Tihomir Tika Stanić: Vlast će se urušiti uz nevine žrtve

Mobilni se odmah oglasio zvukom nove poruke ali nisam pogledala računajući da prezaposleni umetnik sigurno još nije ni stigao da odgovori, a i da jeste, odgovor je garant u benevolentnom tonu tipa – „ok, nije problem i ja kasnim“ ili nešto slično.

Minut kasnije ipak pogledam uzvratni SMS u kojem stoji samo – „Zašto?“ „Zašto kasnim?“, ponovih u sebi, neprijatno iznenađena direktnim pitanjem i grozničavo prebirajući po glavi koji od opravdanih razloga da izaberem. Odgovorim pošteno da je zbog prevoza, uverena da će Tika za ovo imati razumevanja.

– Mrzim kad neko kasni – kazao je Tika na početku razgovora za Danas u Pomodoru, koji je vođen tokom Sajma knjiga, a pred novinarsku projekciju filma „Dnevnik Diane Budisavljević“.

* Hoćemo li prvo da pričamo o politici?

– Dosta toga je ovde pobrkano, sve ono što nije apologija režimu i režimsko propagandno glasilo već ga smatramo opozicionim, a to uopšte ne mora da bude tačno. Razmišljajući o tome o čemu ćemo pričati u ovom intervjuu, konstatovao sam da u svim tim nerežimskim glasilima, mi koji bismo se mogli prepoznati kao istomišljenici ili kao ljudi koji slično misle – šta radimo? – takmičimo se ko će duhovitije, originalnije ili zanimljivije reći istu stvar, koja je toliko očigledna i koja je nama koji govorimo i koji čitamo to odavno jasna. Vreme je da dopremo do ljudi koji nemaju tu sposobnost da vide svu tragediju, koja je u toku zbog ovakvog režima i ponašanja ljudi koji su na vlasti. Ima i bezbroj stvari koje nemaju veze sa vlašću. Imamo taj kontinuitet devedesetih koji nije samo personifikovan u radikalima koji se sad zovu drugačije, nego vam Sajam knjiga otvara čovek koji je autor onog „dogodio se narod“.

* Vaše kolege su se angažovale u političkom životu. Razmišljate li i i vi o tome?

– Ja već učestvujem i u političkom životu na neki način iako nisam političar niti ću to ikad biti. Neću biti deo neke stranke, neću uzeti nikakvu funkciju, a podržaću uvek nekoga za koga mislim da ima program i za koga mislim da ima nameru koja mi je bliska. Ali, isto tako, ako to izneveri, neću snositi odgovornost. Hoću da kažem, nemam strah da rizikujem. Velika je greška biti nepoverljiv prema građanskim protestima. Mnogi ljudi koji su deo ovog sistema su takođe veoma nezadovoljni načinom na koji sistem funkcioniše. Samo je pitanje trenutka kada će to i javno da pokažu.

* Zašto vam se dopada Dragan Đilas?

– On je u Savezu za Srbiju okupio ljude potpuno ideološki različite ali ujedinjene oko principa da se moraju uspostaviti pravila igre, pravila po kojima se ne samo političari nego čitavo društvo ponaša. NJegovo dosadašnje iskustvo koje je imao u politici i dok je bio na vlasti, kao i period običnog građanina koji ne raspolaže mehanizmima ljudi na poziciji, daju mu kredibilitet i ja verujem da je on jedan od najboljih ljudi trenutno, koji može da nađe rešenje i put koji bi ovo društvo oporavili od ekonomskog i duhovnog propadanja.

* Protivnici aktuelne vlasti skreću pažnju da prema opoziciji valja biti obazriv i revnosno je kritikovati da ne bi ponovili greške iz prošlosti, da se ne uzohole… Šta vi kažete?

– Mislim da su oni platili cenu svojih grešaka, da je plaćaju, i to je u redu. Isto tako mislim da nijedna vlast koja ima tu koncentraciju moći koliku ima ova ne može da vodi društvo u dobrom pravcu. To se najbolje vidi po količini bahatosti i nesposobnosti na svim nivoima, od lokalnog, preko ovih radova na Trgu, do politike. Zbog toga će se, kako sam već pričao, ova vlast urušiti sobom. Samo je problem što će u tom procesu biti i nevinih žrtava .

* Da se vratimo na vaš posao. Sveprisutni ste u serijama „Ubice mog oca“, „Delirium tremens“, predstavi „Petrijin venac“, snimate i film „Proleće na poslednjem jezeru“ i ponovo se, na neki način, bavite Ivom Andrićem…

– To je televizijski film u produkciji RTS-a prema scenariju Vuleta Žurića i režiji Filipa Čolovića. U pitanju je jedna priča iz života Ive Andrića na jezeru, koja se odigrava između Berlina i dolaska u Beograd sa ostalim jugoslovenskim diplomatama čija je sudbina još neizvesna. Voleo bih da napravim seriju o Ivi Andriću koja će se zvati „Nobelova nagrada“ i koja će obrađivati period od časa kada je dobio to priznanje, kada je stigla vest o tome, a to je 26. oktobar, do 10. decembra kada mu je uručena Nobelova nagrada.

* Zašto vam je zanimljiv baš taj period?

– Osećam da je to najpakleniji period u njegovom životu. Ivo Andrić je čovek o kojem se najviše moglo saznati iz njegovih dela koja su zanimljivija od činjenica iz njegovog života. Zato i verujem da je taj period, u kojem su se svi sručili na njega kao lešinari – novinari, društveno-politički radnici i radoznala čitalačka publika, za njega bio naporan. Voleo bih da taj period dočaram u seriji, da istražim kako se oseća čovek koji dobije tako značajno priznanje, koje je istovremeno predstavlja jedan od najznačajnijih događaja u kulturi jednog naroda. Verujem da je to bilo jako traumatično vreme za Andrića i to je nešto čime se bavim već duži period. Nadam se da ću u narednih nekoliko godina uspeti da napravim seriju o tome koja će biti zanimljiva i van ovog govornog područja.

* Želeli ste da napravite film o žrtvama iz Jasenovca, a uskoro je premijera filma „Dnevnik Diane Budisavljević“ koji takođe govori o tome. U svetlu toga, kakav je vaš odnos prema filmu Dane Budisavljević?

– Ja sam se 12 godina bavio Jasenovcem i nisam uspeo da snimim film koji sam želeo na tu temu ali nisam nesrećan zbog toga. Dani Budisavljević sam zahvalan jer me je pozvala da učestvujem u njenom filmu gde igram doktora Vidakovića, jednog od inicijatora akcije spašavanja, a trenutno se snima i film „Dara iz Jasenovca“. Ja sam scenario za svoj film „Mi smo iz Jasenovca“ ustupio Gagi Antonijeviću iako taj film ima svoj scenario koji potpisuje Nataša Drakulić, ali sam i u tom projektu postao saradnik. Neki motivi i scene iz mog scenarija se koriste i u tom filmu i zbog toga sam srećan i zadovoljan.

* Šta vama lično znači uloga glavnog junaka u seriji i filmu „Delirium tremens“ imajući u vidu da ste i sami imali problema sa alkoholom, koji ste prevazišli, i da ste glumac kao i Dagi?

– Nisam ja nikad imao problema sa alkoholom. Ja sam, jednostavno, taj opšteprihvaćeni obrazac u našem društvu, pogotovo u sredini u kojoj sam odrastao, da nisi čovek ako ne popiješ prihvatio oberučke i iz potrebe da se socijalizujem i budem cenjen kao čovek i umetnik krenuo besomučno da se opijam. Vremenom sam uvideo da sam prevaren i da ću, bar među najbližima, biti voljeniji i draži ako se otreznim pa sam snagom karaktera i volje 1. aprila 2002, zauvek prestao da pijem alkohol…

Na jednoj od proba predstave „Divlji med“ (Platonov) koju smo radili u Ateljeu 212 , a u kojoj se skoro svi likovi beznadežno opijaju, moj profesor glume Dejan Mijač rekao je za mene da ja nisam pijanac nego zajebant i da se ja to samo igram i ja sam mu poverovao. Odustao sam od te igre u životu.

* Glumac će uvek reći da traga za istinom, da ne glumi. Ipak ova profesija može biti i „đavolja rabota“, ponekad, može navesti čoveka da manipuliše svojim talentom. Jeste li nekad posegnuli za tim?

– Ne može se talentom manipulisati. Ako pokušate, on iščezne. Ostane zanat, tehnika… i privid. Prazna ljuštura…

* Šta vam je draže – pozorište ili film?

– Udobno mi je i bezbedno se osećam i u pozorištu i na filmu i televiziji. Volim i radio drame koje odavno ne stižem da snimam ali pozorište, za koje imam sve manje vremena, ipak je najveća strast. Ono vam sve uzme! I ništa ne vraća! Samo uzima, uzima, uzima, a glumci, srećni kad imaju šta da daju, ostave onda tu ceo svoj život… I iako znaju da je uzaludno čine to iznova… Kao da imaju više života ili ih tako stiču… đavo bi ga znao.

*A koja vam je omiljena replika i zašto?

– Mnogo sam tekstova koje su pisali veliki pisci igrao i zapamtio. Mnoge često i citiram zaboravljajući odakle ih znam… I sad ne znam da li je to rekao Duško Radović ili Aca Popović ali poverovao sam: „Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara“.

Psihodrama

– Lik Dagija u filmu „Delirijum tremens“ sam doživeo kao veliki profesionalni izazov. To što on podseća na mnoge od nas koji smo baveći se glumom prolazili kroz različite životne faze nije ni bitno ni presudno za tu ulogu i film. Primetio sam da ljudi u publici prolaze kroz neku vrstu lične identifikacije i da im psihodrama iz filma pomaže da dopru malo dublje do sopstvenih trauma i problema, iako nisu ni glumci ni alkoholičari. Tu je negde tajna umetnosti i talenta Gorana Markovića. Nema taj film više nikakve veze sa nama, dragi gledaoci. On je vaš ukoliko ga želite – poručio je Tika u razgovoru za Danas.