Slučaj koji je 2012. pokrenuo etničke tenzije i nasilne proteste u Makedoniji, kada su na jezeru Smiljkovac ubijena četiri makedonska mladića, tema je filma „Kada dan nije imao ime“ rediteljke Teone Strugar Mitevske.
Ipak, ostvarenje koje je prikazano u selekciji Panorama Berlinskog filmskog festivala ne pokušava direktno da rekonstruiše incident koji policija vodi pod imenom „Monstrum“ niti njegov sudski epilog, već da kroz poslednja 24 sata života nekih izmišljenih mladih ljudi prikaže kompleksnost društvenog okruženja, religioznih i etničkih pritisaka u Makedoniji, kao i u celom regionu. O filmu, ali i o stvarnosti u Makedoniji, Teona govori za Danas.
* Ističete da film „Kada dan nije imao ime“ nije o mladićima koji su ubijeni na jezeru Smiljkovac, iako jeste inspirisan tom pričom. Ko su onda vaši junaci?
– Film je inspirisan tim incidentom, ali ne oslikava stvarni život ta četiri mladića koja su ubijena. Izbor da govorim o svim mladima u Makedoniji koji se mogu naći u takvoj neprilici dao mi je slobodu da proširim perspektivu filma i da govorim o suštini: gubitku nevinih života, kulturi nasilja i mačizmu.
* Taj događaj i dalje izaziva nedoumice oko toga šta se tačno dogodilo. Ali vas nisu zanimali sudski izveštaji. Šta ste tematizujući ovu priču želeli da kažete?
– Te smrti su me duboko pogodile, kao i većinu javnosti u Makedoniji, koja uključuje i albansku populaciju. Do današnjeg dana mi i dalje ne znamo šta se tamo tačno dogodilo. Jedino što je sigurno jeste da su mladići bili nevine žrtve nečega mnogo većeg, igara koje se igraju iza kulisa. Tu leži prava tragedija. Bili su kolateralna šteta, kako to Amerikanci vole da kažu.
* Kako vi pamtite taj 12. april 2012. i sve što je usledilo (ali i ono što je prethodilo)?
– Trenutno mi sve to deluje kao san. Bilo je demonstracija na obe strane – na makedonskoj i albanskoj. Incident je pokazao koliko je naše društvo zaista podeljeno i ono što se događa i danas to potvrđuje. Osećam bol u stomaku kada govorim o ovome. Uvek sam imala osećaj da mir u Makedoniji stoji na tankim nogama i da je to neverovatna i nesrećna činjenica. S druge strane, upravo smo formirali novu vladu, što je jako dobro, pa ko zna, možda će početi i neke dobre stvari da se dešavaju mojoj prelepoj maloj domovini.
* Kako kroz taj dan vidimo sociološki i kulturološki procep u kojem odrastaju današnje generacije?
– Film govori upravo o tome. Period od 24 sata prikazuje društvo u haosu, društvo izgubljenih vrednosti, gde vladaju jači i moćniji, gde je moral izgubio svoje mesto i gde mladi ljudi nemaju mogućnost da biraju drugačiji put. Film se dotiče i pozicije žena na Balkanu, teme koja me duboko pokreće, i nejednakosti između žena i muškaraca koja se implementira kod dece od najranijeg doba.
* Kažete da je film fikcija, izmišljena i inspirisana tragičnim faktom da je nasilje prisutno, surovo, nemilosrdno, neopravdano i neopravdljivo. Odakle potiče to nasilje? Da li je ono za ove mladiće došlo kao deo nasleđa?
– Da li se nasilno ponašanje nasleđuje, da li je ono u našim genima ili je to nešto što učimo dok odrastamo – to su sve pitanja koja me posebno zanimaju i kojima se bavim u pričama svojih filmova. Nasilje izaziva nasilje i tu leži moja tačka gledišta. Kako možemo da stvorimo tolerantnije društvo za naše buduće generacije ako nemamo osnovu, ako sebi ne postavljamo prava pitanja – odakle dolazimo i kuda idemo? Pogledajte šta radimo poslednjih 60 godina, destrukcija nakon destrukcije, dok se kupamo u nacionalizmu…
* Šta su nam ostavile prethodne generacije i šta mi ostavljamo onima koji dolaze?
– Stereotipi postoje da bi se promenili. Oduvek su postojali. Na neki način tako se razlikujemo od drugih, ili još bolje, tako se prepoznajemo. Ali stereotipi su i dalje tu, kao početna tačka u sopstvenoj rekonstrukciji ili pogledu u budućnost. Bilo mi je važno da podsetim na našu društvenu prošlost i samim tim na našu mogućnost da gledamo dalje od sopstvenog nosa. Odričem se aktuelnog stanja stvari da bih mogla da stvorim bolji svet, jednak za sve. Svesna sam da su sve ovo velike reči, ali verujem da je važno pokušati, i razmišljati izvan našeg malog sveta.
* Tema vašeg filma izrazito je aktuelna u Makedoniji ali i na Balkanu. Kako vi vidite trenutnu političku situaciju? Kako je do nje došlo?
– Film govori o onome što nas se svakodnevno tiče, kao ljude, naciju, region. Makedonija je nezavisna sada već 25 godina, pa ipak nastavljamo da lebdimo u vazduhu, ni u jednom trenutku ne stajući čvrsto na zemlju. Govorimo o multikulturalizmu, ali da li to zaista i živimo ili praktikujemo…? Ne baš! Pa je i politička situacija slika toga.
* Kako će se stvar razrešiti? Čemu se vi nadate, a šta je realnost?
– Sada imamo novu vladu, ali ne smemo da zaboravimo da živimo u krhkom svetu koji se stalno menja. Stvari se ne događaju same od sebe. Za lepe stvari je potrebno vremena, strpljenja i ljubavi. Nacionalni ponos sve manje ima smisla u savremenom svetu i važnija pitanja nas stižu kao građane sveta. Šta znači biti Makedonac ili Albanac ako nećete imati planetu na kojoj ćete živeti? Gradite savest i svest, obrazujte mlade generacije, radite na svetu jednakih koji može da opstane – to je ono što ja želim. Da, realnost možda nije tako sjajna, ali istorija nam govori da se nakon mračnih vremena događala renesansa.
* Da li vas čudi što ceo region pomno prati događaje u Makedoniji? Zašto je svaka varnica u bilo kojoj od bivših republika Jugoslavije znak za uzbunu u ostalim državama, ili u stvari na taj način vlasti u ovim zemljama pokazuju svoje pravo lice?
– Prestala sam da se trudim da razumem politiku, pre svega zato što mi logika kojom funkcioniše deluje neshvatljivo. Brinem za hiljade Makedonaca koji žive na ivici siromaštva, iako ne bi trebalo da bude toliko teško da se to promeni. Brinem zbog ratova koji se u vode u ime gluposti, religije ili ekonomskih interesa. Brinem zbog dece koja ne dobijaju adekvatno obrazovanje. Brinem o jednakosti polova… i zaista ne razumem zbrku u bivšim jugoslovenskim republikama. Toliko smo bliski – fizički i kulturno… pa ipak… Zamislite brak u kome jedno od supružnika čini sve samo za svoje lične ciljeve. Taj brak ne može opstati. Tako je i sa nama. Za sve nas će biti dobro ako budemo zajedno, radimo zajedno, pomažemo jedni drugima… Zašto to ne možemo da postignemo, nije mi jasno. Ali opet, ja nisam političar, i da jesam bila bih verovatno vrlo loša u tome. U svojim filmovima često govorim o muškarcima, zapravo o ideji muškaraca koju smo mi sami stvorili na Balkanu – svemogući, beskompromisni i moćni muškarac. To je ideja ili stereotip koji nas vodi nazad. Moram da ga se oslobodimo.
* O čemu govori vaš novi projekat „Bog postoji i zove se Petrunija“ i kada bi trebalo da počne njegovo snimanje?
– Počela sam da radim kasting za film. Ovo je najsloženiji proces za mene zato što planiram da radim u najvećoj meri sa neprofesionalnim glumcima. Volim taj izazov. To je zimski film zato ćemo početi sa snimanjem krajem godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
