Gledao sam „The Killer“, film koji se dugo čekao: Ubilački instinkt prožet Smitsima, ali da li sve to valja?

U današnjem svetu, gotovo da ne postoji univerzalno mišljenje da li je nešto dobro, ili loše. Verovatno i mogućnost da svako ko ima pristup internetu (a realno imaju ga mnogi) je doprinelo tome. Ipak, i pre širenje world wide weba, Dejvid Finčer je stvarao filmove koje mnogi slepo obožavaju. i pronalaze u njima smisao svega, a opet sa druge strane, nije redak slučaj da sve što je napravio, mnogi su odbacili, a na kraju bi dobio i „komplment“ kako je pretenciozni pacer.

Ipak, malo je više nas koji ne možemo da ostanemo nemi pored nekolicine remek dela koje je režirao u svom životu, počev od sjajnog trilinga trilera iz devedesetih, „Se7en“, „The Game“ i naravno, verovatno i najbolji, „Fight Club“, koji se dotakao teme raspadanja kako samog kapitalističkog društva, tako i emotivnog i mentalnog raspadanja pojedinca, kao i toga koliko se lako i brzo dođe od umrtvljenosti svakodnevnog života do opasnih tendencija poput fašizma. Sve one teme koje su i danas više nego aktuelne.

U 21. veku Finčer se sa manje ili više uspeha bavio raznim temama, od društvenih mreža i stvaranja moderne verzije zlikovaca (The Social Network), do  širenja virusa zla Amerikom kojeg su sa sobom nosile serijske ubice i njihovi obožavatelji (Zodiac, Mindhunter). Ovaj poslednji naslov, jedna je o uspešnijih saradnji sa Netfliksom, striming servisom sa kojim Finčer održava ljubavne odnose, ali samo kod kritike. Kod Netfliks publike je stvar ipak malo drugačija, jer ova mračna studija karaktera duboko poremećenih ljudi nije privukla publiku u velikom broju. Otud čudi što je još sporija, i autorskija verzija sličnih sudbina i stremljenja privukla ljude da u većoj količini se povežu sa njegovim novim filmom „The Killer“, ali brojke kažu da baš jeste.

U novom filmu, The Killer, Majkl Fazbinder tumači naslovnog, profesionalnog ubicu, koji odmah na početku samog filma, napravi veliku grešku i promaši svoju metu. Zbog svega toga, ispašta i on, i njegova partnerka. Nakon što partnerka mu umalo nastrada, ubica kom do kraja filma ne saznamo ime, ali saznamo gomilu alijasa koje koristi (i svi su likovi iz američkih sitkoma) pokazaće svojim poslodavcima da je on ipak perfekcionista i profesionalac, i da se greške dešavaju ali i da je on spreman da se popravi. Kad kažem pokazaće svojim poslodavcima, pokazaće im na njima samima.

Neko će reći, klasična finčerovska postavka filma i nije daleko od istine. Sa gomilom hladnih i preciznih kadrova, glavnim likom o kojem saznajemo samo onoliko koliko je on spreman sam da nam kaže u svom unutrašnjem monologu. Uz uvek zelenkasto-braonkasto-plavičastu fotografiju, i naravno, u poslednjih 20 i više godina ledeno klavirske akorde i tehno ritmove ispod nivoa vode Trenta Reznora i Atikusa Rosa.

Tehnički film je besprekoran. Međutim u tim tehnikalijama, deluje kao da se reditelj zaigrao, i da je zaboravio da nam ponudi još neku veću priču, osim one koja je očigledna samo fanovima njegovog dosadašnjeg dela.

Naime, Finčer je uzeo grafičku novelu „The Killer“ kao osnovu i rešio da ispriča priču o sebi, pedantnom perfekcionisti i geniju kome ostatak sveta ne daje pravo na grešku, zbog čega mora konstantno da nam se dokazuje. I kao takva meta postmodernistička priča, film funkcioniše, dok pričamo i mislimo o njemu. Dok ga gledamo, pomalo pada glava.

Malo nam u toj pedantnosti postaje dosadan i tražimo malo više od priče, dijaloga ili unutrašnjeg stanja lika. To ne dobijamo, ali imamo komentare na račun kapitalizma u vidu neviđene količine product placement-a i realno super fore, koja mi je mnogo smešna, ali ne i do samog kraja jasna, a to je da sve vreme glavni ubica, kog tumači Majkl Fasbender sluša samo bend „The Smiths“. Mislim, znam nekoliko ljudi koji slušaju samo, i samo ovaj bend, i mogu da ih zamislim kao hladnokrvne plaćene ubice, otud mi je sve i bilo jako smešno.

Meta tumačenje, par internih šala, jedna sjajna scena tuče i dijalog između Fazbindera i Tilde Svinton o tome šta nas loži i pokreće u svakodnevnom životu i poslu samo su pokazatelji da je reditelj u rukama možda imao svoj magnum opus i još jedno remek delo, samo da je želeo da popusti pod svojom preterenom zaljubljenošću u samog sebe i približi nam ovu temu na nešto otvoreniji, i hajde da kažemo, zabavniji način. Kao što rekoše nikad prežaljeni splitski rep sastav Dječaci u pesmi After u zatvoru – je**la vas tehnika, kada nema duše.

Kao kod filmova „Zodiac“, „The Game“, „Gone girl“, možda će i ovaj film na drugo gledanje imati drugačije obrise i izgled, jer eto pokazalo se kroz dosadašnju istoriju da njegovi filmovi bolje ili lošije stare nakon svoje premijere.

Za sad, ovaj film se nalazi u sredini rangirane liste njegovih filmova, što govoro o samom filmu, ali i o tome koliko je to ipak jedna jaka filmografija.