Tolkin je ispričao kako su nastali Hobiti, za sve je „kriv“ student

Tolkin je bio profesor anglosaksonskog jezika na Oksfordskom univerzitetu u periodu od 1925. do 1945. godine, kao i profesor engleskog jezika i književnosti, takođe na Oksfordu, od 1945. do 1959. godine.

Rani život i obrazovanje

J. R. R. Tolkin rođen je 3. januara 1892. godine u Bloemfonteinu, Južna Afrika. Sa majkom se 1896. godine preselio u Englesku nakon očeve smrti, a odrastao je u Birmingemu. Tokom studija na Oksfordu, Tolkin se zaljubio u jezike, naročito u finski, što je kasnije imalo veliki uticaj na njegov rad. Postao je stručnjak za stare germanske jezike i književnost, što je kasnije oblikovalo njegov rad na Srednjoj zemlji.

Prvi susret s ratom i početak legendarijuma

Po izbijanju Prvog svetskog rata, Tolkin je bio pozvan u vojsku. Tokom boravka na frontu, pretrpeo je ozbiljne bolesti, ali je u tim teškim trenucima počeo da razvija osnovne ideje za svoje kasnije priče. U to vreme nastaju prvi zapisi u Knjigama izgubljenih priča, koje sadrže priče o Elvima i ratu protiv Morgotha, a kasnije će postati deo Silmariliona.

Porodični život i akademska karijera

Tolkin se 1916. godine oženio Edith Bratt, koja je postala inspiracija za lik Luthijen u njegovim pričama. Po završetku rata, vratio se u Oksford, gde je postao profesor engleskog jezika. Tokom karijere objavio je nekoliko važnih radova, ali je bio poznatiji po svom stvaralaštvu na polju književnosti i mitologije. Godine 1925. postao je profesor staroengleskog jezika na Oksfordu.

Priča o Hobitu

Kako su nastali Hobiti? Tolkin je ispričao da je 1936. godine, ispravljao ispite svojih studenata, a ona je naišao na jedan radkoji je imao praznu stranicu. Tolkin je na njoj neplanirano napisao rečenicu koja je zauvek promenila njegovu životnu i književnu sudbinu: „U rupi u zemlji živeo je hobit“.
Ova slučajna inspiracija postala je temelj za njegovu najpoznatiju knjigu, Hobit, koja je prvi put objavljena 1937. godine. Knjiga je odmah postala hit i ubrzo su usledile molbe za nastavak.
U tipičnom Tolkinovom stilu, odlučio je da mora da sazna šta je to hobit, u kakvoj rupi živi, zašto živi u rupi, itd.
Iz ove istrage izrasla je priča koju je ispričao svojoj mlađoj deci, pa čak i podelio s drugima.
Nepotpun rukopis dospeo je u ruke Suzan Dangal, 1936. godine, koja je radila u izdavačkoj kući George Allen & Unwin (koja je 1990. godine postala deo HarperCollinsa).
Ona je zamolila Tolkina da je završi priču da bi je predstavila Stenliju Unvinu, tadašnjem predsedniku izdavačke kuće.
Izdavač je priču dao svom desetogodišnjem sinu Rejneru, koji je bio oduševljen, i tako jei kompletan roman, The Hobbit, predao izavačima 1937. godine.
Knjiga je odmah postigla veliki uspeh i od tada nije izlazila sa lista preporučene literature za decu. Bio je to toliki uspeh da je Stenli Unvin pitao je da li Tolkin ima još sličnog materijala spremnog za objavljivanje.
Do tada je Tolkin već počeo da dovodi svoj Legendarium u, kako je verovao, prikladnije stanje, i kako je kasnije primetio, naznake toga već su se pojavile u The Hobbitu. Sada je ceo rukopis nazivao Quenta Silmarillion, ili skraćeno Silmarillion. Neke od svojih „završenih“ priča predstavio je Unvinu, koji ih je prosledio svom čitaocu.
Reakcija čitalaca bile su pomešana: i krajnja odluka je bila da ove priče nisu komercijalno prihvatljive. Unvin je taktično preneo ovu poruku Tolkinu, ali ga je ponovo pitao da li je spreman da napiše nastavak Hobbita. Tolkin je bio razočaran očiglednim neuspehom Silmarilliona, ali je pristao da se prihvati izazova „novog Hobbita“.
Ovo se ubrzo razvilo u nešto mnogo više od dečje priče; za složenu 16-godišnju priču, Gospodar prstenova. Rejner Unvin, dečak koji je prvi čuo Hobite, sada je bio već odrastao čovek koji se nosio sa Tolkinom, temperamentnim a sporim autorom, i koji je bio spreman na veliki gubitak, ako roman propadne. Objavio roman pod nazivom Gospodar prstenova u tri dela tokom 1954. i 1955. godine. Ubrzo je postalo jasno da su i autor i izdavači ozbiljno podcenili delo, piše u njegovoj biografiji.

Kult i nasleđe

Gospodar prstenova je postao ključna tačka u razvoju fantastike kao žanra, ali je takođe stvorio i kult obožavalaca. Tolkin je bio zbunjen zbog svoje iznenadne slave, dok su mnogi obožavaoci, naročito u Americi, počeli da ga vide kao simbol alternativnog društva. Međutim, Tolkin se povukao iz javnog života, premestio u Bournemouth i nastavio da živi tiho sa porodicom, izbegavajući preteranu pažnju.

Tolkin je preminuo 2. septembra 1973. godine, ali je njegov uticaj na književnost, kulturu i fantastiku ostao neizbrisiv. Njegovo stvaralaštvo, uključujući Hobita i Gospodara prstenova, nastavilo je da inspiriše generacije pisaca, čitalaca i umetnika širom sveta.