Tira Teodora Trunstad: Mladi su nosioci nade i ova priča veruje u njih

Iako glavne likove zatičemo u neimenovanom gradu, u vreme nasilnih sukoba, vanrednog stanja na ivici građanskog rata, u uslovima bez hrane, vode i struje, gde institucije više ne funkcionišu, a na ulicama vlada skoro anarhična atmosfera, autorka piše o dešavanjima koja su zapravo svakodnevica za mnoga ratna žarišta današnjice.

Priča teče iz ugla Lineje i Maksa, dvoje mladih koji su usisani u ovaj nasilni vrtlog i koji će, kako vreme protiče, shvatiti da su njihovi najbliži duboko umešani u vodeće strukture sukobljenih strana. Ovo je roman o preživljavanju, o okrutnosti takve, nasilne realnosti u kojoj ljudi izdaju jedni druge, prijavljuju porodicu i prijatelje, sprovode mučenja kako bi došli do informacija.

Šta je istina u toj konstelaciji? Postoji li apsolutna istina i ko ima prava na nju? Za mlade protagoniste romana ona je samo jedna, tužna i gotovo nepodnošljiva: ne veruj nikome, pa ni najbližima.

Tiru Teodoru Trunstad ne interesuje politička pozadina ovih konflikata, već ljudsko ponašanje u trenucima velikih previranja, degradacija ljudskosti u tragičnim okolnostima u kojima čak ni glavni likovi za koje navijamo nisu izuzeti iz ovog preispitivanja.

Roman je deo projekta „Književni razgovori sa budućnošću“, realizovanog u okviru projekta Kreativna Evropa.

Tira Teodora Trunstad (1972), norveška autorka, živi i radi u Oslu. Prvi put se čitaocima predstavila 2007. godine zbirkom pesama, da bi nakon toga objavila nekoliko romana za decu i mlade.

Bila je nominovana za nagradu Ministarstva kulture Norveške za knjige posvećene deci i mladima (2011), a za roman Mrak dolazi iznutra dobila je Nagradu kritike za najbolji dečji i omladinski roman (2016). Istu nagradu je dobila i 2019. godine za roman Muzika za slepe miševe.

Radnja u romanu Mrak dolazi iznutra nije određena ni geografskim ni vremenskim toponimima što je priču učinilo univerzalnom. Odakle je potekla ideja za ovako univerzalan roman, pogotovu u današnje vreme?

Počela sam da pišem ovu priču kad su ruske snage izvršile invaziju na Krim 2014. godine. Neobično mi je kad se setim toga, uzevši u obzir situaciju koju imamo sada u 2022. Prizor tenkova koji dolaze ostavio je snažan utisak na mene, činilo mi se da su tako blizu. I bili su blizu. Ti utisci su me naveli da započnem priču o dvoje dece koja moraju da se snalaze sama u gradu razorenom ratom.

Glavne junake, a ni čitaoce koji prate njihov slom i brzinsko sazrevanje, niste štedeli postavljajući ih u sam centar kolapsa društva i sistema. Mrak za Maksa i Lineju dolazi iznutra na dva nivoa: na nivou ličnih strahova, ali i straha od urušavanja društva kakvog su do tog trenutka poznavali. Koliko je bilo teško voditi likove kroz ove mračne tunele društvenih i ljudskih previranja, a opet ostati u domenu žanrovski omladinskog romana?

Više puta sam se pokajala zbog mraka koji sam unela u ovu priču. Pitala sam se da li sam na neki način otišla predaleko. Ipak, smatrala sam da fenomen rata moram shvatiti ozbiljno, i pokazati šta rat čini sa ljudskom psihom. Da, bilo mi je teško da napišem ovu priču, pa ponekad, kad razgovaram sa mladima na nekoj književnoj tribini ili u učionici, dođe mi da viknem: Izvinite! Ali nadam se da sam uspela da unesem i svetlo u priču. Na kraju krajeva, mladi su nosioci nade u njoj, više nego svi ostali. Ova priča najviše veruje u njih. Oni tu jedini poseduju moralni kompas. Zato se nadam da mi se može oprostiti.

Niste se bavili političkom pozadinom konflikta u knjizi, već samo ljudskim ponašanjem u vremenu tragičnih događanja u kome nema arhetipskih junaka što je uobičajeno za omladinske romane. Čak ni glavni likovi u ovim okolnostima nisu ni dobri ni loši. Vrlo hrabro ste odstupili od toga da mlađim čitaocima pružite jednostavna rešenja. Da li vam je to i bila namera?

Htela sam da pišem o običnim ljudima, kakvi smo svi mi. Udubila sam se u stručnu literaturu o građanskim ratovima, i znala sam da procesi koji se odigravaju u knjizi imaju utemeljenje u stvarnosti. Važno mi je da likovi budu stvarni ljudi, sa vrlinama, slabostima i nedostacima, jer samo tako možemo verovati u njih, pa i kad nastupaju kao junaci.

Jedina svetla vodilja u romanu je Brur Kaspar Kar. Da li je Brus ovde kao moralni kompas kako likovima u knjizi tako i čitaocima, ili upozorenje šta se dešava kad dobri ljudi poput njega budu skrajnuti na periferiju društva i zaboravljeni?

Bila sam veoma srećna kad sam došla na ideju o liku kao što je Brur Kaspar Kap. Dugo sam tragala za njim; a kad sam ugledala takvog čoveka na stanici metroa u gradu u kojem živim, shvatila sam da sam pronašla model za istinskog junaka. Da, htela sam da se nesumnjivi junak romana pojavi u neobičnom ruhu, onako kako nam se junaci obično ne predstavljaju. Često je tako i u stvarnosti.

Brur Kaspar Kap jeste marginalizovan, ponižen i siromašan. Ali on se ne plaši, i to je njegovo blago. Zato je on spas za Maksa i Lineju. Mnogo volim taj lik, moram reći. Verujem da takvi ljudi ostaju upamćeni, onda kad svet brati pažnju na njih.

Kroz surove slike degradacije ljudskosti pomaljaju se poetični delovi, najpoetičniji upravo vezani za Brura Kaspara Kara. Koliko je pisanje poezije pomoglo da se i ovako surova tematika prožme poetskim delovima? Kako se jedan pisac odluči na ovako različite forme izražavanja: od objavljene zbirke poezije do omladinskih romana?

Počela sam pišući poeziju, i ona je osnov mog stvaralaštva. Mislim da i prozu treba pisati reč po reč, rečenicu po rečenicu, i da je tu muzika jednako važna kao i sve drugo. Jezik je temelj i u poeziji i u prozi, i ne bih rekla da je razlika između njih prevelika. Ton i snaga jezika važni su u oba slučaja.

Koliko je u današnje vreme teško pisati knjige za mlade i zadržati njihovu pažnju s obzirom na sve kraće forme usvajanja informacija?

Veoma je teško. Knjiga mora da se takmiči sa silnim ekranima i brzim vizuelnim sadržajima. Ujedno vidimo da mladi ljudi žele povratak miru i prostoru za razmišljanje i razvijanje mašte koje čitanje pruža. Kao pisac moram da verujem u tu ljudsku potrebu, i u njenu istrajnost, jer drugačije ne bih mogla da nastavim sa pisanjem. A ja još verujem u nju. I nastaviću da pišem.