Foto: PromoU Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, u petak 26. jula u 20h biće otvorena izložba “Tektoniart: Pogrešan rat – Filozofska analiza arhitektonskog konflikta“.
„Tektoniart“ nije samo izložba umetnosti; to je putovanje kroz lavirint strukture i forme, koji nas vodi duboko u srce arhitekture kao izraza ljudske kreacije, ali isto tako i kao svedočanstva o našim greškama i izazovima.
Ova izložba istražuje temu „Pogrešnog Rata“ kroz prizmu arhitekture i umetnosti, pozivajući posmatrače da se suoče s dubokim filozofskim pitanjima o prirodi konflikta i destrukcije.
Kroz monumentalne slike i skulpture koje dominiraju prostorom, podsećam posmatrača na snagu i veličinu arhitektonskih struktura, ali istovremeno ih suočavam s njihovom ranjivošću u kontekstu ratovanja.
„Tektoniart“ postavlja pitanje kako arhitektura, koja bi trebalo da bude simbol stabilnosti i sigurnosti, postaje žrtva političkih sukoba i vojnih operacija.
Umetnici koriste svoje radove da istraže kako su gradovi i infrastruktura često meta napada u ratu, čime se uništava ne samo materijalna struktura, već i duh i identitet zajednice koja ih je stvorila.
Kroz detaljnu analizu arhitektonskih oblika i simbola moći, posmatrači su pozvani da razmišljaju o dubljim implikacijama ratovanja i o tome kako konflikti utiču na svakodnevni život običnih ljudi.
Ova izložba postavlja izazovnu dilemu o potrebi za promenom paradigme u rešavanju sukoba, ističući važnost dijaloga, razumevanja i saradnje kao ključnih elemenata izgradnje mira.
Kroz „Tektoniart: Pogrešan Rat“, podsećam vas da arhitektura nije samo materijalna struktura, već i simbol identiteta, kulture i čovečnosti.
Iako ratovi mogu uništiti zgrade, ne mogu uništiti snagu ljudske imaginacije i volje za promenom. Ova izložba je poziv na akciju, inspirišući nas da se angažujemo u izgradnji sveta gde arhitektura služi kao most ka miru i toleranciji.
Aleksandra Kokotović
„Tektoniart“ je kombinacija reči „tektonika“ i „umetnost“.
U ovom kontekstu, „tektoniart“ označava umetnost oblikovanja i strukturiranja, pri čemu se može referisati na kreativnu manipulaciju materijalima i formama kako bi se stvorila umetnička dela koja istražuju koncepte strukture, forme i kompozicije.
Ključ svakog alhemijskog procesa je namera koja usmerava sile prirode ka konstrukciji ili destrukciji. Ljudska priroda, u kombinaciji sa karakterom i svesti aktivnog pojedinca ili praktikanta, usmerava tok istorije u skladu sa svojim filozofskim i duhovnim svojstvima.
Svaka promena koju primećujemo i svako pravo ili pogrešno skretanje na putanji sudbine civilizacije, zavisi od kvaliteta „materijala“ od kog je čovek sazdan. Kvalitet tog materijala, tj. snaga ljudskog duha se testira svakim danom na pojedinačnom i globalnom planu.
Svaka promena kojoj svedočimo je uzrokovana snagama i slabostima jedinke koja reaguje u skladu sa tim prema promenama koje se dešavaju. U kojoj tački se sile prirode razdvajaju na konstruktivne i destruktivne je pitanje za filozofe, a ne fizičare.
Možda najpre alhemičarsko pitanje, jer se tu obe stvari spajaju u jednu nerazdvojnu celinu, a to je ljudski duh kao osnova svake promene.
Tektoniart upravo govori o odnosu sila, prirodnih elemenata i čovekovog duha. U vremenu kada je sve lažno, pravi metal, čelik dolazi na test samo u trenutku ekstremnih scenarija sa kojima današnjica ne manjka.
Ova serija radova Aleksandre Kokotović se bavi prirodom (duhom) jedne epohe u kojoj živimo, ne nekim specifičnim primerom ili konfliktom.
Obuhvata raspon od neposrednih životnih iskustava koja su delili narodi na Balkanu krajem XX veka, do dešavanja koja su usledila i ne prestaju da se nižu na različitim tačkama planete.
Snaga čelika i snaga ljudskog duha su na testu u svakom od tih situacija i kada dođe do tačke topljenja ili pucanja tada dobijamo rezultat kvaliteta materijala koji je testiran i efekat delovanja odluke koju je čovek doneo.
Po rečima Mišel Fukoa „Ljudi znaju šta rade; često znaju zašto rade to što rade; ali ono što ne znaju je kakav finalni efekat imaju njihova dela“.
Izvitoperenost metala, deformacija, haotičnost i izdvajanje određenih komada iz celine ukazuje na nameru ostavljanja zapisa o utisku koji provejava u prvim decenijama XXI veka.
Sukob kreativne i destruktivne sile čoveka dolazi opet do izražaja u svom ekstremnom obliku. U umetnosti se javlja potreba za novim enformelom poput onog iz pedesetih godina XX veka, begom od stvarnosti, uz jasnu nameru umetnika da ostavi trag svoje duše kroz ekspresiju bez jasne reference.
Materijal na ovim radovima igra ključnu ulogu, jer on nosi simboliku i asocira nas na svakodnevicu arhitekture gradova u kojima živimo i koji menjaju svoj lik iz dana u dan ili bivaju uništavani.
Takođe, u procesu rada, sama umetnica prolazi fizičko iskustvo sa metalom koristeći sopstvenu snagu, silu i alate koji su joj dostupni kako bi opisala i prenela sopstveni utisak.
Ovo lično putovanje predstavlja istraživanje duha i put samospoznaje kroz fizički doživljaj procesa rada.
Zamor materijala je instruktivan i vodi umetnicu ka daljem cilju, šalje poruku svesno ili podsvesno i usmerava je ka zaokruživanju priče o odnosu čoveka i arhitekture; materije i duha; konstrukcije i destrukciije.
Akcija boje, konstrukcija materijala, ubacivanje elemenata poznatog i nepoznatog porekla, stvaraju potreban odnos suprotnosti kako bi se predstavila borba arhitekture stvaranja i moći razaranja.
Utisak pustoši i vrtloga iz kog čovek pokušava da se izvuče, koji na momente dobijamo, deluje beznadežno, dok ne uzmemo u obzir da je sve ono sa čime se suočavamo test na koji možemo jasnom odlukom da odgovorimo potpuno drugačije od onoga što je cilj inicijalne provokacije.
Ovde na delo stupa snaga volje i jačina ljudskog duha, to čini ovu izložbu instruktivnom, a ne samo međašem i tragom u vremenu.
U gradnji kao i u carstvu elemenata, obrada metala predstavlja finalnu fazu ili vrhunac veštine. U drevnim misterijama, oni koji su nosili tajnu obrade metala i baratanja ovim materijalom, znali su šifru delovanja univerzuma i sila koje ga kontrolišu.
Ta drevna veština, koliko god rasprostranjena danas i dalje ima snažnu graditeljsku, ali i simboličku ulogu. Kamenje i staklo, spajaju se metalima, jer nema čvršćeg ni elastičnijeg materijala koji dolazi iz prirode.
Svetlost se prenosi i reflektuje putem metala, a određenim plemenitim metalima se čovek štiti i pročišćava.
Međutim, ovde je u glavnoj ulozi čelik, simbol moći, čvrstine, izdržljivosti, gradnje i razaranja. Čelik je takođe i simbol promene, korozije i propadanja pod štetnim dejstvima spoljnih uticaja.
Čelik je stvorio modernu arhitekturu i savremene gradove, a onda kroz vojnu upotrebu i zadržao svoju destruktivnu ulogu.
Tektoniart nam predstavlja dvojnu ulogu čelika, a u oku posmatrača je da donese odluku koju ulogu će prepoznati i sa kakvom porukom će poneti emociju koju nose ovi radovi.
Da li ćemo sagledavati napregnutost čelika u duhu premošćavanja naših razlika ili tačke pucanja pred kojom se kolektivno nalazimo…
Dušan Zlokolica
Istoričar umetnosti
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
