Tim Ečels: Opasno je ponavljati jedan odnos ili obrazac

Mislim da iz tih situacija može da se rodi nešto veoma jedinstveno – kaže za „Danas“ umetnik i pisac Tim Ečels, vođa britanska trupa „Forced Entertainment“. Ova trupa već više od trideset godina istražuje i često izvrće konvencije žanra, narativa i samog pozorišta, crpeći inspiraciju ne samo iz drame, već i iz plesa, performansa, muzičke kulture i popularnih formi poput kabarea i stendap komedije. Jedna je od ključnih trupa koja utiče na razvoj savremenog pozorišnog jezika u Beograd dolazi sa kraćom verzijom svoje predstave „Quizoola!“ (originalna predstava traje 24 sata, a kraća verzija svega šest). Predstava koja je nastala 1996. zasnovana je na improvizaciji, u kojoj tri izvođača sa razmazanom klovnovskom šminkom na licu šest sati bez prekida postavljaju jedni drugima pitanja i odgovaraju na njih. Ona problematizuje pitanje šta je stvarnost a šta predstava – šta pitati i kako odgovoriti. Istovremeno ona istražuje ljudsku potrebu za znanjem, izvesnošću i definisanjem.

Na koji način ime vaše kompanije pokazuje ideje vaših komada?

– Kad smo počeli da radimo zajedno, dopalo nam se ime „Forced Entertainment“ („Nametnuta zabava“) jer predstavlja kombinaciju nečega pozitivnog i prijateljskog – zabave – i reči „nametnuto“, koja ukazuje na nešto problematično i neprijatno. U vreme kad smo počinjali, to nismo znali, ali na mnogo načina ova dualnost je bila u srcu naših predstava od samog početka. Tako da je na neki način ime postalo naš manifest. Mislim da je za nas jako važno to pitanje odnosa prema publici, i kako razmišljamo o našem radu u tom odnosu. Na neki način, sa svakom predstavom pokušavamo da iznova izmislimo taj odnos, ne tako što ćemo inscenirati novu situaciju na sceni, već tako što ćemo se na određeni način obratiti publici. Važno nam je šta zahtevamo od publike i koje pozive joj upućujemo.

Zašto vam je važno da pravite duge komade (durational pieces)? I u tom smislu kako vidite savremeni teatar?

– Istorija trupe vezana je za potragu za novim načinima stvaranja komunikacije sa publikom i otvaranja prostora za dijalog, susret ili refleksiju. Trudimo se da otkrijemo šta možemo da napravimo sa ljudima u istoj prostoriji. Možemo li da stvorimo komunikaciju u kojoj će i oni učestvovati ili da im postavimo pitanja ili da ih nateramo da misle? Opasno je samo ponavljati jedan odnos ili obrazac. Mislim da je to nešto što zanima samo nas. Osim ako niste zaista uhvaćeni u nekakvoj komercijalnoj mašineriji, imate želju da kroz formu stvarate kontakt. Postavljanje pitanja koja želite da postavite, stvaranje odnosa kakve želite da imate sa publikom, to će uvek uključivati nov pristup formi i razmišljanju o vašim mogućnostima i granicama u tom smislu. Ako u našem radu postoji ogroman impuls, onda on ima veze sa željom da stvorimo vezu sa publikom. Duge predstave samo su jedan od koraka u tom pravcu. One su šansa da se razmišlja i radi drugačije.

Šta sve predstava koja traje šest sati omogućava jednom umetniku?

– Zanimljivo je da duge predstave kroz umor otvaraju prostor u kome izvođači gube određenu dozu kontrole nad onim što rade. Za sve nas na sceni najteži je prvi sat, zato što tada najviše pazite kako se ponašate. Vaši trikovi ili osećaj onoga što želite da postignete još uvek su netaknuti. Ali nakon tri sata pomalo ste se opustili. Ne brinete se toliko o onome što radite, izgubili ste pojam o tome, ne pratite više šta govorite, vaša fizička kontrola se pogoršala, vaš osećaj za vreme se promenio. Sve to je lepo videti. Kao performer mogu da kažem da to otvara nešto i kod publike. Ima to veze i sa stvarnošću situacije koju igramo na sceni. Događaju se neočekivana putovanja. Postoje trenuci u kojima ljudi pričaju apsurdne viceve što dovodi do nečeg fantastičnog što nikako nismo ni mogli da očekujemo. Trajanje ima pokretačku snagu. Struktura stvara okolnosti u kojima određene slučajnosti, inspiracije ili otkrića mogu iskreno da se rode.

Šta publika može da iskusi iz svega toga? Da li se predstava menja ako publika ostane do kraja ili ako ode posle nekog vremena?

– Da. Obično kažemo da publika dobija priliku da osmisli svoj početak i kraj… da uđe ili da izađe tokom predstave kad god poželi. Volim što je predstava drugačija za svakoga. Što svako gradi svoje putovanje. Takođe, mislim da svako u publici odgovara na pitanja u predstavi u svojoj glavi. Tiho kao i što gledaju. Tako da se paralelno dešava mnogo predstava. Ona koju mi izvodimo i one koje se odvijaju u ljudskim glavama. Sviđa mi se ta ideja dualiteta. Vremenom se i publika umori. Upadaju u ritam komada. To je važno. Nešto od samog pozorišta nestane i ulazimo u drugu zonu. U tom smislu predstava ima politički aspekt, jer više nije spektakl nego nešto drugo.

Šta je bila glavna ideja iza predstave „Quizoola!“ i zašto je, po vašem mišljenju, ona opstala tako dugo?

– Ovo je jedna od dugih predstava koje smo radili, a koje traju od šest do 24 sata. U njima performeri improvizuju sa ustaljenim setom pravila. Ova dela stvaraju posebnu energiju sa zakovanom strukturom i predstavljaju maratonski test za performere – test njihovih sposobnosti da jedni s drugima pregovaraju, i da sa onima koji to gledaju, stvaraju, komponuju i izmišljaju delo korak po korak. Zanima nas i šta se vremenom dešava sa performerima. Nakon tri sata improvizacije ne možete više režirati svoje ponašanje. Vaš jezik je olabavljen i veza sa vašim mozgom je na neki način šifrovana. Umorni ste, pomalo čak i histerični. Hvatate sebe kako radite ili govorite stvari koje niste planirali. U ovom stanju, vi ste ogoljeni, spustili ste gard. A mislim da je publika gladna takvih stvari. Što se tiče predstave „Quizoola!“ konkretno, oduvek smo voleli pitanja i odgovore, posebno na sceni, zato što, kad neko odgovori, uvek postoji mogućnost da je odgovor tačan i da to govori glumac a ne njegov lik. Napravili smo ovu predstavu da bismo istražili ideje o tome šta je istina a šta je fikcija. Kad imate scenario prepun pitanja koja možete da postavljate bilo kojim redom i da improvizujete u davanju odgovora, to daje ovom komadu veoma živu energiju koja nam se dopada.