Teofil Pančić: Jugoslovenska književnost postoji i postojaće

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Jugoslovenska književnost može da postoji samo u glavama Teofila Pančića i ljujdi sličnih njemu koji, poput nojeva, zaboijaju glavu u pesak pokušavajući da se spasu oid „strašne istine“ odnosno da NIKO NE ŽELI JUGOSLOVENSKU KNJIŽEVNOST osim, zaludjenih denacionalizovanih ljudi, UGLAVNOM srpske nacionalnosti, koji time pokušavaju da pokažu, sebi i svetu, kako su se izdigli iznad uskih nacionalnih granica. Ne znam otkud ovim ljudima ideja da će jedan Hrvat, musliman ili Crnogorac svoju književnost približavati toj „jugoslovenskoj književnosti“, ili je tako zvati? U inostranstvu, „našim jezikom“ govore samo Srbi jer se boje da kažu „govorim srpski jezik“ u strahu od loših posledica po njihov status ili boravak u toj državi. Boje se da će se time zameriti osobi koja ih to pita, posebno ako je ta osoba Hrvat, Bošnjak ili Crnogorac. Još u vreme bratstva i jedinstva, bio sam svedok hiljadama puta, kada je retko koji Hrvat hteo da uzme pasoš koji je ispred serijskog broja imao oznaku SR. Da budem još precizniji, na pitanje „koji je vaš maternji jezik“ 99,99% njih su odgovarali hrvatski. Mogu zamisliti kakvo je stanje danas?! Prema tome ovakvi patetični i, u isto vreme, šuplju napori pojedinaca iz Beograda da se približe Hrvatima, Slovencima, Crnogorcima ili Bošnjacima preko „našeg jezika“ predstavlja težak idiotizam. Naravno ne sporim pravo Teofilu Pančiću da i dalje veruje u ono što ne postoji.

   1. То говорите Ви, Кнежевићу, који, по свему судећи, не требате никакву књижевност, макар када је читање по среди. Престаните да гледате у пупак, и разумите да се књижевност обраћа људима који имају потребу да читају, а таквима је битно да разумеју језик на којем је нешто написано, а сасвим ирелевантно где тај аутор седи док то пише!

      1. Cilj Vašeg bezveznog i bezvrednog komentara je, valjda, da prikažete sebe kao čoveka koji je mnogo čitao i, koji voli da čita? Potreba za čitanjem je univerzalna i nema nikakve veze sa pokušajima pojedinih politikanata, koji bi da preko književnosti napisane „istim“ jezikom reinkarniraju nešto što je davno umrlo. Mislim da kod Teofila Pančića, kao i kod Vas /koji umesto u pupak, gleda, valjda, malo niže/, postoji potreba, ne da se negira hrvatska, crnogorsla, bošnjačka ili bilo čija druga književnost već, da se apstrahuje srpska književnost i izbegne to „retrogradno“ ime. To je za srbomrsce i ljude koji se najviše stide i gade sebe, jedini cilj. Biti nešto drugo, biti ono što nisi. Kompleksi i primitivizam karakterističan za „tešku“ palanku. Autor može da sedi na WC šolji, u kafani, ili bilo gde, ali on piše svojim jezikom, koji on naziva konkretnim imenom i smatra da njegova dela pripadaju toj književnosti, bez obzira ko će, sutradan, čitati to njegovo delo.