Tikovi i kerefeke

Iz te predstave prema Nušićevom komadu izostalo je nešto bitno nušićevsko, a to je, ni manje ni više, nego britka Nušićeva inteligencija.

Inteligentnost Branislava Nušića – kao i kod Sterije, naročito u „Rodoljupcima“ (iako je Sterija sasvim drukčiji dramaturg od gotovo šest decenija mlađeg Nušića) – promišljeno je sopstveno životno iskustvo u ovom i vazda ovakvom društvu. Gledajući unazad, od kraja do početka stvaralačkog života, to promišljeno iskustvo, to proživljeno vlastito mišljenje daje jasan pečat komadima od „Pokojnika“ do „Sumnjivog lica“ i „Narodnog poslanika“. Pečat inteligencije koja peče, uprkos vodviljske lepršavosti igre i lakoći emocija. Zato nije ni najmanje lako režirati Nušića.

Kad čitamo dela ovog komediografa vrlo je važno da znamo da ih je pisao ne samo još za života slavan čovek, direktor pozorišta omiljen kod publike i glumaca, nego pisac koji robija zbog svog dela i na kojeg, iz istih razloga, Srpska pravoslavna crkva baca anatemu. Jeste zaboravljena, ali to nije mala stvar. Naime, to je najveća stvar: kad pisac deli sudbinu svojih dela; tačnije, kad se pisac usuđuje da piše tako da mu dela smelo određuju sudbinu, a ne tek karijeru.

Nušić je bio popularan i u kraljevini i u republici, i u Beogradu i u Zagrebu, ali nikad nije bio populista i demagog. On nijednom nije ciničan i zajedljiv, i u tome je sličan Jovanu Jovanoviću Zmaju, s kojim deli iskustvo strahovitog porodičnog gubitka. Iz perspektive nezaceljive lične traume, on, dakle, kao (i) Zmaj, na građanske pošasti i počasti u društvu gleda sub specie mortis, i zato jeste ironičan, ironičan i brižan. U tom njegovom sveprožimajućem pogledu, velim, britko inteligentnom, on govori: Glođete se ovde kao hijene i radite jedni drugima o glavi kao da ćete je nositi večno, a uskoro ćete, dok okom trepnete i dlanom o dlan udarite, biti odvratno mrtvi. I još nešto, bitno nešto:

Ako gladan čovek nužno donosi pogrešne odluke, u šta veruje Nušićeva dramaturgija, onda to i nije greh, jer je to nužnost. Ali, jeste greh kad siti ljudi, gotovo po pravilu, odlučuju pogrešno, po pravilu egoistično. To je prezirao, tu situ elitu društva. Stoga je Nušić popularan, a nije populista. Tog, od Crkve anatemisanog, od vlasti progonjenog, od građanske kritike popljuvanog, u Akademiju nauka tek pred smrt primljenog, stalno osmehnutog i duhovitog čoveka, kojem je pola srca otkinuto pogibijom sina, volela je publika jer je s njim bila povezana ovim dubokim prezirom prema onima koji su privilegovani da odlučuju pravedno, a odlučuju štetno.

Ako uzmemo u obzir samo ovu epizodu iz Nušićevog života, shvatićemo podobije ironijskom duhu njegove dramaturgije. Mladi Nušić, doskora kažnjenik, dobija diplomatsku službu. Kakva konzulska počast! Ali, gde ga šalje njegovo kraljevsko visočanstvo (umalo ne rekoh devičanstvo)? U krajeve odakle su se svi Nušićevi prethodnici vraćali nošeni na odru, prekriveni državnom zastavom. Ne veruj poklonima moćnika! To je Nušićevo vjeruju. Ili te njima kane podmititi, ili te kane ubiti (recimo to briksijevski). Nušić i tu uspeva da preživi. Kako? Tako što u Prištini odmah stupa u vezu sa vođom glavnog albanskog klana, sklapa s njim dogovor i radi na prosvećivanju naroda, uglavnom otvarajući biblioteke i škole. Nušić je, dakle, tihi, dugovečni buntovnik.

Svu ovu životnu filozofiju Nušić je uložio i u „Ožalošćenu porodicu“. Molim vas, pa ko je taj Agaton, Agaton Arsić, vođa ove takozvane familije, kobajagi ožalošćene, koja lije krokodilske suze ne bi li se dokopala basnoslovnog bogatstva pokojnog Mate Todorovića? Agaton je sreski načelnik u penziji. Nije to mala moć. Nije to bila mala moć, ako je uopšte i prošla (jer uticaj jednog načelnika sreza ne gasne ni i u mirovini).

A ko je taj Mata, pokojnik, kojeg reditelji po pravilu ne uzimaju u obzir, i kako je sve to bogatstvo stekao? Nije li to jedan od onih uvaženih građana koje danas nazivamo tajkunima?

Odakle dolaze članovi „ožalošćene porodice“ u Markovićevoj predstavi? Teško je to reći po onome što čine. Jer ne znamo da li su i sami bogati ili siromašni, iako to za Nušića nije tajna. Po onome kako izgledaju, prema kostimu, svi su pripadnici džet-seta. Po onome kako govore, s moravskim akcentom, tako kako je govorio Dobrica Ćosić, dolaze iz provincije. Po grimasama i tikovima, koje neprestanu seju, izgleda pak da su izbegli iz neke ludnice, gde su inače pod strogim nadzorom.

Da li Nušić pred nas izvodi mentalno retardirane ljude ili vrlo socijalizovane, uspešne protuve? Pitanje je retoričko. Zašto, međutim, ove dobro situirane i lepo pozicionirane ništarije Marković pretvara u psihijatrijske pacijente? Nema drugog odgovora osim da se tim prenapučenim grimasama i kerefekama liši odgovornosti prema kritičkoj invektivi Branislava Nušića, koja je srž i ovog komada. Kome je Nušić upućuje? Zar ljudima toliko bolesnima da ne mogu ni da se kreću uobičajenim hodom, nego bauljaju ili kao navijeni (Gina Vanje Ejdus), ili kao bangavi (Vida Nele Mihailović), a sve vreme žmirkaju očima, ili se pekmeze poput debilne a nasilne dece (Tanasije Aleksandra Srećkovića), ili su, pak, dementni pa jedva i otvaraju usta (Simka Radmile Živković).

Iz ovog nakostrešenog rugla i, u najmanju ruku, iz ove lišenosti saosećanja prema osobama zaostalim u razvoju, iskaču: svojom naturalnošću Agaton, kojeg igra Saša Torlaković, i Proka, kojeg Nebojša Dugalić glumi i mimikom koja doista nešto znači, koja na svetlost lica iznosi mrak karaktera – i ono što se neće iskazati, ali svakog časa može da hrupi. Njih dvojica, Agaton i Proka, Torlaković i Dugalić, iz Nušićevog komada zalutali su u ovo Markovićevo stilsko jedinstvo tikova i kerefeka.