Ostende, na obali Atlantika, pod vejavicom snega, u novogodišnjoj noći, u izanđalom foajeu jednog hotela, koji je očito iza sebe ostavio najbolje dane svog izgleda. Ovde će se naći Mineti, jedan ostareli „glumac-umetnik“, osamljen – i istovremeno usred društva „poludelih“ slavljenika novogodišnje noći.
Ili je ipak slučaj o istomišljenicima?
U slavljeničkom zanosu, pod maskama, pijani… o kojima se ništa ne zna, ni odakle dolaze ni kuda idu, oni svi krstare hotelskim foajeom kao bića sa neke druge planete.
Da li je ovo komedija?
Ili tragedija?
Jedna ”dama” koja puši jednu za drugom i pije, koketno se teturajući uz lascivni smeh sa čašom šampanjca u koju učestalo doliva, pripoveda o svom načinu da izađe na kraj sa novogodišnjom noći, čekajući na priliku i ”gospodina”, jedna mlada devojka očekuje svog ljubavnika, jedan portir hotela i jedan livrejisani nadničar u hotelu su sva Minetijeva publika na njegovom poslednjem nastupu.
Austrijski pisac Tomas Bernhard (1931-1989) je pisao svome izdavaču Zigfridu Unzelsu 1975. da priprema jedan ekskluzivni tekst ”samo za Minetija”, videvši u njemu ”veličanstvenog glumca”.
Glumac-umetnik Mineti očekuje direktora pozorišta iz Flensburga.
O 200-godišnjici tamošnjeg pozorišta, on bi trebalo da još jednom nastupi u ulozi Šekspirovog ”Kralja Lira”, sa maskom koju je za njega lično sačinio slavni belgijski slikar Džejms Enzor.
Mineti nosi jedan ogroman kofer sa sobom u kome su novinski isečci o njegovoj glumi, njegovom usponu i padu pozorišnog intendanta u Libeku, gradu koji će on napustiti glavom bez obzira.
Od tada on nije više nikada nastupao, već trideset godina proživeo u Dinkensbilu, u potkrovlju kuće svoje setre, vazda recitujući Lira.
Bernhard nam pripoveda o stradanju i ludilu, o bezuslovnosti umetničkog poduhvata, o ravnodušnosti i ignorantnosti društva kao što je to slučaj sa politikom ”isključenja-iz-sveta” izuzetnih umetnika i o samoći i beznadežnosti u starosti.
U ovom dramskom tekstu koji ima dominantni monološki karakter, spletene su i jedna sa drugom prožete, tehnikom intertekstualnih aluzija i adaptacija, kako biografske asocijacije, tako i poetološke refleksije.
Bernahrd je zaveštao ovaj komad glumcu Minetiju koji je ga je na praizvođenju igrao.
Reč je o tipičnom Bernhardovom monologu u kome se kao u nekakvom Šekspirovom palimpsestu Kralj Lir prepoznaje i kroz koga Mineti nastoji da zasnuje svoj identitet.
Ima tumača koji u ovom komadu vide strukturu biografije života glumca Vernera Krausa.
Za minhensku postavku Rezidencteatar je angažovao legendarnog režisera Klausa Pajmana, prijatelja Tomasa Bernharda, koji je inscenirao 21 Bernhardov komad, od toga 15 kao praizvođenja u Salcburgu, Bohumu, Beču, Berlinu, a sada i prvi put u Minhenu.
Sa samim Minetijem je ovaj komad praizveden u Štutgartu 1976.
Tada je Mineti imao 71 godinu.
Mineti je u međuvremenu umro, kao i Bernhard, ali Pajman je u 86. godini čio i krepak, kao i protagonist ove uloge, izuzetni glumac Manfred Capatka, kome je tek 81 godina.
Sve u svemu, jedan elitni skup seniora.
Scenograf i kostimograf ove inscenacije je bio Ahim Frajer, takođe jedan od velikana nemačkog pozorišta.
Manfred Capatka je izuzetan glumac, virtuozna reinkarnacija Minetija.
On stupa na binu kao klošar, u crnom odelu staromodnog kroja, džepnim satom na dugom lancu sa crnim borsalinom (šeširom širokog oboda), koji on poprečno nosi na temenu, poput Bonaparte u odstupnici.
Njegov govor je proiznošenje (artikulacija) vokala najviše tehničke briljantnosti.
Klaus Pajmanova inscenacija ”Minetija” je još od praizvođenja 1976. klasik nemačkog teatra.
Ova postavka jednog od divova nemačkog teatra, Klausa Pajmana u izvođenju genijalnog glumca Manfreda Capatke ide u najtananije celebriranje i grandiozni trijumf teatra koji se ravna sa magijom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
