„Ti si sine, još u majčinoj utrobi postao glumac“: Bata Stojković je bio i ostao jedna od najvećih legendi glumišta

Danilo Bata Stojković je rođen 11. avgusta 1934. godine u porodici uglednog trgovca Alekse Stojkovića. Odrastao je na Čuburi i ceo svoj život je proveo u Beogradu. O Beogradu i Čuburi svog detinjstva i mladosti je voleo da priča:

„Kad su me otac i mati vodili u šetnju, u susretu sa nekim su govorili taj čovek je takav i takav. Kloni ga se ili imaj poverenja u njega. O mani se govorilo kratko, o vrlini bogato i dugačko. Odmah su vas učili kako da vrednujete ljude. Čak i u mangupskom kraju, kao što je bila Čubura, tačno se znalo, gde je mesto starijem a gde mlađem, i kako se kome obraća“.

Iako ga sa filma pamtimo u nešto kasnijim i srednjim godinama, još od mladosti je bio zaraženem virusom glume. Jedan od prvih velikih uspeha doživeo je u predstavi „Krčma na glavnom drumu“. Čuveni srpski glumac Dobrica Milutinović je bio u publici i posle predstave mu je prišao i rekao – „Ti si sine još u majčinoj utrobi postao glumac“.

I pored ovih pohvala, nije sve krenulo dobro po njega na početku karijere. Svoju profesionalnu karijeru započeo je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali nije imao dobre kritike.

Sa svega deset epizodnih uloga, dobio je otkaz i okarakterisan je kao antitalenat. U nezvaničnim kuloarima su ipak kolale priče da je napravio eksces i potukao se. Ipak, tu se nije obeshrabrio. Skućio se u Ateljeu 212, čiji je stalni član ansambla postao 1962. godine i tu se zadržao do kraja.

Posle niza zapaženih pozorišnih uloga, „netalentovani“ Bata zablistao je u crno-belom filmu „Izdajniku“ iz 1964. godine. To je ujedno označio njegov upliv u vode „pokretnih slika“ i početak, ispostaviće se, berićetne karijere. Zbog TV-a je postao Bubuleja.

U sjajnoj seriji „Diplomci“ o večitim studentima i zgubidanima, zaigrao je ruralnog grubijana Dušana Bubuleju, koji se odlikovao i specijalnim nošenjem beretke. Zbog te uloge, Bata je dobio i jedan od prvih svojih glumačkih nadimaka.

Ipak, i pored toga, nikad preterano nije mario za televiziju. Bio je mišljenja da televizija kvari sve kultivisano na sceni žustrim stvaranjem programa. Smatrao je da televizija prvenstvo treba da služi da informiše narod, dok je teatar pravo mesto za upoznavanje umetnosti.

„Nemam dovoljno vrmena da pravim pomodarske uloge. Interesuje me rezultat“ govorio je.

Pravi bum u karijeri doživljava s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih u ulogama malog, narodskog čoveka, sa svim svojim zabludama. Bata je tim ljudima davao dugha i simpatije, iako bi vrlo lako te uloge u rukama nekog drugog mogle dovesti do nečega sasvim desetog i ne toliko pozitivinog.

Saradnje sa Dušanom Kovačevićem i Slobodanom Šijanom ostaju kao vrhunci glumačke umetnosti kod nas. Laki Topalović iz „Maratonaca“ i Brka germanofil u „Ko to tamo peva“ su veličanstvene bravure glume sa ovih prostora, nekad, sad, ali i biće za sto godina.

Ako moramo da izdvojimo ipak jednu ulogu koja se posebno ističe, to je lik Ilije Čvorovića u filmu „Balkanski špijun“. Odabran od strane reditelja Božidara Nikolića se toliko uživeo u ulogu da je vodio višesatne telefonske razgovore sa scenaristom Kovačevićem.

Ova kolaboracija dvojice umetnika vrhunac je doživela tokom jedne probe. Naime Kovačević, oduševljen onim što vidi, zaustavio je probu, prišao Bati Stojkoviću i iz duše izgovorio: „Bože, Bato, ti igraš to kao da si ti pisao!“

Najveća jubav njegovog života je bila inspicijentkinja Ataljea 212. Olga Teodorović, koja je u tom pozorištu provela čitav radni vek, stajala je iza silnih uspešnih predstava, ali i iza Bate. Upoznali su se u pozorištu, u zgradi Borbe. To im je bio drugi dom, provodeći tamo više vremena nego kod kuće.

Preko tri decenije bila je njegov oslonac. Rekli su sudbonosno „Da“ u decembru 1991. godine, nakon što se glumac razboleo. Zakletva na vernost i ljubav trajala je dok ih smrt nije rastavila.

Ako je Balkanski špijun vrhunac saradnje dvojice prijatelja na filmu, u pozorištu je to svakako bio „Profesionalac“, predstavu koju je Bata do kraja svog života glumio u „Zvezdari teatar“.

Na molbu mladih glumaca Slovenskog narodnog gledališča, 13. februara 2002. godine reprizirao je Profesionalca po 416. put. Dva dana nakon toga, pada u bolnički krevet iz kog više nije ustao.

Preminuo je 16. marta iste godine. Prema njegovoj želji, nije pokopan u Aleji zaslužnih građana, već je njegova urna položena u rozarijumu beogradskog Novog groblja.