Teofil Pančić: Što bi rekli u Kriznom štabu – „sledeće dve nedelje su ključne“

Istovremeno, moglo bi se reći da nikad nije žustrije napadan Ninov žiri i sama Ninova nagrada nego što se to desilo ovaj put.

Pisac Aleksandar Gatalica spektakularno je u medijima objavio da svoj roman povlači iz konkurencije za Ninovu nagradu, pisac Aleksandar Jugović je odustao i od takmičenja za Ninovu nagradu i za „Beogradskog pobednika“, a ovo novoustanovljeno književno priznanje, koje je inicirao zamenik gradonačelnika Goran Vesić, valja podsetiti, prema koncepciji je identično Ninovom.

Dodeljuje se za najbolji roman u protekloj godini, ista je novčana svota za pobednika, ima petočlani žiri, širu i užu selekciju, laureat se proglašava u januaru kao i u slučaju Ninove nagrade i mnoge podseća na onu situaciju sa emisijom “Utisak nedelje” i kopi-pejst TV formatom „Hit tvit” .

Sagovornici Danasa, uprkos otrovnoj atmosferi koja se stvorila i u vezi s književnim priznanjima, smatraju da nema potrebe za dizanjem tenzija, da je polemika vazda bilo, pogotovo kad je reč o Ninovoj nagradi.

Tako misli i Mihajlo Pantić, književnik, kritičar, univerzitetski profesor i član prošlog saziva žirija Ninove nagrade.

– Polemike oko Ninove nagrade, za gotovo pedeset godina koliko je pratim, nikada nisu prestajale, samo su menjale oblik i intenzitet. Odskora se pokazuje da se opšte društvene prilike, odnosno jake polarizacije na književnoj i kulturnoj sceni, reflektuju i na javne rasprave o Ninovoj nagradi, a te se rasprave kreću od negiranja njenog novijeg značaja i oštrih kritika upućenih aktuelnom žiriju, do ukazivanja da je ona, uprkos svemu, i dalje jedina nagrada koja izaziva interesovanje šire čitalačke publike – kaže Pantić.

On ne vidi ništa loše u novoustanovljenim priznanjima, dodajući da će vreme pokazati njihov značaj.

– Kao „protivteža” instituciji Ninove nagrade ustanovljene su nove nagrade za roman („Beskrajni plavi krug”, „Beogradski pobednik”), u čemu, načelno posmatrano, nema ničega lošeg, s tim da će se važnost i značaj tih nagrada pokazati za najmanje deset godina, pod uslovom da opstanu. Nijedna nagrada, pa ni Ninova, ne obezbeđuje nagrađenom romanu kartu za večnost, ali svaka od njih, u zavisnosti od svoje relevantnosti, a posebno od vrednosti nagrađenog dela, podiže interesovanje stručne ili šire javnosti za samu književnost – smatra Pantić.

On primećuje da ni književnost nije ostala otporna na politiku, kao i da je to neminovnost aktuelnog trenutka.

– Nije dobro ukoliko u procenjivanju dela učestvuju vanliterarni, ideologemski osenčeni razlozi, ali kako stoje stvari, danas se politički stavovi intenzivno mešaju i u našu kupovinu na kiosku ili u samoposluzi, pa ni književnost ne može ostati imuna na takav uticaj. Kako god, proteći će još dosta vode Dunavom dok neka druga nagrada ne postane istinski pandan Ninovoj. Jer, dužina njenog trajanja, a najpre lista velikih dela koja su je dobila, makar se ne saglašavao sa njenim aktuelnim statusom, obavezuje svakog ko misli o srpskoj književnosti – zaključuje Mihajlo Pantić.

Odgovarajući na pitanje Danasa kako se žiri izborio s otrovnom atmosferom i pritiscima, predsednik žirija za Ninovu nagradu Teofil Pančić kaže da su radili bez tenzija, u kolegijalnoj atmosferi i da bi na tu lošu klimu, generalno, trebalo staviti tačku.

– NIN-ov žiri je obavio lavovski deo posla, upravo je objavljen i uži izbor, ali ostaje nam još ono javnosti najzanimljivije: najuži izbor za nagradu, i napokon izbor dobitnika. Radili smo i radimo normalno i bez tenzije, u kolegijalnoj atmosferi i uz punu podršku redakcije NIN-a. Spoljni uticaji bilo koje vrste (od „prijateljskog“ lobiranja i samopreporučivanja do neprijateljskog klevetanja i tračarenja) nisu mogli da probiju tu membranu sigurnosti. Ovde bi valjalo staviti tačku, ali znam da javnost zanimaju i neke druge stvari, recimo tako, „atmosferske“ naravi… – kaže Pančić.

On ne vidi ništa dramatično ni u novoustanovljenom priznanju “Beogradski pobednik”

– Što se tiče novoformiranog shadow žirija i black mirror nagrade, neka ljudi rade svoj posao, pa kako (im) bude. Nova nagrada može steći afirmaciju samo relevantnošću svojih izbora, a nikako parazitiranjem na NIN-ovoj. Inače, iz naših do sada objavljenih izbora vidi se da su preklapanja minimalna (tri ili četiri romana), što će reći da govorimo o dve sasvim različite vizije i interpretacije trenutka savremene srpske književnosti i kulture. Iskreno, zabrinuo bih se da je drugačije.

Što se tiče odustajanja Aleksandra Jugovića od takmičenja za Ninovu nagradu, Teofil Pančić primećuje da se on oslonio na dosta čudnu informaciju.

– Naposletku, slučaj“ pisca koji povlači svoju knjigu zbog „čudne“ informacije. Kada ugledne Vučelićeve Novosti (koje već nekoliko godina vode kampanju protiv NIN-ove nagrade) pet-šest nedelja unapred objave da je neka knjiga („Petlja“ Dejana Aleksića) ušla u širi izbor, iako u tom trenutku još ni konkurs nije završen, a kamoli da je širi izbor određen, neko drugi bi se možda zapitao šta je sa tim Novostima i zašto objavljuju nešto takvo. Umesto toga, naš vrli pisac (Jugović) brže-bolje zaključi da to žiri nešto petlja sa „Petljom“… Ali, „informacija se pokazala tačnom“, reći će neko. Možeš misliti. Aleksić je vrlo dobar pisac koji je napisao vrlo solidan roman o kojem se već dosta govorilo, i niko nije morao da bude Nostradamus da zaključi da je veoma verovatno da će takva knjiga ući barem u širi izbor. Sve u svemu, idemo dalje. Što bi rekli u Kriznom štabu: „Sledeće dve nedelje su ključne“ – poručuje Teofil Pančić.

Ivan Milenković, član Ninovog žirija, smatra da se oko ovog priznanja nije sada nagomilala specijalno lošija atmosfera nego što je to bio slučaj ranije. Više je to metastaza koja generalno satire ovo društvo, a ima i pisaca koji se promovišu dizanjem buke protiv Ninove nagrade.

– Ne vidim da se ove godine događa nešto što se nije događalo ranije. NIN-ovo nadmetanje je, ipak, isuviše jak magnet za književni svet – ali i polusvet – da bi mu se odolelo. Utisak da se oko NIN-ove nagrade gomila toksični otpad tek je ispoljavanje zloćudnog tumora koji proždire ovu zemlju, no, ne treba brinuti za NIN-ovu nagradu ukoliko i narednih godina u žiriju budu ljudi od integriteta, poput kolega s kojima sam delio dva saziva. I ove godine manje daroviti pisci pokušavaju da se ogrebu o NIN tako što dižu galamu, pa šta dokače, ali sve je to deo već viđenog folklora. Pomalo dosadno.

Što se tiče „Beogradskog pobednika“, Milenković ga vidi kao prepoznatljiv scenario vlasti dodajući da svako ima prava da bira društvo.

– Pitali ste kako bih prokomentarisao novoustanovljenu književnu nagradu, ali taj igrokaz vlasti i ljudi bliskih vlasti malo šta ima s književnošću, pa ne znam šta bih rekao. Zabavno je jedino što nisu u stanju ništa da smisle sami, pa falsifikuju original. Hit tvit. A vi izaberite u koje ćete društvo – poručuje Milenković, dodajući mu da mu je žao što se ponadao da će grupa pisaca koja poziva na bojkot Ninove nagrade pokrenuti zanimljive polemike, ali da se to nažalost nije desilo.

– Zanimljivo mi je, premda je i bedno, što za sve ovo vreme galamdžije nisu uspele da proizvedu nijedan jedini relevantan književno-teorijski tekst u kojem bi makar pokušali da ospore kompetentnost žirija. Rad žirija, da pojasnim, moguće je osporiti isključivo ozbiljnim književno-teorijskim analizama, što se, međutim, nije dogodilo niti se, zapravo, i može dogoditi. No, ako ne umeju da pišu znaju da dižu dreku po tabloidima. Svakom svoje. Kada se onih osamnaestoro, ili koliko već, neobičnih građana grupisalo i pozvalo na bojkot NIN-ove nagrade, bio sam se poradovao da će se pokrenuti zanimljive polemike, da će da sevnu književno-teorijski argumenti, da će se neko usuditi da nam izađe na književno-teorijsku crtu, kad, ono, pif, ništa. Nada. Ponavljam, za sve ovo vreme nije se pojavio nijedan tekst iole vredan pažnje. Pa kako, onda, da poverujemo da je reč o ozbiljnim ljudima? Ništa se, dakle, ne događa vredno pažnje, sve ovo je već odskakutano i odmeketano, a na nama je da NIN-ovu nagradu slavimo kao ono što je uvek bila i što jeste: praznik književnosti – zaključuje Ivan Milenković.

Vladislava Gordić Petković, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, književna kritičarka i teoretičarka, članica žirija za dodelu NIN-ove nagrade u mandatu 2011-2014. brine da se u svemu ovome ne zaboravimo i prestanemo da govorimo o knjigama.

– Plašim se da smo, govoreći o nagradama, prestali da govorimo o knjigama: više od toga gde se i kako kotiraju važno bi bilo nešto više reći o tome na koji način, recimo, roman Bojana Babića osvetljava duboke marginalizovanosti srednje i starije generacije, kako roman Vladimira Kopicla rekapitulira mitove kulture šezdesetih, kako nas David Albahari vraća u carstvo satirične parabole, ili zbog čega sve svedočanstvo o ličnom i dokumentovanje iskustva prerasta u manir, i na koliko različitih načina se taj „manir“ realizuje, kako na njega odgovaraju čitaoci. Roman nije samo tema, roman je i izraz, i postupak, i dok ne shvatimo da se, kad su nagrade i priznanja u pitanju, mora raditi samo o knjigama, a ne o konstelacijama moći i nemoći, bićemo lišeni lepote upoznavanja sveta teksta, a i čitaoci će se razbežati – kaže Vladislava Gordić Petković.

Ona primećuje i da je ovogodišnja književna produkcija raznovrsna, kao i da će se bolji uvid u nju steći kada bude poznat i izbor za Vitalovu nagradu i selekcija za nagradu “Štefica Cvek”.

– Uži izbori za dve nagrade koje se dodeljuju romanu poklapaju se u samo dva naslova, i to treba shvatiti kao makar i nevoljno priznanje raznovrsnosti koja odlikuje romanesknu produkciju u Srbiji. Ta je raznovrsnost njena velika prednost i u godinama kad kvalitet te produkcije osciluje. Kada budemo znali izbor za Vitalovu nagradu i selekciju za nagradu „Štefica Cvek“, koja je zamišljena kao ohrabrujuće netakmičarska, imaćemo sasvim solidnu preporuku za čitanje, mada će spisak dobrih i važnih knjiga i dalje biti nepotpun, jer ćemo tako propustiti da pročitamo romane Aleksandra Šurbatovića, Laure Barne, Senke Marić i Mladena Jakovljevića. Neuporedivo je bolje da knjige čitamo nego da se svađamo oko njih. Raznovrsnost romaneskne produkcije pobeđuje – zaključuje Vladislava Gordić Petković.