Terapija na recept: Da li će lekari uskoro prepisivati posetu muzeju kao lek?

U svetu se ova vrsta terapije primenjuje u američkim, kanadskim, i nedavno u briselskim muzejima.

Na pitanje „Koliko poseta muzejima može da ublaži depresivnost, anksioznost i stres“ trenutno odgovaraju psihijatri u univerzitetskoj bolnici Brugman u Briselu, koji bi uskoro trebalo imati i zvaničane rezultate ovog istraživanja.

Danas je pitao stručnjake iz oblasti medicine, umetnike i kulturne radnike – šta misle o ideji da lekari u Srbiji uskoro počnu „prepisivanje“ muzeje kao vid terapije pacijentima.

Žarko Trebješanin, psiholog, ukazuje da je lekovitost umetnosti odavno poznata.

– Naravno da mogu biti na ovaj način upotrebljeni muzeji, ali ne samo oni. Odavno se zna da su priče, pesme, književnost, umetnost, kao i kultura veoma lekoviti – kaže Trebješanin.

Branko Milisković, umetnik, saglasan je sa učinkovitim terapeutskim dejstvom umetničkih dela.

– Ne vidim razlog zašto poseta muzejima ne bi bila deo terapije. Muzeji, galerije i druge institucije umetnosti, trebalo bi da budu mesta gde ljudi dolaze, ne samo na otvaranjima zbog socijalizacije i biznisa, već i tokom radnih dana, da provedu nekoliko sati sami sa sobom, da uspostave kontemplaciju sa umetničkim delima, pročiste i izoštre svoja čula, osnaže empatiju i razumevanje, kultivišu estetiku i da na taj način pronađu smisao življenja i pomognu sebi u prevladavanju depresije i drugih bolesti. Umetnici dobro znaju koliko je jaka moć volje i verovanja u sebe – ukazuje Milisković.

Slavica Pešić, PR menadžer u umentosti kaže da ćemo još dugo čekati na ovaj vid terapije u našoj zemlji, ali veruje da je svaki „umetnički dejt“ lekovit.

– U Srbiji lekari još uvek pacijentima ne preporučiju ni odlazak u prirodu, niti da praktikuju jogu i meditaciju u cilju poboljšanja zdravlja, tako da za posetu muzejima na recept mislim da ćemo da se načekamo. Lično, oduvek verujem da je svaki „umetnički dejt“ lekovit, i ne samo odlazak u muzej nego i u pozorište, bioskop… – naglašava Pešić.

Goran Stojčetović, umetnik čiji je princip rada dubinskog crteža prihvaćen od stručnog tima Klinike za psihijatriju VMA, smatra da umetnost ima isključivo tu ulogu u ljudskoj civilizaciji.

– Organizovane posete muzejima i galerijama su, na primer, sastavni deo terapije u Dnevnoj bolnici Klinike za psihijatriju VMA, gde sam vodio Art brut studio od 2015. do 2020. godine. Verujem da i mnoge druge bolnice imaju sličan program, kao i da svaki psiholog i psihijatar vrlo dobro zna isceljujuću snagu koju umetnost poseduje. Kao umetnika, raduje me svaka društvena svest o toj vrsti vrednosti koju umetnost nosi, čak sam ubeđen da umetnost ima isključivo tu ulogu u ljudskoj civilizaciji. Zato, ova ideja bi morala da ima definisanu komunikaciju između kustosa i lekara, i svih specifičnosti oko stvaranja uslova za realizaciju poseta – smatra Stojčetović.

Dr Aleksandra Bubera Ninić, specijalista psihijatrije dala je kompaktan odgovor na ovu temu, i između ostalog istakla da je u pitanju odlična ideja koja se uklapa u svetske trendove prevencije i lečenja mentalnih poremećaja, i da je treba podržati.

– Ideja da se osobama koji se bore sa nekim mentalnim poremećajem pored ostalih vidova terapije, o trošku države omoguće i posete muzejima, galerijama (a što da ne i pozorištima, bioskopima, koncertima) je odlična i uklapa se u svetske trendove prevencije i lečenja mentalnih poremećaja i treba je podržati – smatra Ninić.

Dok je radila u Dnevnoj bolnici za lečenje mentalnih poremećaja u Somboru, jedan deo terapijskog programa se sastojao u organizovanim posetama pacijenata uz pratnju nekoga od osoblja (lekar, medicisnka sestra, psiholog, socijalni radnik i slično) pozorištu i galerijama. Prema njenim rečima, ove institucije rado su se odazivale na njihove molbe i saradnja je tekla odlično.

– Budući da se sada insistira da svi metodi lečenja budu „evidence based“, logično je da su kolege iz Brisela lansirale pilot projekat koji je odmah bio praćen i istraživanjem, za koje sam uverena da će potvrditi pozitivne efekte poseta institucijama kulture na mentalno zdravlje.
Upoznata sam i sa tim da se i naši stručnjaci koji su dali izjave za medije o ovoj ideji slažu sa ovom konstatacijom. Ipak, dodala bih još nekoliko važnih stvari – bitno je da se ovakve posete odobravaju „u društvu“ to jest da osoba koja pati od mentalnog poremećaja može, ukoliko želi, otići u posetu instituciji sa članovima porodice ili prijateljima – onima koji su osobi važna mreža podrške – kaže Ninić.

Naravno, dodaje ona, u pojedinim slučajevima terapijski cilj bi bio i da se osoba osposobi da ode sama (na primer kod lečenja paničnog poremećaja i agorafobije koji su veoma česti), ali, kako kaže, u većini slučajeva odlazak u društvu bi pomogao u resocijalizaciji osobe koja se bori sa mentalnim poremećajem.

Ninić naglašava da bi najvažnija stvar bila pre svega, da se u zemlji Srbiji konačno reguliše delatnost psihoterapije i to ne samo kao delatnost koju mogu obavljati samo psiholozi, već i ostali profesionalci koji se bave mentalnim zdravljem (psihijatri, specijalni pedagozi, socijalni radnici itd.) i koji imaju završenu dugogodišnju obuku i rade pre dobijanja diplome nekoliko godina pod supervizijom svojih mentora.

– Kao i ostali psihoterapeuti drugih profesija sa završenim osnovnim najmanje četvorogodišnjim studijama i završenom odgovarajućom obukom i radom pod supervizijom i završenom psihoterapijskom propedeutikom na nekom od univerziteta u trajanju od godinu i po do dve godine gde bi polagali sve ono što na svojim osnovnim studijama nisu učili, a potrebno je da znaju ukoliko se bave psihoterapijom i gde bi imali praksu u institucijama koje se bave lečenjem mentalnih poremećaja – ističe Ninić i dodaje da je tako regulisana profesija i delatnost psihoterapije na primer u susednoj Hrvatskoj, što je veoma dobro.

– Pitate se možda kakve veze ovo ima sa posetom muzejima i ostalim institucijama kulture? Veza je neophodna i logična. Ukoliko osoba sa mentalnim poremećajem nije u stanju da ustane iz kreveta, obuče se, obavi osnovnu ličnu higijenu, jede, izađe iz kuće, teško da je možete „poslati na recept u muzej“. Neophodno je tu osobu prvo dovesti u stanje da može i želi da ode u muzej. A tu je neophodno u najmanju ruku psihoterapijsko lečenje, a nekada i lečenje lekovima i hospitalizacija. Zato je neophodno raditi i na tome da pacijenti budu u situaciji da im se propiše i „psihoterapija na recept“, kao što se propisuju i lekovi, a onda kada već postignemo poboljšanje ili delimičnu remisiju, možemo propisati i „posetu instituciji kulture na recept“- zaključuje Aleksandra Bubera Ninić.