Tragični bilans ljubavne strasti

Ovo je druga produkcija u ovoj operskoj sezoni u Minhenu sa dirigentom Kirilom Petrenkom, generalnim muzičkim direktorom Bavarske državne opere, koji će od 2019. biti šef-dirigent Berlinske filharmonije. Režiser ove brilijantne inscenacije je 81. godišnji Hari Kupfer iz Berlina, koji se ovom produkcijom posle više od 15 godina vraća u Bavarsku državnu operu. Anja Kampe, proslavljena heroina Vagnerovih uloga, peva ulogu Katerine Izmajlove i to je bio njen debi ovoj ulozi. Ostale uloge pevaju mahom Rusi: Anatolij Kočerga, Sergej Skorohov, Miša Didik i Aleksander Cimbaljuk.

Dirigent Kiril Petrenko, jednako Rus, potencira na jakim emocijama, a ne na šokovima u stilističkoj miksturi ove kompleksne i „zle muzike“ – koju je Pravda nazvala „histeričnom džez-muzikom“. Brilijantne scene grotesknih numera (pasakalja), drastičnih pasaža, kao i dirljivih lirskih momenata (kantilena), dominirale su ovom inscenacijom u šekspirovskoj scenografiji Hansa Šavernoha. Ovako romantičnu, a ujedno, u svom potresnom realizmu, preciznu Šostakovičevu Ledi Magbet još nismo čuli. Ova inscenacija je paradni primer onoga što bismo nazvali éducation sentimentale – sentimentalno vaspitanje ili kao što Eshil u prvom delu Orestije, u Agamemnonu kaže „to pathei mathos“ – „patnjama se pamet stiče“. Ovo je od prvog do poslednjeg tona grandiozna inscenacija sa dramatično-lirskim i tragičnim patosom, a frenetičnom aplauzu i stojećim ovacijama, podizanju i padanju zavese kao da nije bilo kraja.

Libreto je ovu Šostokovičevu operu zajedno sa kompozitorom napisao je Arkadij Prejs prema pripoveci „Katerina Izmajlova“ Nikolaja Ljeskova (1865). Praizvođenje ove opere bilo je 22. januara 1934. u tadašnjem Lenjingradu u Malom teatru. Kompozitor je kasnije preradio ovu operu koja je poznata pod novim imenom „Katerina Izmajlova“, opus 114, a kojoj je dodao dva nova interludija, detaljno preradio treću scenu prvog čina, i načinio manje prepravke na drugim mestima.

Praizvođenje druge, preinačene verzije ove opere je bilo 8. januara 1963. u Moskvi, u Stanislavskij-Nemirovič-Dančenko pozorištu. Šostakovič je bio skloniji novoj verziji, ali se od njegove smrti češće izvodi prva, originalna verzija, opus 29, uz neke neznatne izmene. Opera govori o usamljenoj ženi u Rusiji 20. veka, koja se zaljubljuje u slugu – štalskog momka i zbog njega ubija najpre svekra, a zatim i muža, da bi, kad joj je Sergej postao neveran, njegovu miljenicu gurnula u hladne talase i sama se u njih bacila. Trostruko ubistvo i samoubistvo je tragični bilans Katerinine ljubavne strasti.

Mlada žena, bogato udata i usamljena, zatočena u svetu u kome grubost i nasilje vlada: Katerina je puna života i nagona za ljubavlju, ali uz impotentnog muža i tiranskog svekra. Otuda nije čudo što ona nastoji da se toga oslobodi. Kada štalski momak Sergej počne da radi na imanju, on joj se čini spasiocem, ali afera sa njim će biti kako početak željene slobode, tako i početak kriminalne karijere. Šostakovič pripoveda tu priču kroz neverovatnu i dotad nečuvenu muziku koja grmlja, ključa i praska. Delo, iako modernijeg stila, u sebi sadrži i elemente ekspresionizma i verizma, nadasve eklekticizma u kome se Musorgski, Borodin, Prokofjev parafraziraju.

Katerinina potraga i borba za srećnim životom uključuje i potrebu za seksualnim ispunjenjem, te je drastično naturalistička predstava ljubavnog akta mogla u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka da vodi na višegodišnju resocijalizaciju u gulag. Ovde valja istaći Šostakovičevu virtuoznu umetnost kompozicije odnosno ironične orkestracije ljubavnog akta u kome glisandi-turba kopulaciju Katerine i Sergeja gradativno i paroksistički oslikavaju.

Etičko pitanje koje se u „Ledi Magbet Mcenskog okruga“ postavlja je dokle čovek sme da ide u oslobođenju iz nedostojnih odnosa, nije izgubilo u svojoj aktuelnosti, iako se događa u carističkoj Rusiji u 19. veku. Pitanje potčinjenosti žene u ruskom društvu se proteže i sve do dubokog 20. veka. Katerinina sudbina se i mimo svoje ekstremnosti, može smatrati slikom društva: ona pokazuje despotizam do najsitnije ćelije i do najužih krugova unutar porodice.

Kad je 26. januara 1936. Josif Visarionovič Staljin video u Boljšom teatru, iz nepoznatih razloga je napustio predstavu pre četvrtog čina. Sledila je ominozna kritika u Pravdi naslovljena „Haos umesto muzike“ o „vulgarnoj“ i „kakofonoj“ i u dikciji onoga vremena „formalističkoj“ muzici, čime je prikazivanje ove opere bilo trajno prekinuto. U kuloarima se spekulisalo da je Staljin lično inicirao napad na Šostakovičevu operu, koja je pod maskom „jurodivog“ režimu u alegorijama saopštavala istinu. U međuvremenu su postala poznata mnogobrojna fakta o Šostakoviču, kao i o sovjetskoj inteligenciji – umetnicima kao što su Majakovski, Bulgakov, Pasternak, Prokofjev, Mandeljštam ili Erenburg koji su delovali u senci diktature.

Više meseci je Šostakovič kao persona non grata spavao obučen i spreman pokraj spakovanih kofera iz straha da će jedne noći biti odveden u gulag. On je pedesetih godina počeo sa preradom ove opere pri čemu je „uglađivao“ scene, tekst i muziku „doterivao“ ili ih jednostavno izbacivao i prilagođavao ukusu cenzora.

Ljeskov-Šostakovičeva rusko-rustikalna „Ledi Magbet Mcenskog okruga“, inspirisana Šekspirovom pričom o višestrukom ubistvu, ne zasniva se na bezobzirnoj težnji supruge srednjevekovnog škotskog vojskovođe za moć i važenje, kao što je to slučaj sa poznim carističkim odnosima u kojima Katerina LJvovna Ismajlova traži ispunjenje koje Sergej simbolično odslikava. U ovoj operi je na mnogim ravnima uočljiva velika disparatnost: muzički stil, u karakterima figura, u formi. Ovde se duboki monolozi graniče sa satiričnim žanr-scenama, emocionalna otkrovenja pored dvoličnosti, podmuklost naporedo sa humanističkom nadom. Često se, u sekundi, munjevitom brzinom menja stanje ili se istovremeno dve oprečne stvari zbivaju jedna preko druge. Ova izmenljiva mnogostrukost je istovremeno u sebi protivrečna, što čini ovaj narativ šarenim i bolnim kao što je život. Ovde nema crno-belog.