Teška industrija klasike

Beogradska filharmonija nam je u svojoj finalnoj epizodi ciklusa „Mrakobes (Prevlast mračnih sila)“ ponudila mnogo opskurnih raspoloženja na repertoaru – od genijalno sablasnog Šostakovičevog omnibusa-svite op. 29a na temu njegove opere „Ledi Magbet Mcenskog okruga“, preko skrhane, ali u isti mah nekako čudnovato i na duge staze odolevajuće atmosfere Šnitkeovog Koncerta za violu (solista Tatjana Mazurenko), sve do nenadmašne Četvrte simfonije Čajkovskog. Unutrašnja bitka sa sopstvenim demonima, svet onostranog koji prilježno pruža svoje duge ledene prste preko ivice zbilje, privlačeći krhku ljudsku egzistenciju sebi, te zlehuda zavodljivost zločina kao cene oslobođenja svog zatomljenog bića… bila je ovo prava zvučna sudnica sa tužilaštvom, odbranom i porotom, a vrhovni sudija-maestro Danijel Rajskin strpljivo je gradio slučaj sve do neopozive eksplozije završnice. Osećali smo jezu, ali i bili privučeni ovom zvuku bez imalo opiranja.

Da li je danas Katerina Izmajlova prihvatljiviji lik nego nekada, koja su zapravo tačno bila Šostakovičeva i sadašnja naša osećanja za ovu njegovu problematičnu heroinu – je li ona uistinu odvažni borac za svoj lični izbor, feministkinja ili prosto hladnokrvni ubica koji slepo sledi svoje niske nagone? Muzički, u Šostakovičevoj „Ledi Magbet Mcenskog okruga“ sviti op. 29a, suočeni smo sa tutnjanjem orkestarske železnice kroz ropotarnicu kakve emotivne čeličane. Ovde i samo ovde, na nas se obrušavaju zahuktale visoke peći usijanih emocija; nevidljivi žrvnjevi metamorfoze u usamljenom ženskom biću, priklještenom neprikladnim bračnim obavezama, štekću kroz zveket i škripu orkestarskih instrumenata. Bila je ovo teška industrija klasike na delu, čitava jedna sudbina, život i opera u ciglo sedam minuta. E, to se zove majstorski dajdžest.

Centralno delo programa, Koncert za violu Alfreda Šnitkea, originalno posvećeno harizmatičnom Juriju Bašmetu, ovom prilikom u izvođenju snažne i delikatne Tatjane Mazurenko, kao da pak zalazi u oblast smeštenu bar nekoliko koraka dalje od one kojom je još do maločas gospodario Šostakovič. Nakon buke i besa razobručenih stega društvenih uverenja i intimnih osećanja, što tim činom doslovce oslobađaju energiju kakve nuklearne fisije erosa, Šnitkeova naracija čini se da boravi u meditativnom ‘danu posle’, kada se nad opustošenim poprištem sakupljaju krhotine uspomena i traga za razlozima i načinom da se preživi. Jedna tanka tonska nit, što je u svojim rukama drži solistkinja Mazurenko, pretvara se tokom vremena u nepokornu vlat metala velike tvrdoće koja se upravo čupa iz pukog predavanja sudbini. Temperament u izazovu namah smenjuje milozvučje dotaknutog raja odmah potom. Pa, ako je ova naracija već nedvosmisleno visoke osetljivosti, ona svejedno nudi i jedan čvrst konopac spasenja. Magija ovog titrajućeg prisustva, oneobičenog instrumentarijumom bez violina u orkestru, ali zato sa harfom, klavirom, čelestom i čembalom na njihovom mestu, izmešta naše slušno iskustvo na način koji je odista teško dočarati. I danima kasnije, sa dubokom zapitanošću ne prestajemo da se nadnosimo nad svoje slušalačke uspomene u vezi sa ovim impresivnim izvođenjem.

A Čajkovski za kraj? Pa, evo, četvrti stav ove Četvrte simfonije direktno bi mogao da bude narezan na gramofonsku ploču, bez ikakvih doterivanja. Picikata trećeg jednostavno fascinantna, ne zna se da li više od njihove perfektne usaglašenosti, ili od iskrenog uživanja muzičara koji ih izvode i osluškuju. Duvački solisti oduševljavajući, konstrukcija Simfonije toliko divotno postavljena od prve, da će retko šta moći u bliskoj budućnosti da tu zdravu, grandiozno betovenovsku arhitektoniku, nadmaši u ovom gradu i šire. Zašto i kako Beogradska filharmonija uvek sjajno izvodi izabrane simfonije na svom programu, sa tako znalačkim elanom i raritetnim užitkom? Stvarno, nemamo pojma! Ali, to nas samo podseća da se sa Filharmonijskih nastupa zato ionako nikada ne odlazi na pauzi. Što je stvarno redak kompliment za jedan orkestar. Ako kapirate.