Tradicionalno sajamsko gubljenje razuma: Dnevnik Aleksandra Šurbatovića, pisca i urednika

Naravno, nisu sve planirane knjige stigle iz štamparije i to ne njihovom krivicom, već isključivo našom. U poslednjem trenutku smo ulovili neki ispušteni inicijal na početku poglavlja, slovnu grešku, lekture se malo odužile, sravnjivanje teksta još više. Šta bi sa promotivnim materijalom, banerima, flajerima, posterima? Samo što nisu, verovatno sutra, još verovatnije prekosutra. S tim divno odnegovanim neredom u glavi odlazim na sajam ujutru da bih sa izvesnom zahvalnošću shvatio da on nije haotičan samo meni, već je to opšteprihvaćeni modus vivendi.

Hala 1 izgleda kao železnička stanica u Prohujalo sa vihorom, sve vri, po šinama leže ranjenici, bombe padaju unaokolo, rasulo na sve strane: gomile zgužvanog pak-papira, razbacane knjige, ljudi se voze automobilima unaokolo, istovaruju robu, majstori odvrću rolne itisona, ljudi nosaju veštačka stabla drveća unaokolo kao da je to najnormalnija stvar na svetu, dozivaju se onako dinaridski, s čuke na čuku. Niko i ništa ovde neće biti spremno za otvaranje, to je sasvim jasno. A onda, kao na ubrzanom snimku, kao u tetrisu, stvari počinju da ležu na svoje mesto, prvi tragovi reda se stidljivo pomaljaju na štandovima i bum! U foto-finišu pred otvaranje sve sija kao da malopre na istom ovom mestu nije vladala postapokaliptična slika apsolutnog nereda. Dobro došli dragi čitaoci na 64. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu.

20. oktobar, nedelja

Već smo mrtvi umorni. Znam početak je, treba pregurati još osam dana, ali već četiri prethodna vikenda su nam bila radna, pa onda onaj jučerašnji stres, pa još odlična poseta, puno posetilaca i još mnogo posla. Ko god se setio da uvede još jedan, i to početni vikend, čisti je genije.

Nema veze što mi nećemo da preteknemo, ali za posao je to fantastično. Sve u svemu čini mi se da su ljudi sa sajma mnogo obzirniji i ljubazniji prema nama izdavačima, pa hajde da ih pohvalim: čini mi se da stvari bolje i lakše funkcionišu ove godine. Blumov štand se nalazi u Hali 4 u okviru Makartovog štanda, i kao i prošle godine, tamo sve lepo fercera, atmosfera je odlična i drugari iz Makarta nas baš lepo tretiraju. Ali to ne znači da smo manje umorni. Tamara čkilji i kaže u jednom trenutku, gle stao mi je sat, vidi zabo je na 14.45, a ja je gledam kao da joj nije dobro (pa i nije!), i odgovaram joj – ali sada je zaista 14.45. Očaj se baškari u njenim očima, čini mi se da je već bila spremna da se pakuje, bila je ubeđena da je napolju još davno pao mrak. Počelo je tradicionalno sajamsko gubljenje razuma. Dobar dan, gospođo, kako mogu da vam pomognem?

21. oktobar, ponedeljak

Zove Šeki iz „Beopolisa“, kuka da je već prodao dva primerka mog novog romana Balade o strašnom skladu koje sam mu juče isporučio, traži hitno još. Kaže mi, zar ljudi nemaju pametnija posla nego da čitaju moje cigle?! Nosim mu novu isporuku, dobijam još dva-tri sočna „komplimenta“ od starog prijatelja i trčim natrag na sajam. Tamo se situacija malo smirila, ponedeljak je, ali čini mi se da ipak ima mnogo više posetilaca nego prethodnih godina. Da ne bude baš sve na mestu i kako treba, dobijam neke uznemiravajuće vesti o (ne)dolasku Katerine Babkine, ukrajinske spisateljice koja trenutno živi u Londonu, Blumovu ovogodišnji gošću na Sajmu. Ipak, na kraju rešavamo probleme sa rezervacijom, hotelom i odgovarajućim menijem, pa uspevamo da izbegnemo još jedan kolaps u najavi. Poslednje mušterije kupuju knjige, hvala, hvala, nećete zažaliti, obećavam vam spektakl od romana.

22. oktobar, utorak

Utorak je dosadan sajamski dan i samo pravi ljubitelji knjige i iskusne „sajamdžije“ tada dolaze baš zbog toga. Nema prevelike gužve, škole još nisu počele silom da uteruju nesrećnu decu na Sajam, i koliko dan može uopšte ovde biti miran, to će biti utorak. Srećem puno svojih prijatelja pisaca i izdavača, dolaze nam u posetu Demić, kao i uvek LJubica Arsić donosi smeh i dobro raspoloženje na naš štand, Sonja Atanasijević je kao svake godine usaglasila boju svoje odeće sa bojom našeg štanda, Tuševljaković me upoznaje sa Oltvanjijem, prevodilac Bane Anđić s ponosom gleda svoje tek objavljeno čedo, prevod romana „Okasan“ Mori Ponsovi, tu je i Jergović koji treba da govori na tribini sa Katerinom Babkinom. Nijedan od nas nije siguran kad tačno počinje njeno gostovanje u petak u Sali „Borislav Pekić“, ali ipak nekako zaključujemo da je to u 15h. Naravno, ja sam već na društvenim mrežama plasirao e-postere sa informacijom da tribina počinje u 16h, brže-bolje povlačimo ih, panika opet na sve strane, unapred se izvinjavam svima koji će doći na kraj tribine.

U isto vreme iz štampe stižu još dve dugo iščekivane knjige „Berlinske topole“ Ane B. Regde u prevodu Radoša Kosovića i „Naprsline“ Klare Vlasakove“ u prevodu Uroša Nikolića. Za divno čudo, ne nalazimo nikakve greške iako smo toliko brzali na kraju. Ali znate kako je to u našem poslu – neki „leševi“ će već isplivati čim neki prilježni čitalac malo dublje zaroni u ta dva divna romana. Naravno, gospodine, remek-delo je u pitanju, ja bih kupio dva komada.

23. oktobar, sreda

Kao i svake godine, tako i ove održavamo dobru, staru tradiciju druženja na „Brodiću“, kad se završi sajamski dan. Okupe se prijatelji, izdavači, pisci, novinari, prevodioci, i da ne zaboravim dežurne teoretičare apsolutne svake pojave u kosmosu, sa pojačanim akcentom na književne teme i teoriju struna u cilju pomirenja principa kvantne mehanike i opšte relativnosti. Ima tu svega i svačega. Svi pričaju u isti glas, napipavamo jedni druge kroz guste naslage dima, odjekuju smehovi, polemički tonovi, po desetoro ljudi se gužva oko jednog stočića.

„Brodić“ već dvadeset godina preti da potone, ali na neki volšeban način nas uvek preživi. Tu smo prethodnih godina videli svašta, od tradicionalne tuče pisaca, preko sklapanja velikih prijateljstava koja, tu overena, kao da duže traju. Svako ne smem da zaboravim legendarne „Brodićeve“ pice, izdvojio bih ovom prilikom „Srbiju“ na kojoj je smešteno manje-više sve od namernica koje su dostupne u supermarketu. Kad sam je naručio, konobar me pita da li želim veliku ili malu. I velika je mala za mene, ali nije u tome problem, već ga mudro savetujem: ako mu Šešelj svrati nekad na brodić da mu nikako ne nudi tu „Malu Srbiju“. Izgubiće mušteriju bez veze.

Dakle, na „brodiću“ je jedan veliki galimatijas, a sa svakom novom turom smehovi su sve glasniji, prepirke sve više histerične, književne preporuke sve glasnije, i svakako, na kraju večeri ćemo zaključiti da li je LJosa veliki pisac, da li je Bernhard dosadan, da li je Murakami uopšte prva liga, da li je Frenzen precenjen i da li ja ciljano jurim buduće nobelovce. Do zaključka ćemo doći isključivo obaranjem ruku, vrištanjem na sagovornika ili tako već nekim intelektualnim postupkom. Budimo realni, da nije „Brodića“, mnogi se i ne bi pojavili na Sajmu, zato večno hvala toj drevnoj srpskoj kulturnoj instituciji. Šta rekoste, cena knjige? Dva piva ili jedna „Velika Srbija“, gospođo.

24. oktobar, četvrtak

Više nismo umorni. Otupeli smo. Hodamo po sećanju, preporučujemo knjige kao da su nam ubacili žeton u džuboks. Oči su nam staklene, noge su nam kao ona jedna u Vuka Karadžića, ne osećamo ih. Ali smo super, nikad nam nije bilo bolje. Ovaj 46. Međunarodni sajam knjiga najbolji je do sada. Bar u onoj meri koliko ga se sećam. Koji, 64? Ne sitničarite, ko još broji. I još preko svega drugari iz „Danasa“ traže da im pišem sajamski dnevnik? Pa imate li vi dušu, ljudi moji! Ja sam zaboravio neka slova ovih danas, kamoli sad da vam sročim neki tekst. I o čemu beše ono treba da pišem? Nego, da li biste vi možda da pazarite neku knjigu, skoro ih za džabe delimo?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.