Teško je živeti u zemlji u kojoj stalno treba nešto popravljati

Jedan od najvažnijih reditelja rumunskog novog talasa u svom poslednjem filmu govori o vezi između korupcije i obrazovanja. Priča o ocu koji će učiniti sve kako bi svojoj ćerci obezbedio bolju budućnost izvan granica Rumunije, nagrađena je i u Kanu, gde je Munđiju priznanje za najbolju režiju podelio sa francuskim kolegom Olivijeom Asajasom. I u „Maturi“, kao i u prethodnim filmovima „4 meseca, 3 nedelje i 2 dana“ (za koji je dobio Zlatnu palmu u Kanu 2007) i „Iza brda“ (nagrade za najbolji scenario i najbolje glumice 2012), Munđiju svojim osobenim stilom prikazuje savremeno društvo.

 *Na koji način se vaš stav o napuštanju Rumunije promenio od vašeg prvog filma „Zapad“ („Occident“)? Kako je došlo do toga da generacija koja se 90-ih vratila u Rumuniju, sada govori svojoj deci da treba da odu?

– Promena perspektive dogodila se sa godinama – sada sam 15 godina stariji. Moj prvi film je nastao iz osećaja razočaranja nekoga ko je odlučio da ostane i da promeni domaću kinematografiju. Bio sam jako razočaran jer je većina ljudi moje generacije odlučila da ode. Mislio sam da mora da postojala neka solidarnost u našoj generaciji, ako želite da promenite državu. Bio sam usamljen u ideji da treba ostati. Iako je bilo pitanje za koga onda menjati državu, ja sam bio ubeđen da je to pametna odluka.

Sada je moja perspektiva drugačija jer sam otac. Gledam na stvari drugačije. Primetio sam da smo dosta napredovali, ali i dalje smo daleko u odnosu na ono što smo se nadali da ćemo postići pre 20 godina. Osim toga, želiš da tvoja deca imaju bolji život nego što si imao ti. To je prirodno. Zbunjen sam jer ne znam šta bi bio dobar savet za njih – da li da odu ili da ostanu. Jer bez njihove energije i odlučnosti neće moći da promene stvari u zemlji, ali s jedne jako sebične strane, mi želimo da naša deca imaju boji život od nas.

U filmu se u nekom trenutku pominje da su se junaci vratili u Rumuniju. Pad komunizma doneo je entuzijazam, mnogo adrenalina i energije. Bili smo naivni, što je bilo normalno, i mislili smo da promena režima neće samo promeniti stvari u politici već da će koliko sledećeg dana pravda dođi na zemlju. Naravno da se to nije dogodilo. Ali to je ohrabrilo mnoge ljude da se vrate u Rumuniju ili da ostanu tu i ne odu nikud. Ali vremenom ljudi su bivali zbog raznih događaja sve više razočarani i potišteni. U filmu biografija junaka nije tačno opisana, ali ja sam sa glumcima o razgovarao o životu koji su ti ljudi vodili pre priče u filmu. Na primer, trenutak Minerijade 1990. godine, kada su ljudi na vlasti pozvali rudare da „spasu demokratiju“ od mirnih protesta. Rudari, kao poslednji simbol radničke klase, moći koja može da donese red, uništili su Bukurešt… To je bio jako veliko razočaranje za mnoge ljude i mnogi su tada otišli. Moji junaci su oni koji su u tom trenutku ipak dali još jednu šansu tom društvu.

*U vašim prethodnim filmovima baveli ste se korupcijom u političkom režimu i u crkvi. Sada se bavite porodicom. Da li mislite da zapravo tu počinju svi problemi?

– Ja u svojim u filmovima ne polazim od želje da napravim hroniku vremena. Nadam se da to i ne činim. Želim da govorim o ljudskoj prirodi, o životu… Nadam se da mogu da uhvatim kompleksnost samog života u svojim filmovima. Na taj način postoji veza između mojih prethodnih filmova i ovog, ali ona nije krenula iz želje da govorim o kompromisima i korupciji u institucijama. To je samo posledica opisivanja na realističan način svega što nam se dešava u ovom svetu. Mi živimo u društvu, imamo veze sa drugim ljudima, zato moji filmovi mogu da budu doživljeni kao portret ovog društva. Ali to nije njihov glavni cilj. Glavni cilj je videti kako sve te stvari utiču na pojedince na ličnom nivou. Meni je to važno. I važno mi je da ovaj film donosi perspektivu roditelja koji pokušava da otkrije šta je najbolja poruka koju bi preneo svojoj deci o svetu u kome živimo. Šta ćete naučiti svoju decu – da bude borci, koji se prilagođavaju svemu što se događa u ovakvom društvu, ili da budu moralni, ali im moral neće pomoći u stvarnom svetu. Ali najvažnije je, ako hoćeš da promeniš stvari, moraš da se držiš svog diskursa i da se i sam tako ponašaš. Jer mi ne obrazujemo decu stvarima koje govorimo, već stvarima koje radimo. Oni posmatraju šta činimo, kako donosimo odluke… Moramo da budemo koherentni. Za mene je ovo takođe i film o potrebi da budemo iskreni, da imamo snage da pogledamo sebe u ogledalo i da priznamo sebi da možda nismo ni toliko fini ni dobri kao što želimo da se prikažemo pred svojom decom. Ako se dogodi taj trenutak u kome to možemo sebi da priznamo, onda možemo nešto i da promenimo.

*Imali ste zanimljivo objašnjenje vašeg filma u jednom intervju. Rekli ste da je to trenutak u kome brod tone, a ljudi prvo pokušavaju da spasu svoju decu. A kako spasti brod? Treba li žrtvovati decu za društvo? Da li se i tu krije rešenje?

– Nema dobro objašnjenje za to. LJudi misle da, ako uvidiš važan problem u društvu, da onda imaš i rešenje. Ali nije tako. Postoji dilema roditelja koji na sebičan, ali razumljiv način, žele da spasu svoju deci kako bi oni imali bolji život nego mi. Ali u isto vreme moraju da shvate da ako neće da se žrtvuju, da se stvari neće promeniti. Stvari se ne menjaju nabolje bez ikakvog truda. Moramo da shvatimo da je žrtva neophodna. I da priznamo sebi da će i naša deca morati da načine neku žrtvu. Naravno da to nije fer i nije nešto što bi iko poželeo. U isto vreme moramo da shvatimo da ne smemo da žurimo kada prenosimo odgovornost na mlađe generacije, govoreći da smo mi uradili šta smo mogli, a da je sada na njima da stvari promenite na bolje. Čak i kada više ne bude ničeg što možemo da uradimo, mi ćemo i dalje biti ti koji će uvek biti odgovorni za sve što smo uradili i za sve što nismo uradili jer se nismo dovoljno borili. Teško je živeti u zemlji u kojoj stalno treba nešto popravljati i ukazivati na stvari koje su nemoralne. Ali bilo time da se bavite ili ne, sve se na kraju svede na to koliko će pojedinaca shvatiti šta čini. Iskreno govoreći, a ovde mislim na Rumuniju jer se ne usuđujem se da govorim o drugim zemljama, nemamo kapacitet da se ujedinimo za zajednično dobro. Jako je teško spojiti ljudi da čine nešto za zajedničko dobro. A ukoliko to ne naučimo da radimo, biće jako teško promeniti bilo šta.

*Zanimljivo je da glavnim junak želi da svoje dete da pošalje u Veliku Britaniju, kao da tamo postoji savršeni svet…

– Film prikazuju istinu i na taj način se dotiče raznih stereotipa koje ljudi koriste svakog dana u društvu. Može se reći da su za ljude moju generaciju koja je polovinu svog života proveli pod komunističkom diktaturom, kapitalizam i zapadno društvo u velikoj meri ulepšani. To je kao mitska priča ili bajka sa svojim rešivim problemima. Ali ništa nije onako kako smo zamišljali da će biti. Sada treba da shvatimo da svako društvo ima svoje probleme. LJudi se uvek nadaju da su negde stvari bolje, i to obično na mestima za koja manje znamo. Negde tamo je uvek bolje, jer nama tako iz daleka izgleda.

*Vaš kolega Kristi Puiu mi je u jednom razgovoru rekao da ostvarenja rumunskog novog talasa uopšte nisu gledana u vašoj domovini, iako su nagrađivana i priznata izvan njenih granica…

– Ima publike za takve filmove u Rumuniji, ali mislim da su oni postali popularni izvan granica zbog radikalnog načina na koji se mi bavimo filmom, načina na koji razumemo film i kako možemo da ga koristimo… Naše viđenje je daleko ispred vremena u kome živimo za jednu malu i provincijsku državu u kojoj živimo, gde su ljudi u potpunosti izgubili naviku gledanja takvih filmova. Izgubili smo veliki broj bioskopa u poslednjih 25 godina. Sada ljudi izjednačavaju bioskop sa mejnstrim zabavom. Zato je za njih jako teško da bez ikakvog obrazovanja i navike shvate kakva je ovo vrsta filma. Ne znam da li je procenat ljudi koji gledaju ove filmove veći u inostranstvu, verovatno jeste. Ali jedno je prikazivati ovakve filmove na festivalima i u Kanu. To ne donosi statistički tačan podatak. To je zbir svih ljudi koje zanima filma i koji znaju nešto o filmu. Ono što sada pokušavamo da uradimo jeste da obrazujemo publiku, da govorimo o filmu u školi… Ako deci od četvrte, šeste ili osme godine ne naučite šta je priča i kako ona može sve da se prenosi, onda nećemo imati publiku za ovakve filmove. U 18. godini, nakon što su godinama gledali crtaće i američke filmove, ne mogu da izdrže drugačiji ritam. Promene i u ovom smislu moraju da bude rezultat velikog truda.

Kompromisi

– Ne mislim da decu treba da učimo da život čine kompromisi. To će shvatiti i sami. Problem je što pokušavamo da ih naučimo da život ne čine i ne bi trebalo da čine kompromisi. Što je dobro teorijsko polazište, ali se ne poklapa sa našim ponašanjem. To je problem – kaže Kristijan Munđiju.

 

Nagrada publike za krimi komediju „Ubica čistog srca“‘]

Najbolji film po glasovima publike na Festivalu evropskog filma Palić je mađarska krimi komedija „Ubica čistog srca“ reditelja Atile Tila. Ostvarenje o bandi ubica u invalidskim kolicima osvojilo je Statuu Gorki list. Drugi po redu film sa najviše glasova na sajtu Festivala je „Dnevnik mašinovođe“ Miloša Radovića, crnohumorna komedija sa Lazarom Ristovskim u glavnoj ulozi, kojoj je inače žiri Festivala dodelio Specijalno priznanje, dok je „Toni Erdman“, ovogodišnjeg dobitnika Zlatnog tornja za najbolji film, publika Festivala takođe prepoznala dodelivši mu treće mesto.

Sponzor nagrade publike je kompanije Gorki list.