Teško je spojiti genijalnost naučne ideje i strast da se ona ostvari

Nesporna je činjenica da ubijamo našu planetu sigurnije i brže nego što su to u stanju razne kosmičke sile. Najveći krivac je, ipak, korporativna nezajažljivost i arogantnost, kao i bezobzirnost raznih velikih industrija, a od njih najviše vojne, jer je upravo ona najveći zagađivač prirode i atmosfere. Zato ne čudi što je pokret „Zelenih“ toliko aktivan na Zapadu i što u nekim državama ostvaruje izvestan politički uticaj. Nažalost, još smo daleko od promene svesti onih koji gospodare planetom, jer jedini ciljevi koje oni vide su kapital i privredni rast, a zarad ličnog bogaćenja i patološkog zadovoljavanja volje za moći. Prave žrtve su „mali“ ljudi i siromašni, iako bi katastrofe poput Černobilja trebalo da upozore da uništavanje prirode i zagađivanje atmosfere neće poštedeti nikoga. „Slučaj Vinča“ ilustruje kako su i naučnici koji rade sa radioaktivnim materijalom, takođe, ponekad žrtve progresa. Baš žena koja je bila idejni tvorac bolnice „Kiri“ u Ri L’Omon u Parizu, u kojoj su se lečili naši naučnici, dvostruka nobelovka Marija Kiri, stradala je od radijacije – kaže u razgovoru za Danas Goran Milašinović, pisac, kardiolog, direktor Pejsmejker centra u KBC Srbije i profesor Medicinskog fakulteta BU.

Milašinovićeva nova knjiga „Slučaj Vinča“, koja je zapravo nova verzija prethodnog romana „Rascepi“, objavljena je sredinom juna u Laguni, a njeno nedavno prvo predstavljanje u Beogradu privuklo je veliku pažnju književne, filmske, pozorišne, medijske i stručne javnosti.

* Kako se dogodilo da je od svih književnih tema o kojima ste pisali baš priča o šestoro ozračenih naučnika iz Vinče posle šest godina doživela novu verziju, kod novog izdavača, a u pripremi je i njena filmska verzija?

– Ljubaznošću mog novog izdavača „Lagune“ pružila mi se šansa da neke odranije objavljenih romana sačuvam od zaborava. Međutim, odluku da napišem skroz novi roman o temi akcidenta u „Vinči“ 1958. uslovila je ideja Dragana Bjelogrlića da po tom tekstu snimi film, kao i konsultacije sa urednikom u „Laguni“ Igorom Marojevićem. Tako je nastao „Slučaj Vinča“, novi roman koji ilustruje – kako je to primetio Bjelogrlić – da jedan umetnički medijum može da deluje na drugi i dinamički, dvosmerno.

* Šta Vam je kao piscu bilo najintrigantnije u tragediji u Vinči koja se dogodila pre bezmalo 60 godina?

– Brojni i slojeviti paradoksi. Ozračeni naučnici su osumnjičeni da su sami krivi za tragediju prilikom rada sa istraživačkim nuklearnim reaktorom, ali oni su bili mnogo više žrtve nauke onog vremena nego uzrok akcidenta. Istovremeno, druga nauka, medicinska, im je u bolnici „Kiri“ u Parizu spasila živote, barem većini od njih jer je jedan, od šestoro ozračenih, nažalost, preminuo. Potom, izlečeni su zahvaljujući transplantaciji koštane srži od dobrovoljnih davalaca, francuskih građana, što je bio prvi slučaj transplantacije nekog organa kod ljudi u svetu. Što znači da je na njima izvršen eksperiment u medicini, a da oni to nisu ni znali. Takođe, dobrovoljni davaoci nisu bili neki „visoko svesni“ intelektualci nego obični građani Pariza: automehaničar, bivši mornar, službenik, domaćica, kao i jedan od lekara iz bolnice. Pri tome, reakcije njihovih porodica na ideju po život rizičnog donorstva bile su različite. Na kraju, po povratku sa lečenja izlečeni naučnici, kao i dobrovoljni donori, sa kojima su ostali u neprestanom kontaktu, preduzeli su „zavet ćutanja“, kao da su se zatvorili u neku cameru obscuru. A camera obscura, kako kaže Nikita Mihalkov u filmu „Sunčanica“, ima mali objektiv; ako ne pogledaš kroz njega, unutra nema ničega, izbrisan si iz istorije. Priznaćete, sve ovo je bilo i više nego dovoljno za roman. U stvari, za dva.

* Čime objašnjavate to što oba romana podjednako drže pažnju čitalaca, iako se radi o dva različita ugla posmatranja i načina pisanja?

– Prvi roman „Rascepi“ je napisan u dva pripovedačka toka radi dodatne slojevitosti i to ga namerno usporava, a „Slučaj Vinča“ je stilski i sadržajno drugačiji, bliži filmskom jeziku, brži, koncentrisaniji, bez mnogo esejiziranja. Ovde je energija čitanja sabijena u sam događaj i karakterizaciju ključnih likova: donora, lekara i naučnika. Doduše, u oba slučaja imao sam zajedničku stilsku opsesiju da u čitaocu izbegnem osećaj patetike, pošto je stvarni događaj, u suštini, melodramatičnog karaktera.

* Zbog čega se transplantacije koštane srži jugoslovenskim naučnicima u Parizu 1958. smatraju neuspešnim i nisu zabeležene u medicinskim analima?

– Zabeležene su, ali kao pokušaj transplantacije. Razlog je, kao što kažete, što je taj pokušaj bio neuspešan. Što je još jedan paradoks pošto je njima baš transplantirana koštana srž od donora spasila živote. Naime, te 1958. u medicini se nije znalo za tkivnu podudarnost davaoca i primaoca – samo za podudarnost krvnih grupa i polova, te su svi primaoci imali odbacivanje transplantata, ali se u međuvremenu spontano oporavila njihova vlastita. Međutim, u ta dva-tri meseca transplantirana koštana srž od donora je morala da odigra neku spasonosnu ulogu, sa čim su se kasnije složili i oni svetski naučnici koji su bili kritičari transplantacije u bolnici „Kiri“ na našim ljudima.

* Roman „Slučaj Vinča“ pokreće pitanje i ko su zapravo „heroji medicine“ – lekari koji se suočavaju sa nepoznatim posledicama radijacije, pacijenti, čije je lečenje zapravo eksperiment ili i jedni i drugi. Šta vi mislite o tome kao lekar?

– Ovo su pitanja kojima se bave likovi u romanu, što je moj pokušaj da na njih gledam iz različitih uglova, a čitaocu je ostavljeno da to obradi kreativno sa svoje strane. Kada je reč o eksperimentu na ljudima, dvojica glavnih pariskih lekara, Žame i Mate, predstavljaju dva suprotstavljena glasa koji se kao u kontrapunktu na kraju harmonizuju i ujednačavaju, pre svega zbog imperativa brzine i očaja što su se svi drugi vidovi lečenja pokazali neuspešnima. Zbog toga, niko tu nije veći heroj od drugog. Međutim, kroz lik dr Žorža Matea, koji je bio <I>spiritus movens<I> transplantacije, želeo sam da pokažem neke duhovne i karakterne crte pionira medicine, onih naučnika koji su uvodili nove, revolucionarne metode. Takvih je bilo i danas ih ima jako malo, jer je teško spojiti genijalnost naučne ideje i strast da se ta ideja ostvari sa ličnošću koja zadržava moralne i humane crte. Opasna proklizavanja i zastranjivanja su najveći problem.

* Kažete da ste da u novoj verziji romana želeli da ispričate priču o požrtvovanju francuskih dobrovoljnih davalaca koštane srži i pariskih lekara. Da li je danas moguće takvu etičku i književnu temu preneti na film bez dodatne „intrige“ o eventualnom tajnom radu vinčanskih naučnika na atomskoj bombi, kako to najavljuje Dragan Bjelogrlić? Koliko ste angažovani na radu na filmskom scenariju u kome učestvuje i Vuk Ršumović?

– Vuk je glavni scenarista, Dragan i ja mu malo pomažemo. Ne znam kako će to sve oni na kraju ukomponovati, ali verujem da će tako nadareni, sjajni i iskusni profesionalaci, kao što su njih dvojica, naći rešenje. Mene u romanu nije zanimala atomska bomba, dodirujem se toga samo površno, ali razumem da je, možda, priča o humanosti francuskih dobrovoljaca zarad života nepoznatih pacijenata iz zemlje iza „gvozdene zavese“ nedovoljno atraktivna za film te su neophodni i dodatni, trilerski sadržaji.

* Da li se incident u Vinči zaista može porediti sa katastrofom u Černobilju, mada ove dve tragedije imaju i dodirne tačke – skrivanje prave istine od javnosti i otvaranje mnogih etičkih dilema?

– Iako na prvi pogled podseća, više je razlika nego sličnosti. Akcident u „Vinči“ se dogodio na nuklearnom reaktoru sa dva kilograma obogaćenog uranijuma koji je služio isključivo za nauku. Bila je reč o nekontrolisanom zračenju koje je trajalo samo deset minuta, a radijacionu bolest je dobilo onih šest naučnih saradnika i studenata fizike koji su u tom trenutku radili na eksperimentu. Bliža i dalja okolina, kao i brojno osoblje Instituta nisu imali nikakvih posledica, što je uglavnom tipično za ozračivanje u eksperimentalnim, naučnim laboratorijama. Posle akcidenta u „Vinči“, sve do Tokaimure, u Japanu 1999, bilo ih je šezdeset jedan, sa osamnaest smrtnih slučajeva; transplantacija koštane srži sprovela se nakon „slučaja Vinča“ u još 23 slučaja. Černobilj je bio katastrofa svetskih razmera, a zračenje je trajalo danima. Pripjat i okolina posledice trpe i danas. Kada je reč o sakrivanju istine o akcidentu u „Vinči“, motiv države je bio sprečavanje panike šireg stanovništva, ali i ponos „Vinčom“, koju u to vreme nisu imale mnogo razvijenije države sveta. Ali, ne treba zanemariti ni projekat atomske bombe, za koji postoje opravdane indicije.

Lične i druge veze Pavla Savića

* Kakva je uloga i eventualna odgovornost akademika Pavla Savića u slučaju Vinča?

– Istina je da su ozračenih četvoro tehničara i dvojica studenata radili tog dana na reaktoru koji je po zamisli vinčanskih inženjera-fizičara trebalo da omogući veoma precizna merenja, što je moralo da ima reperkusije na zaštitu od zračenja. Uz to, neki sigurnosni mehanizmi nisu bili u funkciji. Međutim, nikakva odgovornost za akcident ne može da se pripiše Pavlu Saviću. On nije bio upoznat sa eksperimentom i nije znao nikakve detalje ni eventualne opasnosti kojima su bili izloženi kasnije ozračeni naučnici, jer je sedam godina ranije smenjen sa mesta direktora Instituta, iako je bio njegov idejni tvorac. Međutim, kad je obavešten da se akcident dogodio, istog dana upotrebio je lične veze sa dr Anrijem Žameom, šefom Odeljenja za radijacionu bolest bolnice „Kiri“, tada najčuvenijom u svetu, i premestio obolele u Pariz. Naravno, transport ne bi bio moguć da mu se suprotstavio Aleksandar Ranković, tadašnji predsednik Državne komisije za nuklearnu energiju, ali nije. Gotovo da je sasvim izvesno da bi svi ili većina naših ozračenih naučnika završili fatalno da su ostali na lečenju u Beogradu.