Torino koji sam voleo i koji mi je odredio život

U ovom izrazu naglašena je nešto više prva reč, gotovo kao imenica kojoj sledi pridev, poput porekla ili nečega sličnog. Svakako ne potcenjujem svoju pripadnost Trstu, jednako suštinsku za ono što jesam, u nerazdvojivom dvojstvu u kojem ne mogu da biram između dva grada, kao što ne mogu da biram između svoja dva sina. Svakako mi je lakše da govorim o Trstu, jer je uvek lakše govoriti o sopstvenom detinjstvu, adolescenciji i najranijoj mladosti nego o zrelijem dobu, o bakama i dedama, o očevima pre nego o braći, sinovima ili životnim saputnicima, o kući gde smo rođeni pre nego o onoj koju smo sebi izgradili.

Više sam pisao o Trstu nego o Torinu, ali bez Torina smatram da ne bih pisao. Ne verujem u predznake, budući da sam protivnik izmišljotina i pseudomagije koje nalikuju jeftinim misterijama nekog tunela ljubavi ili strave u Luna parku, no još od dečaštva bio sam fasciniran Torinom i Pijemontom, mnogo pre no što sam tamo kročio; čitao sam Touring-ove knjige s lepim fotografijama trgova i brda i, već tada sklon razmišljanju i zamišljanju kroz boje, doživljavao sam Pijemont, reč Pijemont, kao crven, žarko i živocrven, koji me je privlačio, premda je jedini književni prikaz torinskih ulica koji sam poznavao bio onaj lažni i nemoralni – još tada opažen kao takav – iz De Amičisovog Srca. No, srećom, u Torinu nije samo rođen De Amičis, već je tu umro i Salgari, a torinska brda njegovog tragičnog i dramatičnog kraja postajala su fantastičnim pejzažem avanturističke i opasne raznolikosti sveta, poput mračne džungle ili mora Sonda.

Jedna od prvih stvari koju sam uradio stigavši u Torino, u studentski internat, bila je poseta, zajedno s još jednim velikim prijateljem tada i zauvek koji je već postajao veliki istoričar, Omaru Salgariju, jednom od četvoro njegove dece, koji je, moram reći, ostao zadivljen kada smo mu napamet kazivali čitave odeljke iz Kralja mora. Što se ostalog tiče, jedina stvarna premda indirektna veza s Torinom bile su priče koje mi je pričao jedan moj rođak, čarobnjak mog detinjstva, inženjer koji je studirao i diplomirao na Politehničkom univerzitetu i koji je jednom prilikom, kada ga je neko od fašističkih vlasti pitao zašto nema partijsku knjižicu, odgovorio: „Zato što je razlog potreban da bi se nešto uradilo, a ne da se ne bi uradilo.“

Petog novembra 1957. godine ovaj neodređeni i zavodljivi magloviti pijemontski grad postao je tle mog života, moje priče, one koju veliki nemački pisci o kojima ću potom učiti – Gete, Man – zovu Bildung, obrazovanje ljudsko, kulturno, sentimentalno i građansko. Zahvaljujući stipendiji, dobio sam mesto u studentskom internatu u ulici Galijari i upisao se na studije filologije. Đovani Đeto, vrsni italijanista – a njegov krug učenika, i potom za mene kolega na fakultetu u Torinu, poklapa se delom s grupom prijatelja s kojima sam proveo život – bio je taj koji mi je predložio da studiram u Torinu, kada je došao u Trst kao predsednik komisije za maturske ispite. Pored velikih kritika i književnih interpretacija, naročito baroka, Đeto – koji je za studije i podučavanje živeo, možda i zato što mu njegov krhki i ranjivi život nije davao mnogo drugih mogućnosti za uživanje i zadovoljstvo – naučio nas je već prvih godina pravoj veštini, s velikom kulturnom širinom ali i pažljivim i strpljivim zanatom. Mnogo nas mu mnogo toga duguje.

Posle ispita Đeto mi je predložio da studiram u Torinu i nakon leta posvećenog preispitivanju poslušao sam njegov savet i otišao u Torino zajedno s dragim drugom iz razreda, Albertom Đovaninijem, predodređenim da postane eminentni fizičar. Bio je to odabir koji je, na više načina, odredio moj život. U internatu je još jedan među malobrojnima koji nisu bili iz Pijemonta bio Đanfranko Torčelan, iz Venecije, takođe moj blizak prijatelj, koji je preminuo premlad ostavljajući – s 28 godina – delo koje ga čini istoričarem XVIII veka i prosvetiteljstva koji je i danas orijentir. U internatu sam upoznao i druge prijatelje koji su to ostali zauvek i svet različit od mog; svet koji je doživeo rat, Otpor, posleratno doba na drugačiji način od Trsta, politički sluđenog, budući da je i unutar njega prolazila granica, tačnije, mnoge granice.

Tokom te četiri godine ili nešto više mojih studija Torino je udvostručio broj stanovnika, naročito usled imigracije iz južne Italije, u uskomešanoj atmosferi, teškoj, katkad i nasilnoj, čas velikodušno otvorenoj, čas ljubomorno zatvorenoj. Tu se čovek osećao u srcu zemlje i njene budućnosti, velikih nada i ozbiljnih poteškoća. „Moderni grad Poluostrva“, kako ga je zvao Gramši, malo Detroit malo Lenjingrad, primoravao je na držanje koraka s istorijom, na pokušaj da se razumeju tolike transformacije prepune mogućnosti i opasnosti, na suočavanje s životom. Nije slučajno od dvanaest univerzitetskih profesora koji su svojevremeno odbili fašističku zakletvu njih troje bilo sa Univerziteta u Torinu.

Iz Torina sam otkrio Trst, čitajući velike tršćanske pisce koje sam prethodno, premda sam bio nezasiti čitalac, zanemarivao, sa onom zdravom iako pogrešnom podozrivošću mlade osobe prema slavi o kojoj sluša hvalospeve u svojoj kući, a koje sam otkrivao kao bogate naslućivanjima budućnosti, one budućnosti koju sam u Torinu osećao kako navire. U Torinu se rodila ideja teme diplomskog rada koji će postati prva, odlučujuća knjiga mog života, Habzburški mit, i u Torinu sam se suočio s germanistikom, pod vođstvom učitelja kakav je Leonelo Vinčenti, koji je umeo da ispravlja strogo, ali bez ponižavanja, i čija su predavanja, mirna i naizgled jednostavna, dopuštala učenicima da se upuste u meandre, pa i u one krivudave, nemačke kulture. Kada je Einaudi odlučio da objavi u čarobnoj ediciji Eseji ovaj moj diplomski rad, to me je radovalo, ali i plašilo; jedna možda istinita legenda kaže da je autor definicije „Torinac iz Trsta“ došao na stanicu Porta Nuova da bi mi oteo iz ruku, s prozora voza, rukopis koji sam ja navodno strahovao da objavim. Kada je knjiga objavljena, Vinčenti mi je napisao: „To je velika sreća za jednu mladu osobu, a ja verujem da Vas dovoljno poznajem da bih bio uveren da Vi iz toga nećete doneti ishitrene zaključke“. Možda je i, iznad svega, to torinski stil.

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, autor slavnog romana Dunav i romana Obustavljen postupak koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs