Tihomir Tika Stanić: Ovo što sad živimo je trenutak pred svitanje

Kultno delo velikog francuskog komediografa i njegovi junaci oživeće u jednoj savremenoj, domaćoj verziji Vide Davidović, koja je adaptirala ovaj tekst, sa rediteljskim potpisima glumca Tihomira Tike Stanića i Marka Misirače, a „Don Žuan“ će biti i prva premijera na novootvorenoj sceni Teatrijuma.

Ovaj povratak Molijerovog junaka pred našu publiku zanimljiv je i zbog toga što je Stanić u jednoj od najslavnijih komedija tokom karijere tri puta igrao tri različite uloge – bio je Don Karlos (1984. u SNP u Novom Sadu), Don Žuan (1995. u NP u Beogradu), i Don Luj (2005. u Bitef teatru).

Posle ove „specijalizacije“ sada se predstavlja i kao reditelj, a kako kaže za Danas, početak rada na predstavi „Don Žuan“ poklapa se sa osnivanjem letnje pozorišne scene Teatrijum. Tu nam, večeras, iz već postojećeg Molijera stiže priča o današnjem Beogradu, kriminalnoj eliti, klanovskoj lojalnosti ljudi koji u formiranim grupama dolaze u naš grad spremni da ga iskoriste kao i svaku dobru šansu…

– Odlučio sam da režiram „Don Žuana“ i predložio Vidi Davidović da ga „osavremeni“, a Marka Misiraču pozvao da mi pomogne tako da režiju potpisujemo zajedno. Jer, odavno već mislim da je Zganarel, sluga Don Žuana, zapravo tumač Molijerovog svetonazora. Njegov vapaj „Još vam je samo licemerstvo nedostajalo“ sluti neminovnu tragediju i druge grehe relativizuje, a ovaj identifikuje kao neoprostiv. U našoj predstavi Zganarel je Zdravko, igra ga Vladan Gajović, a ja ću se pojaviti u ulozi Komandantove statue koji se zove Slobo, i izgradio je, između ostalog, moderni Beograd i sve što nas okružuje – kaže Stanić.

* Zbog čega smatrate važnim da se „Don Žuan“ oživi na sceni upravo u tom čitanju koje donosi vaša predstava?

– Teatrijum je pozorište koje će podsticati igru. U bukvalnom smislu te reči – igru na sceni, u gledalištu. Naivnu igru unutar koje je normalno, pohvalno i prirodno reći istinu. Ili će istina kroz igru isplivati. I nije naše čitanje novo. Mi smo samo pokušali da prevedemo to delo i sve njegove teme na razumljivi jezik sadašnjice.

* Molijerova komedija daleko nadilazi svoje tematske, istorijske i kulturne okvire. Da li ga danas možemo gledati kao ogledalo našeg zla?

– Ne zlo, već borbu protiv zla, doživljavam kao univerzalnu formu ljudske sudbine. Dobra dramska literatura nam pomaže da prepoznamo da ništa što nam se trenutno događa nije nikakav izuzetak, i da ni u čemu, što reče i Andrić, nismo prvi ni jedini.

* Sluga Zganarel, iliti Zdravko u vašoj predstavi, verno služi svom gospodaru Don Žuanu, iako vidi njegovo licemerje, zlo, laž, taštinu… Kako objašnjavate taj poriv u ljudima da budu sluge uprkos svemu?

– Nada! Nada kao najveći motiv i uporište opstanka. Nada kao zabluda koja najlepše peva. Nada da ipak postoji mogućnost da se čovek preobrati i vrati iskonskom dobrom. Isto tako, i ljudska potreba da druge vide i doživljavaju onakvima kakvi su oni sami, pa onda, iako sve kazuje suprotno, u onom drugom nalaze svoje osobine i vrline.

* Šta gradi vaš junak Slobo, koga igrate, da li njegova zdanja „krase“ odsustvo estetike, megalomanstvo kao oličenje primitivizma, korupcija i kriminal s kojima se poslednjih desetak godina u „savremenom Beogradu“ gotovo sve gradilo?

– Teško mi je da prepričavam predstavu, voleo bih da što više ljudi dođe da je vidi i da čuje o čemu sve govori. I Vida Davidović, koja je još studentkinja, i Marko Misirača u zreloj stvaralačkoj dobi, i ja koji sam pred penzijom, a sa nama i glumci, u izvornom Molijerovom tekstu osetili smo i prepoznali, a potcrtali i definisali u predstavi, tu nemoć i zbunjenost pred narastajućim nasiljem, primitivizmom i agresivnim nametanjem i novih i starih kanona.

* Da li će naše civilizovano građanstvo u nekom trenutku da artikuliše svoju snagu i da pokaže da nije nemoćno u tom odnosu protiv nasilja, primitivizma i kriminalizovane stvarnosti koji su nam nametnuti?

– Licemerno je, a licemerstvo je i u našoj predstavi neoprostiv greh, bilo šta reći i pozvati bilo koga na bilo kakvo delovanje, a da pre toga sami ne činite ono što biste izrekli. Ako već činite i delujete, a reč glumac na velikim jezicima, italijanskom i engleskom na primer, znači onaj koji deluje, kako nas je pre par godina podsetio i veliki reditelj Roberto Čuli, možda i nemate obavezu da išta kažete. Jer, delo govori. I plaćate cenu, i berete plodove sopstvenog dela. Sve drugo je puko trošenje hartije.

* Četiri poluge Don Žuanove ideologije cinizma: „Govoriću lepo samo o sebi, progoniću svoje neprijatelje, sudiću drugim ljudima i meriću svet samo svojim merilima“, mi svakodnevno živimo. Kuda to vodi naše društvo?

– Ne bih pravio asocijacije i nijednoj ličnosti iz našeg političkog života ne bih pridavao toliki značaj da jedan plemeniti pozorišni čin podredimo ili, ne daj Bože, posvetimo tumačenju bilo kog aspekta njegove ličnosti. Mi se bavimo sobom i svojim dilemama, a ako se u tom ogledalu poneko i prepozna u svojoj nakaznosti, ne krivite ogledalo! Ali, ja sam večiti optimista, i mislim da svaki ovako mračan period najavljuje novo jutro. Ovo što sad živimo definisao bih kao praskozorje. Onaj trenutak pred svitanje.

* Ipak, jesmo li mi danas „dresirani“ kao sluga Zganarel, koji mora da bude odan i da verno služi, ako smo prinuđeni da dvadeset četiri sata dnevno slušamo i gledamo veliku pohvalu samoljublju, licemerju, taštini, laži, pohlepi, mimikriji?

– Nismo prinuđeni. Može, jer sam proverio i moguće je, ostaviti te koji u tome uživaju da se valjaju u sopstvenom izmetu, a potražiti i stvoriti svoj svet koji počiva na vrednostima koje su u civilizovanom društvu prihvaćene kao takve. Njih najviše boli kad ih ignorišete. Apsolutno. A to je moguće.

* Sa kakvom ste ambicijom pravili ovu predstavu o Molijerovim junacima naših dana?

– Jedina ambicija nam je da je igramo godinama, i da se publika zabavi u prepoznavanju sopstvenih mana i vrlina. Mi smo obično, nepretenciozno pučko pozorište Teatrijum!

Ideja apsolutnog egoizma i neoliberalizma

* Da li je Slobo i naša verzija ideje apsolutnog egoizma o kojoj takođe govori Molijer, a upravo na toj ideji danas počivaju neoliberalizam i opšte licemerje?

– Ne samo danas, oduvek su graditelji sopstvenih spomenika u njihove temelje bez milosti uziđivali kosti potlačenih, a onda je vreme relativizovalo i njihovo zlo i zločin.

Intenzivna nega

* Gledamo vas u brojnim serijama, da li ponekad poredite te TV junake koji su vam doneli veliku popularnost, Stavru („Psi laju, vetar nosi“), ili Žuću („Kamiondžije“), sa Rakitinom u „Karamazovima“, Orestom u „Orestiji“, Mefistom u „Faustu“, Lukasom u „Trgu heroja“…, koje ste igrali u pozorištu?

– Nikad likove koje igram u popularnim serijalima ne poredim sa onim u pozorištu. Oni imaju toliko različite sudbine i živote, a pošto oni u pozorištu ne žive bez stalnog bdenja, infuzije, transfuzije, respiratora, dakle, bez intenzivne nege, njima se uvek vraćam kroz nove predstave. To smatram svojim pozivom i obavezom. Verujem da ovaj veliki uspeh u TV serijama počiva pre svega na pozorišnom iskustvu koje u mom slučaju seže od Eshilovog Oresta do Sloba Vide Davidović.

Autorska ekipa

Naslovnu ulogu u predstavi „Don Žuan“ igra Stefan Radonjić, a u glumačkoj ekipi su i: Đorđe Marković, Milica Janković, Lepomir Ivković, Nevena Ilić, Isidora Građanin, Ivana Dudić, Luka Potparić, Milan Bobić, Luka Sević i Dušan Ašković. Scenografiju potpisuje Marica Kuzmanović, kostime Ana Mićković, a u predstavi se koriste muzički inserti iz Arhiva Ramba Amadeusa. „Don Žuan“ će se premijerno igrati šest večeri – do nedelje, 18. jula.