Tramp je u Beloj kući jer se ljudi kao ja nisu dovoljno angažovali

… kaže u razgovoru za Danas američki reditelj Ejbel Ferara, koji je u Beogradu otvorio festival dokumentarnog filma Beldocs. Na ovoj manifestaciji prikazan je i njegov poslednji dokumentarac „Trg Vitorio“ u kome se čuveni njujorški nezavisni stvaralac vraća svojim korenima. Film nazvan po multikulturalnom rimskom trgu u čijoj blizini i sam stanuje prati Feraru koji se upušta u razgovore sa azijatskim, afričkim, indijskim stanovnicima ovog multietničkog centra, doznajući mnogo o njihovom poreklu, razlozima dolaska i motivima ostanka i opstanka u surovom savremenom svetu. Autor poznatih i često kontroverznih naslova („Anđeo smrti“, „Zli poručnik“, „Kralj NJujorka“, „Dobrodošli u NJujork“, „Pazolini“) govori za Danas o životu, politici i snimanju filmova u Americi i Italiji.

* Zanimljivo je da su vaši filmovi pre svega ostvarenja o gradovima a ne ljudima…

– Inspirišu me mesta u kojima sam bio. Uvek snimate stvari koje poznajete. Rođen sam u NJujorku. To što sam deo filmske industrije na neki način me je privezalo za mesta u kojima živim. Bilo da je reč o NJujorku, Los Anđelesu ili Rimu.

* Da li ste i vi, kao evropski autori 50-ih, imali potrebu da izađete na ulicu kako biste snimali stvarnost?

– Film uvek prikazuje stvarnost. Možete ići gde god. Ali pravi filmovi se odvijaju na ulicama. LJudi ne žive u svojim sobama. Oni izlaze, šetaju… danju, noću… Mene vodi priča. Idem tamo gde su ljudi. Ja nisam reditelj koji voli da snima u studiju i da tu stvara određeni svet. Ja volim to što vidim u sopstvenom životu, oko sebe… pa to i snimam.

* Koliko se vaši filmovi menjaju sa gradovima u kojima nastaju?

– Gradovi se stalno menjaju. NJujork se toliko promenio od trenutka kada sam počeo da snimam filmove, pa tri godine kasnije ili pet godina kasnije. Nama se dogodilo da smo snimali film „Naš Božić“ („‘R Xmas“) koji se odvija u NJujorku 1993. godine. Snimali smo ga četiri-pet godina kasnije. To je već bilo radikalno drugačije mesto. Možete onda zamisliti kako ti gradovi izgledaju 20-30 godina kasnije. Ali i vi se sa njima stalno menjate. Vaš stav prema njima se menja isto tako.

* To se može videti u vašem filmu o Pazoliniju i Rimu tada, i Rimu sada u vašem dokumentarcu „Trg Vitorio“…

– Tako je. Mislite da je Rim večni grad. Tu je 3.000 godina. Ima toga i danas. I to je divna stvar koja vam daje neku vrstu sigurnosti. NJegova lepota je u tome što se to sve i dalje čuva i ne menja. Ali, naravno, Rim je danas potpuno drugo mesto u odnosu na pre samo godinu dana kada smo snimili dokumentarac.

* Da li se i ljudi tom brzinom menjaju? Vi snimate filmove o autsajderima. Koliko se pojam autsajdera promenio vremenom?

– To je teško pitanje. Buntovnik izvan sistema je nešto što je uvek tu, ali prvo treba da definišete šta je norma i da li ona postoji. Tek onda tragate za ljudima koji nisu deo toga. Ali kada ih snimate, vi ih izolujte svojom kamerom, i činite od njih autsajdere. Međutim, društvo je uvek tu i oni su deo društva. U Rimu imate pet miliona ljudi i svi su drugačiji. Svako od njih ima svoju priču. Mislim da je to poruka filma „Trg Vitorio“. Ti ljudi nisu kliše. Oni nisu deo migracionog pokreta, niti stare italijanske tradicije… Svako od njih je individua sa sopstvenim životom, ciljevima, željama… Većina ljudi samo želi da bude srećna, da ne pate. Život jeste noćna mora, ali nije patnja.

* A postoji li razlika između snimanja dokumentarnih i igranih filmova za vas?

– Glavna razlika je u tome što za dokumentarce možete početi snimanje bez scenarija. To je za mene bilo revolucionarno otkriće koje mi je donelo slobodu. Izađete na ulicu samo sa kamerom i pustite nju da vas vodi ka priči. A ne obrnuto – ne diktira priča snimanje. Ali nema razlike u tome da li snimate glumce ili naturščike. Kada upalite kameru, svi su glumci.

* Kad već pominjete glumce, moram da vas pitam, zašto volite da sarađujete sa istim ljudima? Otkud ta obostrana veza sa Kristoferom Vokenom, Harvijem Kajtelom, Viljemom Defoom?

– Kada stvorite vezu, trudite se da je održite. Ona sa filmom raste. I ti filmovi se razvijaju jedni iz drugih. I vi kao reditelj i ti glumci, zajedno se razvijate. Stvarate zajednički jezik. Ovi ljudi, koje ste pomenuli, imaju osećaj da mogu slobodnije da se izraze u radu sa mnom. Bar se nadam da je tako. Svakako govorimo o neverovatno talentovanim ljudima.

* Da li je istina nešto što morate da prikažete u vašim filmovima?

– Šta je istina uopšte?! To pitanje pokušavate da prikažete. Sve se menja, tako i istina. Ja tragam za istinom i nadam se da ću je naći. Šta je ono Pikaso rekao? „Potraga ne znači ništa u slikanju. Važno je nešto pronaći.“ Tako se i ja nadam da ću nešto naći.

* Da li novac utiče na taj proces?

– Godar je rekao da je ekonomija filma zapravo politika filma. Još me ništa nije ubedilo da je drugačije. Kada novac uđe u sobu, kako je rekao Kvinsi DŽons, Bog izađe. Morate da se postarate da Bog ostane u sobi. Naravno da su filmovi deo kapitalizma. Za snimanje vam uvek treba novac. Moj posao je da se postaram da to ne utiče na samo delo.

* Jedan od vaših poslednjih filmova („Dobrodošli u NJujork“) bio je o Dominiku Stros Kanu. Mislite da li da bi na taj način Donald Tramp ili Silvio Berluskoni mogli da vam budu inspiracija za neko naredno delo?

– Već sam snimio taj film i on je o svima njima. O moći. Morate da budete vrlo rigidni kad ste na takvoj poziciji. Vi tlačite druge ljude. Manipulišete njima. Interakcija između muškaraca i žena, seksualnost između dvoje ljude je kompleksna tema. Važno je kako se odigrava. Kao osoba morate da poštujete druge. To ne znači da ne smete da imate određena osećanja, ali postoji linija koja je nacrtana u pesku. Vrlo je jasno šta je silovanje a šta nije. Ima gradova u Africi i širom sveta gde hiljade žena godišnje bivaju silovane i ubijene. Komplikovano je, ali treba o tome često govoriti, jer tek tada ljudi počinju ozbiljno da razmišljaju. Ja imam tri ćerke, tako da sam vrlo osetljiv na to što su žene tretirane kao građani nižeg reda. To nije u redu. Ali kao beli heteroseksualni muškarac, ja sam očigledno tlačitelj ili mogu to postati, pre nego neko drugi. Taj film o Stros Kanu je više o meni nego o njemu. Ja moram da se pomirim sa sopstvenom seksualnošću.

* Mnogo se o ovoj temi, pre svega u filmskoj industriji, govori u poslednje vreme. Mislite da li će se nešto promeniti u tom smislu?

– Ja sam bio student kada je počela prva feministička revolucija. To je bio deo mog obrazovanja. Shvatio sam kakve se sve predrasude kriju svuda oko nas. Ideja o jednakosti nije postojala samo u toj sferi. Bili su tu i Crni panteri, Malkom Iks, Martin Luter King… Dešavala se revolucija ideja protiv sistemskog ugnjetavanja. Kao dete verovao sam da će uvek biti tako. Da će uvek biti neki Malkom Iks ili Robert Kenedi ili Beti Fridan… Ali nije tako. Danas devojčice na Jutjubu najviše gledaju klipove o tome kako se ulepšavati. Sve je to jako komplikovano, ali je neophodno govoriti o tome. I više od toga. Na svakoj je osobi da stalno preispituju kako se ponaša prema drugim ljudima.

* A šta je razlog zašto danas nema nekog kao Malkom Iks ili Robert Kenedi ili Beti Fridan?

– To je dobro pitanje. Ali ja se nadam da će se svakog dana pojaviti. Iz iste močvare iz koje je izašao i Tramp. Kad je on mogao, zašto da ne. Možemo očekivati bilo šta. Sintija Nikson se kandiduje za guvernerku NJujorka. Ona govori o nekim zanimljivim stvarima. O stvarima u koje verujem.

* Da li razmišljate o američkoj politici, iako sada živite u Rimu? Da li imate potrebu da i dalje budete angažovani u sve što se tamo dešava?

– Naravno! Ja sam američki državljanin. Tramp je u Beloj kući jer se ljudi kao ja nisu dovoljno angažovali. To je narodna vladavina, vladavina naroda, i za narod (government of the people, by the people, for the people), a ja sam deo naroda. Ovo ne izgleda kao da je narodna vladavina, vladavina naroda, i definitivno ne kao vladavina za narod, već samo za jednog čoveka. Moram više da se posvetim tome. To je deo moje odgovornosti, pre svega kao oca.

* A u Italiji?

– Ja sam tu više gost. Kad ne govorite jezik, ne shvatate sve finese toga šta se oko vas dešava. Ali ne treba vam mnogo da biste shvatili da ceo svet ide udesno. Kao da niko nikada nije pročitao udžbenik iz istorije. U mojoj domovini 40 odsto ljudi nije čulo za reč Aušvic. Ne razumem. Zar nisu ubili dovoljno ljudi da biste vi čuli za to?! I kada je to bilo – pre 70-80 godina… Lako je početi sa ubijanjem ljudi. Nije mi jasno kako ti ljudi na vlasti to ne razumeju. Rat nije prirodno stanje. Ne verujem u to. Nasilje možda, ali ne na taj sistemski način. I taj jezik koji se koristi. Govorimo o nuklearnom oružju. Zar Černobilj nije bio dovoljan?! Zar nesreća u Fukušimi nije bila dovoljna?! Sve što je postajalo uništeno je za narednih 40.000 godina. Znam da je to samo nadjačavanje rečima, pretnje, ali što više govore o tome, to će se pre dogoditi. Kako Tramp prodaje oružje vredno milijardu dolara bilo kome?! i još se hvali time. Kao da treba da ga odlikujemo. Oružje se ne pravi da se ne bi koristilo. A koristi se za ubijanje ljudi. Ne shvatam.

Pazolini

– „Pazolini“ je film o politici. Ali pre svega to je film o njegovoj posvećenosti radu i života. NJegov život je bio u potpunosti angažovan. I ako zbog toga mora da umre, onda i treba da umre. Ima stvari zbog kojih treba umreti, ali nema stvari zbog kojih treba ubiti – kaže Ejbel Ferara.

Film o Viljemu Defou

* Na sledećem filmu ponovo sarađujete sa Viljemom Defoom…

– To je film o samom Defou. Umesto da on igra neki izmišljeni lik, taj lik je zasnovan na njemu samom i njegovom životu. To je fikcija, ali prikazuje njegova sećanja na prošlost, scene iz njegovog detinjstva, scene njegovog braka, neka sećanja na njegov odnos sa ocem, njegove primarne strahove… Ali sve je prikazano kroz pravog Viljema, a ne nekog fikcionalnog lika ili Pazolinija, ili tako nešto.