Telo nam sada svedoči o zaraženoj svakodnevici

Bila sam iznenađena njenim optimizmom, njenom verom u neko drugačije društvo tada s početka 20. veka, u situaciji kada je zatomljena u samici od samo nekoliko kvadrata. Ona je zatvor iskoristila za kreiranje prostora slobode za svoje ideje i svoju viziju budućeg sveta.

Danas njene reči od pre jednog veka zvuče aktuelno:

„Bez slobodne, nesputane štampe, bez neometanog udruživanja i okupljanja nezamisliva je upravo vladavina širokih narodnih masa. Sloboda samo za pristalice vlastodržaca, samo za članove jedne partije – ma kako brojni bili – nije sloboda. Sloboda je uvek sloboda drugačijeg mišljenja… Javni život zemalja sa ograničenom slobodom upravo je zato tako skučen, tako siromašan, tako shematičan, tako neplodan, jer se isključenjem demokratije presecaju svi živi izvori duhovnog bogatstva i napretka. Jedini put ka preporodu je sam javni život, neograničena najšira demokratija, javno mnenje.“

U uslovima karantina danas, mnoge njene rečenice iz pisama iz zatvora zvuče lekovito: one o pticama i životinjama pored kojih prolazimo neprimećeno kada smo van zatvora (van karantina).

Sećam se scene koju opisuje svojoj prijateljici u jednom pismu: kako ptice selice kada putuju na jug odavde, lete sve zajedno, velike i male, a male, kad se umore, popnu se na velike i tako prelaze taj dugi i veliki put zajedno. Mene je ta slika tada podsetila na zajednicu evropskih zemalja u kojoj velike zemlje vode računa o malim.

Danas tu scenu vidim kao nadu da će solidarnost prevladati i u doba korone kod nas, kada nam se vraćaju, evo s proleća, velike ptice i donose nam na leđima i male.

Inače karantin podnosimo dobro! Mi smo primer porodice u kojoj su tri generacije žena zajedno: ja, sa iskustvom mnogih vanrednih stanja, od kojih je ovo samo jedna moguća (možda i poslednja), uvek sa idejom da će sve proći. Unuka i unuk su mali i ne znaju za vanredno stanje pa viču, galame, hoće u prirodu, na svetlost, kod svojih drugara i drugarica.

Između nas je njihova majka u ulozi ‘spoljnog momka’, zaposlene žene, majke, koja pokušava da dostigne nemoguće – da se osećamo kao da nije ono što jeste… Ovoga puta ona nas nosi na svojim krilima.

Ali je diskriminacija nas starijih osoba danas nešto što davi ovo društvo, sada posebno.

Zarobljene, starije osobe (daleko nas je više penzionerki od penzionera) u kućnom pritvoru je čist atak na naše zdravlje. Znano je da starije osobe moraju da se kreću kroz prostor, jer je ono nužni graditelj zdravlja. Zatvaranje nas pod izgovorom da se brinu o našem zdravlju podvala je, i to dvostruka.

Naime, briga da ostanemo u životu je zapravo briga za nezaposlene mlađe koje (skoro svaka) penzionerska porodica izdržava (a mnogo više je penzionerki nego penzionera u toj ulozi). Mi smo garant ekonomskog opstanka u državi – to neko građanima i građankama treba da kaže.

Radim svaki dan, 18 sati kao i uvek tokom ovih mojih 80 godina: ustajem u 6 (ne idem noću u prodavnice, što je još jedna diskriminatorska mera prema penzionerkama), radim do 15 sati, razne stvari: pišem recenzije, preporuke, čitam svoje i tuđe radove, najviše studentske, dajem komentare na razne projekte ili druge vrste predloga da rodno osetljiv jezik bude konačno standardiziran (slušam preko medija i uživo kako uvaženi predstavnici države (ne) koriste rodno osetljiv jezik, nego diskriminatoran).

Preko mejlova vodim korespondenciju sa mnogim ženama u toku dana, iz sveta i grada, uvek uz podsećanje da je žetva velika a radnika malo (da vreme treba štedeti jer curi kao pesak sa dlanova).

Gledam malo TV. Uglavnom samo izveštaj Kriznog štaba u 15 i u 19 sati na N1 i čitam Danas. Tu su podaci o zaraženim, obolelim, umrlim telima. Radi se o telima muškaraca i žena, dok Vođa zagađuje njihove (i naše) umove. Ali telo je očigledno pametnije od razuma i kaže ‘istina je ovo’, bolesni smo, ‘mnogo nas je bolesnih’, a razum dozvoljava da bude zaveden i zamućen rečima.

Telo nam u ovoj situaciji svedoči o stanju zaražene nam svakodnevice u kojoj preventiva i odbrana ne funkcionišu (dovoljno) dobro, a vlast govori našem (raz)umu da jeste dobro i da treba da trpimo.

Telo kaže – NE! A stradaju i ona malobrojna tela koja treba da leče bolesna tela, pa to su uglavnom žene u našoj zdravstvenoj struci! Njima pljeskamo uveče u 20 sati sa naših prozora (malo nas je tada tu, malo). Borba protiv korona virusa je rodno obeležena.

Gledam i divim se telu jer ono se broji, tela su u ciframa, a ko će izbrojati pomerene u (raz)umu, naročito pre najavljenih izbora. Volela bih da Nedim ne bude u pravu kad završava svoj tekst u Danasu – Pandemija će proći, a Vučić će ostati! Više bih volela da odu zajedno. Drugarski je!