Muzika koja budi najbolje i najgore u ljudima: Nove albume imaju bendovi Tindersticks i Bright Eyes

Tindersticks – Soft Tissue

Tindersticks su bend koji oduvek zvuči kao da piju u istoj kafani sa Nikom Kejvom i njegovim The Bad Seeds. To je ta vrsta kamernog zvuka, punog prigušenog ritma, gitare koja vodi ali i raznih drugih atipičnih rokenrol instumenata koje začinjavaju priču uz duboki vokal Stjuarta Stejplsa koja odgovara svima onima koji vole da se druže sa melanholičnim zvukom, poezijom i vinom u nekim kasnim satima.

E pa ja nešto baš i ne ulazim u opis ovog klasičnog fana benda iz prethodne rečenice. Otud prethdonih nekoliko godina nisam ni obraćao punu pažnju na nova izdanja benda, iako tih nekoliko prvih albuma mi je dosta značilo u formativnom post-adolescentskom periodu.

Jedan od tih starih hitova je glasio „Can we start again“, i sa novim albumom „Soft Tissue“, kao da me je bend upitao da li bi možda mogli ponovo da se družimo. I ja sam rekao – a što da ne!

Kao što nas njihove iskrivljene face u ogledalu posmatraju u spotu „Always a stranger“, bend uspeva da na svoj način pretopi neke druge, življe, žanrove u svoj. Pa tako francuske šansone, bosanova, soul 70-ih, sve to postoji kao osnova i ideja na ovom albumu, ali uvek umočen u farbu mračnog popa i prepoznatljivog Stejplsovog vokala i u tom kontrastu senke i svetla nastaje još jedna biser ovog benda. „Soft Tissue“ to zaista jeste.

Spori ritmovi se šunjaju iza vas, i polako vas osvajaju. Refreni pucaju, a gudači pletu mrežu oko Stejplsovog vokala. Tindersticks su taj stariji brat od strica benda The National, a ovaj album nas podseća na to.

Na drugim mestima vidim da je ovo povratak u formu benda, tako da i oni koji su ih pratili u prethdonim godinama nešto više uživaju u ovom izdanju nego u prethodnim. Otud je i sjajno što baš sa ovim izdanjem, bend dolazi sledeće godine u martu u Beograd u MTS dvoranu.

Više informacija o koncertu potražite na linku.

Bright Eyes – Five dice, all threes

Konor Oberst je oduvek nazivan enfant teribleom američkog indie roka, i to zato što je na sceni još od kako je bio taj „enfant“ ili klinac. Kad čujemo njegove prve radove, ne možemo, a da se ne nasmejemo njegovom prepubertetskom glasu. Iako je sad u drugoj polovini 40-ih, i dalje ga gledamo kao onog malog koji nam ispovednim tonom priča o svoji najdubljim strahovima, nadama i ljubavima.

Na novom albumu, on i njegov Bright Eyes podsećaju na neke od njihovih najboljih dosadašnjih radova. Njegov meketavi i drhtav glas (koji je doduše mnogima odbojan) i dalje zvuči kao čovek na žurci koji stoji ispred, na hladnom, jer je unutra zabranjeno pušenje i baš tad rešava da vam ispriča priču koja ga tišti i boli.

Ulazeći u njegov svet morate da razumete da mnoge stvari koje on otpeva su obojene suvim i crnim humorom koji polako prelazi u ispovedni ton čoveka kome su sve lađe potonule. I taman kad pomislite da je zreo da se hospitaluzuje, on se vrati sa još jednim pančlajnom zbog kog presudite da možda i ne mora da se brinete za njegove mentalno zdarvlje. Za sad.

Doduše vesti koje dolaze iz SAD-a ne govore baš najbolje o njegovom trenutnom zdravlju i ponovnom odavanju alkoholizmu zbog kog teško da može i da završi koncert. Neko će reći ništa novo u njegovom životu, ali to je već više od 20 godina takvog staža. I jači su pali nakon manje vremena.

Što se tiče muzike i tekstova, čeka nas sve, od kantrija, preko popa i amerikane pa sve do marijači ritmova i duvača. U tekstovima se mahom sa prezirom i duhovitom distancom odnosi prema ostatku sveta. Možda i najviše na pesmama poput „Tiny Suicides“, kao i „Bas Jan Ader“.
Ova poslednja je pesma posvećena holandskom konceptualnom umetniku koji je za jednu od svojih postavki rešio da u običnom čamcu pređe preko Atlantika gde mu se gubi svaki trag.

Pa tako u onoj čuvenoj kovanci „it was the best of times it was the worst of times“ Bright Eyes nam nudi ta neka bolja vremena kad su ljudi verovali u svoju ideju po cenu smrti, i više ih ceni nego ova današnja kad se kensluje Mark Tven iz lektire, jer ne odgovara današnjem poredku sveta političke korektnosti.

Oberst je bacio kockice iz naslova na ovom albumu i čekao rezultat. Nešto je dobio, nešto izgubio, ali sve to predstavio kao deo života koji nam onakav kakav jeste, prikazuje već skoro 30 godina u vidu 3-minutnih pesama.