičarima pred koncert, to se može obaviti preko skajpa ili mejla. Sećam se kako sam nekada usporavao ploče na gramofonu da bih „skinuo“ neku stvar, a danas je sve na dohvatu ruke. Isto tako mladima koji žele da nauče da sviraju je mnogo lakše, jer imaju sve moguće metode na internetu.

* Da li ste već bili u Srbiji i da li imate u planu neki koncert kod nas?

– Da, bio sam 1985. čini mi se. Sećam se da je moj basista Rikardo del Fra imao neki problem i da ga je zamenio jedan vaš. Bio je to odličan koncert! Sećam se da smo se dobro zabavljali i da sam upoznao i muzičkog kritičara, Svetu Jakovljevića. Za sada nemam još planova za neki koncert u Srbiji, ali bih rado ponovo došao!

* Imate li nekih kokretnih planova za sledeću godinu?

– Ja nikada ne pravim planove. Ne kažem da je to dobro, ali ja tako funkcionišem. Volim da stvari dolaze prirodno i spontano. Meni je najvažnije da kad sretnem neke nove muzičare, čije izvođenje za mene ima smisla i da se međusobno razumemo. Zbog toga uvek volim prvo da isprobam da li dolazi do interakcije ili ne. Eto, možda zbog toga ne volim da planiram unapred s kim ću i kada nastupati.