Tihomir Brajović: Govorenje o nečemu prvo je (samo)reklama, kritika je postala uljez, autsajder

Razgovor sa njim upriličen je povodom pre nešto više od nedelju dana na fakultetu održane konferencije Rekonfiguracija identiteta u srpskoj književnosti 1991-2021.

Konferencija je deo dvogodišnjeg interdisciplinarnog projekta „Srpska književnost 1991-2021: Identitet, trauma, sećanje“, koji je podržan od Fonda za nauku Republike Srbije.

Sa profesorom Brajovićem, književnim kritičerem, istoričerem i teoretičarem književnosti, bilo je reči o tome koje su teme, pisci, žanrovi bili u fokusu teme identiteta, kao i posebno o njegovom izlaganju o povratku nacionalnog sentimenta u srpskoj poeziji, te opšte re-tradicionalizacije i otklona od (post)modernističke poetike u srpskoj književnosti.

Najzad, i o politici dodeljivanja književnih priznanja i (sve manjoj) ulozi književnih kritičara.

U nazivu konferencije Rekonfiguracija identiteta u srpskoj književnosti 1991-2021, posebno intrigira pojam „rekonfiguracija“. Šta bi u najopštijim crtama bilo ono što odlikuje naznačeni period, odnosno promenu koja se u njemu događa?

– U širem kontekstu, pre svega promena državnog statusa, praćena ideološkim i političkim turbulencijama, nedoumicama oko statusa i mesta kulturne politike, odnosa prema jugoslovenskom nasleđu, jednako kao i prema onom predjugoslovenskom. Sintagmom „rekonfiguracija identiteta“ poslužili smo se da bismo evidentirali višestruku potrebu za revidiranjem i kulturnim „preslagivanjem“ identitetskih predstava u opisanim okolnostima, ali isto tako i da bismo naznačili da naučno bavljenje književnošću počiva na njenim figuracijskim, dakle ne transparentno pragmatičnim aspektima, iako je uticaj pragmatičnih okolnosti, jasno je, u periodu raspada jugoslovenske zajednice i onoga što je usledilo potom bio i te kako osetan.

Iako su se na konferenciji mogli čuti i radovi izvan ovog odabira, zbog čega je na plakatu baš šest odabranih pisaca i njihovih određenih dela (Jasminka Petrović, „O dugmetu i sreći“, Milena Marković, „Zamjeubice“, Ivan V. Lalić, „Pesme“, David Albahari, „Mamac“, Goran Petrović, „Opsada crkve Sv. Spasa“ i Vladimir Tasić, „Oproštajni dar“)? Nije možda zanemarljivo da su među odabranima jedna knjiga za decu, poezija, kao i proza, autorke kao i autori, pa i generacije pisaca u rasponu od četiri decenije. Kako biste temu konfrencije eksplicirali na ovom reprezentativnom uzorku?

– Na tragu prethodnog pitanja moglo bi da se kaže da je takvo rešenje bilo u izvesnom smislu pragmatično. Hteli smo, naime, da potencijalnim posetiocima i slušaocima konferencije na reprezentativnim generacijskim, poetičkim, žanrovskim, rodnim i svetonazorskim pripadnostima nagovestimo lepezu identitetskih mogućnosti koje su figurisale u pomenutom tranzicijskom intervalu. Broj autora i njima svojstvenih izbora o kojima je bilo reči na konferenciji – što će biti vidljivo u zborniku radova koji će biti objavljen sledeće godine – znatno je, dakako, širi.

Vaše izlaganje na konferenciji bilo je posvećeno obnovi nacionalnog sentimenta u srpskom pesništvu. Da li se upravo u poeziji, čak i onoj vrhunskoj, dvedesetih godina odigrava važan deo pomenute „rekonfiguracije“?

– Nesumnjivo. Iako poezija nema, kao u vreme romantizma, recimo, tako istaknutu ulogu u oblikovanju kolektivne samosvesti i dobrim delom ju je ustupila romanu, zbog prirode svog izraza ona i dalje ima važno simboličko mesto upravo u polju artikulacije nacionalne (sa)osećajnosti, naročito na ovim prostorima, čini se, gde je identitetsko legitimisanje neretko važnije od samog identitetskog sadržaja. U tom smislu zanimljivo je primetiti da se obnova nacionalnog sentimenta kao tematski impuls pojavljuje kod istaknutih pesnika (I. V. Lalić, M. Tešić, M. Bećković, S. Tontić, D. Jevrić, R. P. Nogo, LJ. Simović i dr), koji i onda kad se naslanjaju na iste tradicijske repere katkad nude različite, pa i polemički intonirane sentimentske obrasce. Publika i kritika kao da je, međutim, zaglušena bukom i besom stvarnosti propustila da primeti taj uzbudljiv dijalog u književnom središtu savremenosti, što je šteta, jer on možda otvara prostor i za drugačije razumevanje onih, dijalogu manje naklonjenih vidova ovog vremena.

Osim prisvajanja i rasparčavanja jednog, zajedničkog jezika, između ostalog, identiteska trauma u istoriji književnosti ogleda se i u prisvajanju određenih pisaca i njihovog dela na post-jugoslovenskom prostoru. Štošta u Andrićevom, Selimovićevom i slučaju Vladana Desnice znamo, kakav je slučaj sa Ćopićem? Jedno od izlaganja na konfrenciji ticalo se njegove, generacijama omiljene, „Ježeve kućice“?

– Ćopić je bio najomiljeniji pisac za decu na jugoslovenskom prostoru, a njegova „Ježeva kućica“ verovatno najomiljenije književno delo napisano za sasvim mlade čitaoce. Izlaganje Nedeljke Bjelanović, koje počiva na bibliografskim činjenicama i opservacijama dokumentovano i u izvesnom smislu simptomatično pokazuje kako ono što povezuje i približava zahvaljujući vanknjiževnim momentima može da postane ono što izaziva nelagodu i provocira oživljavanje kulturnih stereotipa, svedočeći tako još jednom o politici kao sudbini koja ne mimoilazi gotovo nikoga.

Kao izučavalac književnosti, profesor ali i književni kritičar, da li imate utisak da se u srpskoj književnosti (i umetnosti uopšte) sa identiteskim temama u fokusu događa i jedna re-tradicionalizacija i otklon od (post)modernističke poetike?

– Jednim delom to je neizbežno i primetno je i u drugim regionalnim književnostima. S druge strane, zbog naročitih prilika koje se tiču nedoumica povezanih s civilizacijskim i epohalnim promenama od kraja prošlog stoleća i višestrukim kontroverzama o statusu nacionalne kulture u odnosu prema novijem nasleđu, u našim okolnostima povratak tradiciji u javnosti se ponekad razume kao odbrana identiteta od „novotarijskih“ promena, oličenih upravo u (post)modernim tendencijama. Malo širi uvid pokazuje, međutim, da je srpska književnost u poslednjih stotinjak godina, možda i više, svoje najbolje intervale i dostignuća imala upravo onda kad je na svoj način prihvatala opšta umetnička kretanja (simbolizam, moderna, avanagarda, dadaizam, nadrealizam, neoavangarda).

Da li je Disu, Crnjanskom, Rastku Petroviću, Daviču, Popi, Pavloviću naslanjanje na ondašnje internacionalne poetičke trendove smetalo da izrastu u značajne nacionalne pisce? Upravo obrnuto, rekao bih, jer je isključivost u pogledu odnosa tradicije i modernosti zapravo pseudoproblem. Ako nas povest književnosti i umetnosti u poslednja dva stoleća nečemu uče to je da današnje moderno takoreći već sutra postaje tradicija. Stoga nepopustljiva odbrana tradicije i zaziranje od novoga često više govori o vanknjiževnim nego zaista književnim interesovanjima i razumevanjima.

Čitav taj proces pospešen je, između ostalog, politikom dodeljivanja književnih priznanja, pa i ustanovljavanjem novih koji ga utvrđuju (dobar primer je novoosnovana nagrada „Vladan Desnica“ za najbolji roman koju pisci dodeljuju piscima). Kako vi vidite tih nekoliko nagrada koje skreću najveću pažnju javnosti a da pri tom nije zanemarljivo da su iza njih i najveće novčane sume? Kako vam se čini to istiskivanje (književnog) kritičara iz javnog diskursa i obrazloženje da o piscima bolje (i tačnije?) misle i pišu drugi pisci? Ne bi bilo zgorega podsetiti na onu čuvenu Skerlićevu o nošenju jaja…

– Živimo u dobu, a bogme i društvu, u kojemu vlada narcistička kultura a kritika postaje nepoželjna i skoro prokazana, jer se shvata kao atak i uvreda, a ne kao razumevanje i analiza koji u krajnjoj liniji svojom studioznošću odaju počast naporu na koji refereiraju, čak i onda kad su negativno intonirani, budući da ukazuju na ono bitno za druge i javnost u celini. Danas, kad je govorenje o nečemu prvo (samo)reklama pa onda sve ostalo kritika je, međutim, postala uljez, autsajder, neka vrsta diskurzivnog monstruma.

U tom kontekstu istiskivanje kritičara, ili bar njihovo „pacifikovanje“ do statusa neuznemiravajućeg promotera, postaje simptom i sindrom jedne vrste autistički samodovoljnog gledanja na stvari: sami sve najbolje znamo i najbolje se osećamo u svom malom-velikom zabranu, esnafskom, koterijskom, kulturnom, tradicijskom, prostornom… Proročanstvo da će svi pisati ostvaruje se danas na pomalo bizaran način, tako što sami sebe promovišemo, vrednujemo, nagrađujemo… a čini se sve više i čitamo. Sami svoji „kritičari“, mada je kritičar pre svega čitalac, a to je po definiciji Drugi, koji je ovde „progutan“ i „konzumiran“ kao suvišna karika – eto možda formule koja daje obrise ovog doba.