Suviše sam star da bi me otkazali: Pisac Toni Parsons čiji je roman „Ubistvo za prezauzete” svetsku premijeru doživeo na Sajmu

Ali nije progovorila. Nije odala ni saučesnike niti ubicu. I vreme je za naplatu starih dugova. Dok iskrsavaju tela nevinih i krivih, samo jedan čovek stoji između prevejane kriminalke i njene želje za osvetom. Čovek koju ju je svojevremeno uhapsio. Maks Vulf. Samohrani otac jedne tinejdžerke, nepopustljivi i neustrašivi detektiv koji nikome ništa nije dužan i ima sopstveni kodeks časti.

Toni Parsons gost je ovogodišnjeg Sajma knjiga, s njim smo razgovarali u petak o njegovom novom romanu, kulturi otkazivanja i slučaju DŽoane K. Roling koji već mesecima zaokuplja pažnju javnosti u Velikoj Britaniji. Parsons će se u subotu, 26. oktobra, družiti sa čitaocima, od 17 sati će potpisivati svoje knjige na štandu Lagune u Hali 1.

Ne događa se često da roman nekog poznatog stranog autora ima svetsku premijeru na srpskom jeziku, kako se dogodilo da prevod „Ubistva za prezauzete” bude objavljen pre originalnog izdanja?

– Prvobitni plan je bio da knjiga izađe u avgustru ove godine, ja sam smatrao da još nije spremna, pa smo to produžili za januar. U međuvremenu se moj srpski izdavač Laguna javio sa željom da knjiga izađe na vreme, već smo imali pročišćen rukopis. Ja nisam imao ništa protiv toga, moj izdavač nije imao ništa protiv toga, mada su, obično, tradicionalno protiv. Bio sam vrlo zadovoljan jer je to neki način na koji mogu da uzvratim beogradskoj i srpskoj čitalačkoj publici ono što ona meni daje već dvadeset godina.

Pisali ste razne vrste romana, onda ste se odlučili da promenite žanr i posvetili ste se pisanju trilera, kako se s tim nosite?

– Kada se menja žanr uvek se počinje iz početka. Moj izdavač mi je rekao: niko ti ne garantuje da ćeš biti plaćen, niko ti ne garantuje da ćeš biti čitan, niko ne garantuje da će to što si napisao biti dobro, što znači da pisac kada menja žanr mora da bude spreman da počinje iznova, jer ne zna da li će biti dobar u sledećem polju kao što je u ovom, a s druge strane to je uvek rizik i to je uvek opasnost, ali je istovremeno i izazov.

Izdavaštvo u Britaniji se poslednjih godina prilično izmenilo. Neke tamošnje izdavačke kuće angažuju ‘osetljive čitaoce’ kako bi se vodilo računa da se ne povrede osećanja vulnerabilnih grupa, šta mislite o ‘osetljivim čitaocima’?

– Ne razmišljam o osetljivim čitaocima uopšte, ljudi imaju mogućnost da čitaju ono što ja pišem ili da ne čitaju ono što ja pišem, da čitaju nešto drugo ili da ne čitaju ništa što je sve prihvaćenija opcija u poslednje vreme tako da ne razmišljam preterano o tome.

Koliko kultura otkazivanja koja je danas sve prisutnija u Britaniji i ostatku zapadnog sveta ugrožava slobodu govora i slobodu pisanja? Šta kao pisac mislite o tome?

– Ne brine me to mnogo, mislim da sam suviše star da bi me otkazali, kao što je, recimo, nemoguće otkazati princa Filipa ili Kita Ričardsa, jednostavno sam suviše stari, suviše dugo smo ovde da bi se neko time bavio. Ne plaši me to, shvatam da to postoji, ali mislim da se mene ne dotiče, da sam to u potpunosti prevazišao. Meni i mojoj generaciji je to ponekad i smešno, ja dobijam službene mejlove gde potpisnik stavlja svoje zamenice kako želi da mu se obraćaju, ja nemam ništa protiv toga dok god je meni dopušteno da se tome smejem.

Ali, DŽoani K. Roling to nije bilo dozvoljeno, šta mislite o njenom slučaju kojim se već dugo u Britaniji bave ozbiljni mediji poput Tajmsa, ali i tabloidi i običan narod, svako ima svoje mišljenje o tome…

– DŽoana K. Roling ima snažne stavove o pravima žena i ona o tome javno govori što je njeno pravo, naravno, i mislim da ništa što je rekla ne izlazi iz granica zdravog razuma, ja sam veliki poštovalac njenog dela, ona je snažan glas koji se daleko čuje i ona slobodno iznosi svoje stavove. Mislim da u čitavoj priči koja se u Britaniji dešava, o rodnim razlikama i ustanovama, žene treba da imaju svoj glas i treba da se čuju, što se mene lično tiče, meni ni iz džepa ni u džep.

(Prevod s engleskog Nenad Dropulić)