Trag inovativne duše svetog Dejvida

Taj utisak plutajućeg prilaženja sceni, dok ‘crna zvezda’ pulsira na svom ljudskom postamentu, sačinjenom od četvorice prekaljenih ispitivača moći muzike u sadašnjici, verovatno jeste i onaj prvi omamljujući indikator promene DNK strukture u tonskim vizijama umetnosti po imenu džez.

Doni Mekaslin i njegov bend, dabome, upravo su kreatori zvuka, koji stoji iza Bouvijevog oproštajnog dela „Blackstar“, nakon kojeg se Zigi Stardast zauvek preselio na onu udaljenu planetu sa koje je nakratko ‘pao na Zemlju’. Inovativna duša svetog Dejvida tako je bez sumnje ostavila svoj prekrasni, blistavo svetleći trag preko celokupnog repertoara Donija Mekaslina i njegove beogradske postave kvarteta za ovu priliku. Mekaslinov svojevrsni space-jazz – i nakon par godina od intenzivnog rada sa Tankim Belim Vojvodom glem-roka – jednostavno je nedvosmisleno dotaknut tipično bouvijevskom naučnofantastičnom zvučnom naracijom, što priziva svakodnevicu zvezdanih bića uz glasno zveketavo rabljenje džez utenzilija. Kada bend ovde izvodi Bouvijevog „Lazarusa“, onda je to genijalna apoteoza u slavu mašte i svemirskih čudesa na Zemlji. Sve do bisa, dosledno se sprovodi ova art-jazz-rock ekspedicija u kojoj Mekaslinov saksofon ima boju vasione, nekakvog neidentifikovanog zvučećeg objekta koji komunicira strujom melodije, izvodeći svoje zamršene etide ili samo propuštajući kaleidoskopiju mogućeg muzičkog horizonta pred žedne sledbenike u gledalištu, na krilima svog u ovu viziju do kraja uključenog benda. Na bis smo čuli legendarni komad sa Bouvijevog albuma „Lodger“ – „Look Back in Anger“ i osetili da uzlećemo u svojim sedištima na mlazu tinejdžerskih uspomena. Predivno i pretužno. Jer, naš Heroj opravdano je odsutan…

Matija Dedić solo i sa svojim gostima u nastavku večeri, svakako donosi mnogo manje violentnu i futurističku viziju džeza od one Mekaslinove. Ipak, njegovo srdačno savezništvo sa sopstvenim instrumentom, potom sa Vasilom Hadžimanovom u jednom dirljivom dijalogu iskrenog klavirskog bratstva, gde sa elanom zajedno grade svoju zvučnu kulu spokojne meditacije, te napokon virtuozni i na momente furiozni pijanistički učinak u triju sa kontrabasistom Jorisom Tepeom i bubnjarem DŽinom DŽeksonom – zaista svedoče o njegovoj muzičkoj erudiciji, mnogostranim licima džez dejstvovanja i prefinjenom autorskom prisustvu. O rodoslovu da i ne govorimo. Ovo je džez koji prijatno klizi niz nepca sluha, ali vas njegovi vitamini drže i nakon svršetka koncerta.